Category: ЗА УЖУ И ШИРУ ПОРОДИЦУ

Дошло је време да човек изворне свести врати себи, својој породици, свету изгубљени рај на планети Земљи. Време у којем живимо је време коначног обрачуна између „савршеног“ Зла и савршеног Добра. Савршено Добро ће тријумфовати, будите сигурни. Знате ли зашто? Зато што зло у човеку не постоји, као део његове изворне природе. Човек је Љубав,  јер је творевина Бога, а Бог је Љубав. Љубав искључује зло, подразумева Добро. Ипак човек плишане, ауторитарне свести креира то свршено Зло у себи, а онда га шири око себе и планетом. Без ауторитарности нема зла у човеку. Више...

Драги родитељи, шездесетих година прошлог века развијени свет је законом забранио класичну казну, а наметнуо породицама остале ауторитарне васпитне моделе, зовимо их, плишани, награђивање и одузимање награде, презаштићивање детета од рада, реда, учења и живота, вербализам је постао  омиљен васпитни модел родитеља, када се речима покушава убедити дете да није добро да буде лењо, похлепно, агресивно, бежељно, безвољно, да треба с радошћу да ради, учи, да треба да поштује своје родитеље и васпитаче, да не треба да имитира лоше виртуелне садржаје…, а до  свега тога довео га је родитељ користећи плишано васпитање и допустивши да  лоши  виртуелни садржаји постану главни васпитачи деце. Више...

Позитивно условљавање је готово непознато старим традиционалним породицама. Никада мајка не би рекла детету: „Ако обереш неколико редова кукуруза, добићеш нове ципеле“. Деца су беспоговорно извршавала задатке, које су родитељи јасно постављали пред њих, не обећавајући награду за то. Деца нису очекивала уметање материјалног интереса између њих и рада. Више...

Ако је традиционална породица милом, лепом речју или силом, штапом, класичном казном, вербалном принудом, постизала послушност и поштовање друштвених, писаних и неписаних правила, онда је она била делимично ауторитарна.

Ако је од могућих пет ауторитарних васпитних модела (казна, награда, презаштићивање, вербализам и злоупотреба имитаторског облика учења), традиционална породица користила само два, (класичну казну и вербализам, као лепу реч), онда је јасно да је она била, мање ауторитарна од савремене породице, јер савремена користи свих пет ауторитарних васпитних модела, зовимо их „плишани“, јер су штап и вербална принуда законом забрањени. И поред забране физичко и вербално насиље су присутни више него икада. Више...

Нико није крив, а најмање ваши родитељи, за сва ваша неиспуњена очекивања. Како може да буде крив онај који нема знање.
Ауторитарни систем је чувао себе, а то данас чине његове слуге, плишани васпитни модели.

Радујте се што сте пионири изворног васпитања, којим ћемо стићи до Извора. Више...

Плишана бака храни, облачи, служи, опслужује, ринта, награђује унуке за сваки корак, ћутке, трпи сва понижења само да би се мало огрејала уз своју дечицу. Допушта деци да сате проводе уз ТВ, уз компјутер, уз прегласну музику, подржава и ћерку и зета у свему, а потпуно је свесна да њена деца не узрастају у добре људе. Више...

У општем метежу сви се баве последицама, а нико не увиђа да су „нови“ васпитни облици – награђивање и кажњавање (одузимање награде) – слуге старог, срушеног ауторитарног система, главни узрочници разарања породице, прво традиционалне, а потом модерне, „плишане“.

Нацрт Закона о правима детета изазива већ месецима бројне полемике. Главна тачка око које се у јавним расправама ломе копља јесте питање „батине“. По мишљењу наше саговорнице Милице Новковић, дугогодишњег професора српског језика и књижевности у основним и средњим школама у Београду, на овај начин свесно се пренебрегава суштински проблем – „батина“ није једини насилни метод. Наиме, од ауторитарног васпитања, које је почивало на „батини“, прешло се на модерно „плишано-насилно“ васпитање које је „батину“ заменило „позитивним условљавањем и благом принудом“, односно наградом (поткупљивањем деце) и принудом (ускраћивањем награде). На тај начин обликује се похлепно и фрустрирано дете, пуно потиснуте агресије, јер није васпитавано са љубављу већ „low tach“ насиљем. Више...

“Где је батина – ту је страх, где је страх – Љубав не ниче. Где је “шаргарепа” – ту је интерес, где је интерес – Љубав не цвета”, поручује Милица Новковић, аутор књиге “Породични буквар”.

Васпитање деце је највећа уметност. У овој, као и свим осталим уметностима, потребни су таленат, рад и неизмерно много љубави. Више...

Људи данас, и поред толиких школа, остају необразовани или полуобразовани, а притом и неморални. Није то воља неког Kомитета, неке завереничке групе. То је само редослед ствари. Још у колевци, дете се ставља пред шарене виртуелне слике препуне насиља. Поласком у школу, деца су већ виртуелни старци, а чичи школа не треба. Чича је све „видео“, „проживео“, „научио“. Kаква слова, какви бројеви? Деца као да узвикују: „Рушите школе, деца вас моле!“ Више...