Nema čoveka, priznaćete, koji ne voli muziku, jer je kosmos utemeljen na oktavi. Istina, svako voli vrstu muzike koja je u skladu sa njegovom očuvanom ili razbijenom harmonijom. Ne treba ništa da komentarišem. Vi sve čujete. Čujete muziku vaše dece, slušate muziku koju ste sebi odabrali. Zaključite koliko je ko izgubio harmoniju.
Dragi roditelji, često me pitate, kao profesora književnosti i kao autora “Porodičnog bukvara” šta bih vam preporučila da čitate svojoj deci, onoj najmlađoj, do polaska u školu. Čitajući “Porodični bukvar”, shvatili ste da se dobar đak stvara u porodici, od najranijeg uzrasta, ako poštujete neke osnovne principe. Jedan od njih je “prvo realno, pa onda virtuelno”. Prihvatili ste da u prve dve, do tri godine, dok ne progovori dobro i tečno, dete ne treba stavljati pred ekran, jer ćete zaustaviti njegov rast u tako važnom periodu. U prve tri godine sa detetom treba jako puno razgovarati, jasno, razgovetno, pevati mu uspavanke, brojalice, pričati mu pričice, koje sami pletete dok dete gleda u jednu sliku, najobičniju, sliku kako se deca igraju u parkiću, sliku kako mama kuva ručak, kako tata pere kola i sl.
Šta očekujem od vas? Da me ne drmusate, ljuljate, nosate, umišljajući kako mi sve to prija. Ne stavljajte me u vaš krevet, samo zato što je vama lakše, teško ćete me, kada malo porastem izbaciti, a teško i tatu vratiti u bračnu postelju. Ne činite me zavisnim od svega toga. Sve je jednostav��o: samo mirno, nežno, nahranjeno, na vreme, udobno, uz kratku, nežnu pričicu, uspavanku, nežnog maminog glasa i san sleće na moje oči.
Ponudite mi hranu kada zatražim, ali se ne ljutite, ako ponuđeno odbijem. Moji mehanizmi precizno znaju šta godi mom telu. Znaju koliko mogu da pojedem, popijem i kada treba da se oglasim. Samo čekajte i nudite. Ne budite nasilni, molim vas.
Mnogo me plaši kad strogo naređujete da moram pojesti sve, što ste vi odredili. Te hrpe hrane me užasavaju. Ja tako mali, a tanjiri mi liče na planine. Ne plašite me prizivajući: veštice, Baba Roge, doktore sa bocom, lopove, policajce, raznorazne Badže, sirote poštare, stroge tate, (šta li su vam oni skrivili); ne plašite me grdnjom, batinom, kaznom, strogim izrazom lica, svojom bolešću i eventualnom smrću i svim ostalim, što u meni jača strah, a zaustavlja pozitivan rast.
Luka je pre nekoliko dana prohodao. Ušao je u čaroban svet odraslih. Mesecima je, sedeći u krevetu, sanjao da dotakne TV, da pipne skupocenu vazu, da pogleda onu šarenu knjigu. Sve to je želeo, jer je njegov nagon za učenjem, saznavanjem i upoznavanjem sveta oko sebe ogroman.
Stao je Luka na svoje noge i sa puno entuzijazma krenuo u školu života. Na samom startu Vi ćete osujetiti njegove potrebe. Za Vas, roditelje, ovo je „zlatan“ period, kada Luku valja naučiti šta sme, a šta ne sme. Tu počinje rušenje harmonije. Da se to ne bi desilo, zaboravimo frazu autoritarnog vaspitanja: „Dete moramo što pre vaspitati i naučiti redu“. Polako! Ima vremena. Udarcima, pogrdama, vikom lako je izdresirati svaku životinju, a kamoli Luku. Ali to je samo mehanički odnos prema zahtevima. Ni svesnosti, ni radosti nema, niti će je biti.
Prvi koraci su najvažniji
Izvorni nagon za samoradom je jedan od jačih nagona u meni, nagon koji me prati i za koji se žestoko borim, sve dok mi vi, iz neznanja, ne ugasite taj vulkan. Ne molim vas. Zahtevam! Dopustite mi da ostvarim potrebu za samospoznajom ovog nagona pomoću kojeg ću doživeti EVOLUCIJU, od čoveka kao biološkog bića, do duboko svesnog čoveka, do duhovnog bića. U suprotnom, nagon za samoradom će se ugasiti i dobiti svoj nakazni oblik. Biće to uslovljena potreba za lenčarenjem i parazitizmom.
