Нема човека, признаћете, који не воли музику, јер је космос утемељен на октави. Истина, свако воли врсту музике која је у складу са његовом очуваном или разбијеном хармонијом. Не треба ништа да коментаришем. Ви све чујете. Чујете музику ваше деце, слушате музику коју сте себи одабрали. Закључите колико је ко изгубио хармонију.
Драги родитељи, често ме питате, као професора књижевности и као аутора “Породичног буквара” шта бих вам препоручила да читате својој деци, оној најмлађој, до поласка у школу. Читајући “Породични буквар”, схватили сте да се добар ђак ствара у породици, од најранијег узраста, ако поштујете неке основне принципе. Један од њих је “прво реално, па онда виртуелно”. Прихватили сте да у прве две, до три године, док не проговори добро и течно, дете не треба стављати пред екран, јер ћете зауставити његов раст у тако важном периоду. У прве три године са дететом треба јако пуно разговарати, јасно, разговетно, певати му успаванке, бројалице, причати му причице, које сами плетете док дете гледа у једну слику, најобичнију, слику како се деца играју у паркићу, слику како мама кува ручак, како тата пере кола и сл.
Шта очекујем од вас? Да ме не дрмусате, љуљате, носате, умишљајући како ми све то прија. Не стављајте ме у ваш кревет, само зато што је вама лакше, тешко ћете ме, када мало порастем избацити, а тешко и тату вратити у брачну постељу. Не чините ме зависним од свега тога. Све је једностав��о: само мирно, нежно, нахрањено, на време, удобно, уз кратку, нежну причицу, успаванку, нежног маминог гласа и сан слеће на моје очи.
Понудите ми храну када затражим, али се не љутите, ако понуђено одбијем. Моји механизми прецизно знају шта годи мом телу. Знају колико могу да поједем, попијем и када треба да се огласим. Само чекајте и нудите. Не будите насилни, молим вас.
Много ме плаши кад строго наређујете да морам појести све, што сте ви одредили. Те хрпе хране ме ужасавају. Ја тако мали, а тањири ми личе на планине. Не плашите ме призивајући: вештице, Баба Роге, докторе са боцом, лопове, полицајце, разноразне Баџе, сироте поштаре, строге тате, (шта ли су вам они скривили); не плашите ме грдњом, батином, казном, строгим изразом лица, својом болешћу и евентуалном смрћу и свим осталим, што у мени јача страх, а зауставља позитиван раст.
Лука је пре неколико дана проходао. Ушао је у чаробан свет одраслих. Месецима је, седећи у кревету, сањао да дотакне ТВ, да пипне скупоцену вазу, да погледа ону шарену књигу. Све то је желео, јер је његов нагон за учењем, сазнавањем и упознавањем света око себе огроман.
Стао је Лука на своје ноге и са пуно ентузијазма кренуо у школу живота. На самом старту Ви ћете осујетити његове потребе. За Вас, родитеље, ово је „златан“ период, када Луку ваља научити шта сме, а шта не сме. Ту почиње рушење хармоније. Да се то не би десило, заборавимо фразу ауторитарног васпитања: „Дете морамо што пре васпитати и научити реду“. Полако! Има времена. Ударцима, погрдама, виком лако је издресирати сваку животињу, а камоли Луку. Али то је само механички однос према захтевима. Ни свесности, ни радости нема, нити ће је бити.
Први кораци су најважнији
Изворни нагон за саморадом је један од јачих нагона у мени, нагон који ме прати и за који се жестоко борим, све док ми ви, из незнања, не угасите тај вулкан. Не молим вас. Захтевам! Допустите ми да остварим потребу за самоспознајом овог нагона помоћу којег ћу доживети ЕВОЛУЦИЈУ, од човека као биолошког бића, до дубоко свесног човека, до духовног бића. У супротном, нагон за саморадом ће се угасити и добити свој наказни облик. Биће то условљена потреба за ленчарењем и паразитизмом.
