Од љубави до Љубави
Ради лакшег разумевања ауторитарну љубав обележаваћемо малим словом љ, а изворну Љубав великим словом Љ. Очекујем да ћете се определити за Изворно васпитање, то јест за Љубав.
Љубав није када ме плашите Баба-рогом, полицијом да бих појео оно што сте ви одредили. Љубав није када купујете скупе играчке да бих вам опростио што вас има тако мало у мом животу. Љубав није, када мирно гледате како плачем над препуним тањиром, или ми обећавате брда и долине за сваки поједени залогај; када ме сатима држите у задимљеној просторији уз ваше друштванце или док сте ви загњурени у екран, а видите да ми се очи склапају; или када ме насилно баците на поподневно спавање, не би ли се од мене одморили, а онда виленишем до зоре јер збиља не могу наредити свом сну да ме загрли; када ме у поноћ насилно баците у кревет, а ја јецам до јутра; када се свађате са својим родитељима и на Божић; када оговарате једни друге; када захтевате од мене и себе да живимо морално у неморалним условима у којима доминирају принуда и условљавање.
Породични буквар је настао двехиљадите, а сазревао је у мени од најранијег детињства. Имала сам срећу да ме одгајала бака, која је била препуна љубави и која ми је помогла да се у мени развију клице љубави према раду, реду, људима, природи, животу. Клице које сви ми доносимо рођењем. Посебно сам јој захвална што ми је очувала и развила клицу за препознавање добра и зла у човеку. Све то ми је помогло да врло рано препознам шта све није добро у мојој породици, у коју сам враћена поласком у школу.
Неки се заљубе, на кратко открију једно другом своју предивну изворну природу, Љубав бљесне, пожеле брак и децу, што и остваре.
Млади рођени деведесетих, неразвијеног света, изабрали су свој вид “доколице”, хедонизма, у складу са потребама њихове полуплишане свести. Школу не воле, али је још похађају. “Смарају се”, како кажу. Студирају, извлаче родитељима новац, а знају да без много рада добијају дипломе. Немају грижу савести, јер знају да посла ионако нема и да неће ни имати прилике да покажу колико је велико њихово незнање. 
Данас младе људе можемо сврстати у две групе, по томе какве хедонистичке садржаје бирају. Млади развијеног света, они који су жртве неолибералног капитализма и рада, који их попут машине меље 24 сата, имају толику напетост да када дође викенд, морају брзо и ефикасно испразнити сву своју муку. 
Сунце српске педагогије био је и остао непризнати, нашем народу мало познат Петар Савић (рођен у Пожеги 28. маја 1910.). Цео свој живот посветио је стваралаштву тражећи начине да деци његовог доба, деци будућности смањи патњу и пронађе такве педагошке принципе који ће им донети радост и од живота и од учења. Тражио је другачије, човечније путеве од оних који су били утабани у традиционалној школи, путеве који ће подстицати доброту и радост у детету и помоћи у самоспознаји свега што је дете донело на свет (таленте, потребе, интелигенцију). Врло рано је сагледао да радости нема када има „штапа“ као облика негативног условљавања у васпитању и учењу. Био је он претеча дела модерне педагогије, која је много година доцније сагледала „штап“, казну као препреку узрастања детета у породици и школи. Иако време у којем је радио и живео није познавало позитивно условљавање, као васпитни модел, Савић је открио као прави проналазач такву технологију у раду са децом и наставницима да је помоћу свога Индекса вежби и испитних питања спонтано искључивао било који облик ауторитарног васпитања. Та чудесна књижица која је била пут у самообразовање деце, која је покретала још невиђену унутрашњу мотивацију за учењем и код ученика и код наставника и до дана данашњег је остала непревазиђена у свету, тврдим као практичар. Та чаробна књижица је рушила разредно часовни систем, рушила је наставу екс катедра, наставу имитаторску и понављачку, рушила је омеђену школску годину допуштајући сваком детету да напредује темпом који је зависио од његове интелгенције, талената, способности, будећи непрестано жар жеље и воље за учењем, за напредовањем и безграничним развојем свесности.
Драги родитељи,