20
Šta nam preostaje osim kontrole?
Reči kontrola, kontrolisati, kontrolor, frik ili malo normalniji su danas u upotrebi, kao nikada. Svako svakoga kontroliše, momak devojku, devojka momka, muž ženu i obrnuto, šef radnike, država građane, kamere i čuda tehnologije sve i svakoga. Svako danas ima svog kontrolora i svako je nekome kontrolor. Najjača kontrola tek dolazi, kontrola čoveka i čovečanstva čudima tehnologije. Možda su svi oblici kontrole u malom samo uvertira u ono najstaršnije, u sveopštu kontrolu i pretvaranje ljudi u robote.
Reč poverenje, vera u ljude više ne postoji. Ljudi su, tvrde oni koji kreiraju stvarnost, ili nedorasli slobodi koja im je darovana rođenjem ili su spremni na zloupotrebu eventualno date slobode, nažalost. Ako čovek moći proglašava običnog čoveka za biće kojem je opasno dati bilo koji vid slobode, onda sa oduzimanjem slobode treba početi još od rođenja deteta. Treba mu uzeti slobodu koja mu je darovana od Boga, rođenjem. Što pre dete, kontrolom, zaboravi da je biće slobode, biće lakše docnije sprovesti kontrolu nad njegovim neželjenim ponašanjem, nad njegovim izvornim bićem u celini. Oblici kontrole su razni a svi se svode na pet autoritarnih vaspitnih modela, na kaznu, nagradu, prezaštićivanje, verbalizam i zloupotrebu imitatorskog oblika života. Nije teško razumeti o čemu govorim.
Čovek dolazi na ovaj svet spreman da uplovi u realan svet i upozna ga, da jede kada mu nagon gladi to kaže. Ako majka, u neznanju svom čedu od šest meseci ponudi tač telefon, da bi ga naučila da prihvata čvrstu hranu bez otpora, dete munjevito postaje zavisno od telefona. Ješće bez problema kada ima tač u rukicama, a vrištati i odbijati hranu kada mu uzme telefon. Jedan, toliko važan segment slobode, da jede kada je gladno, dete je izgubilo. Izgubilo je slobodu da sluša svoj nagon gladi koji mu nepogrešivo šalje signal gladi. Nad njegovim nagonom gladi uspostavljena je kontrola. Dalje sami analizirajte čime i šta sve stavljate kod deteta pod kontrolu. Vremenom dete postaje zavisno od spoljašnje kontrole svoga iskrivljenog bića i onda je normalno da nam u tinejdžerskom periodu ostaje samo pojačana roditeljska kontrola na koju deca gotovo ne reaguju jer je sve već viđeno. Oni sada traže nove, spoljašnje oblike kontrole, od kojih su postali zavisni, kao nekada od roditeljske kontrole (tač telefoni, najgori virtuelni sadržaji, mreže, alkohol, duvan, marihuana, droga, kocka, seks, agresija, autoagresija…). Tada roditelj nemoćno kaže: “Šta da radim, dete mi se otelo kontroli?“
Kontrola nad detetom, nad čovekom je postojala oduvek ali nikada nije bila jača i perfidnija nego danas sa razvojem i zloupotrebom te iste tehnologije u funkciji kontrole savremenog čoveka. U tradicionalnom vaspitanju dete je kontrolisano jasnim pravilima i štapom, ako pravila ne poštuje. Pravila su poprilično bila u skladu sa onim što je dete imalo kao istinu na svome izvoru. Jelo je kada je osećalo glad, ali je dobijalo batine ako bi bacalo hranu, koje nije bilo u izobilju. Dakle, “štap” nije kontrolisao izvorne nagone već je kontrolisao dete da poštuje pravila koja su bila u skladu sa društvenim i ekonomskim razvojem. Dete je slušalo iz straha, ali kada je poraslo, znalo je da ceni i poštuje datu mu slobodu, jer je imalo očuvan, relativno zdrav, vrednosni sistem koji je bio usklađen sa njegovom izvornom prirodom. Zato mi kukamo nad prošlošću za koju kažemo kako je bilo više dobrih ljudi, ljudi ljubavi, koji nisu zloupotrebljavali docniju, datu im slobodu. Dakle, tradicionalno je poprilično očuvalo izvorno biće deteta, pa je dete docnije znalo gde i kako treba uspostaviti unutrašnje, zdrave granice. Nije mu bila potrebna spoljašnja kontrola “štapom”, a “šargarepa” nije ni postojala.
U modernoj porodici dete se kontroliše “slatkom šargarepom“ (nagradom), ucenom. Dete sluša iz interesa, lako prodaje svoju izvornu slobodu. Pritom, ako roditelj i pokuša da upotrebi “štap”, zakon će ga zaustaviti i dati detetu još veću „slobodu“ da svoje biće stavi pod kontrolu, a u spoljašnjem svetu dete postaje sve veći diktator. Vrlo brzo i roditelj i dete gube onu istinsku izvornu slobodu. Dete je izgubilo slobodu da ostvari svoje nagone, potrebe, talente, da razvije svoju dobrotu, ljubav i sposobnost da u svakom trenutku prepoznaje izvornu Istinu. Roditelj je izgubio slobodu da ispuni svoj najsvetiji zadatak i postane roditelj koji može bez kontrole, samo zdravim granicama da stvara uslove za samoostvarenje svih potencijala svoga deteta. Savremeno dete vrlo brzo počinje da kontroliše roditelja ucenjujući ga (ako misliš da ja tebi to, onda mi daj, učini uslugu i sl.). Na toj tački počinje raspad savremene porodice, jer dete postaje loš gospodar, a roditelj loš sluga.
Ulaskom u pubertet savremeno dete, iskrivljenih izvornih potreba, je spremno da konzumira sve što nudi tržište plišane demokratije, a nije u skladu sa očekivanjima roditelja. Takvo dete mora biti kontrolisano, jer je pohlepno, anarhično, agresivno, razmaženo, nesvesno, zavidno, lenjo telom i duhom, depresivno, otuđeno od svoje izvorne prirode. Takvo dete odnegovano “šargarepom” i zaštićeno kordonima institucija plišane demokratije, je dete spremno da se u dvanaestoj godini, danas i ranije suprotstavi roditeljima i izbori za svoju „slobodu“. Nije teško zaključiti kolika je muka roditelja tinejdžera, koji pokušava da kontroliše dete, a istovremeno se neprestano bori sa vetrenjačama društva, sa narastajućom ponudom baš onoga što tinejdžeru plišane svesti odgovara, roditeljima ne.
Roditelju zakonodavac nalaže da kontroliše dete, jer društvo čuva teško stečeni spoljašnji mir, koji bi mogli da ugroze baš ti tinejdžeri. Roditelj zna da je kontrola tinejdžera neophodna, ali nema mehanizme. “Šargarepa”, koju mu roditelj i dalje nudi, ne bi li se dete odreklo baš onoga što njemu odgovara, a ugrožava i dete i porodicu i društveni mir, postaje neinteresantna u odnosu na sve “šargarepe” koje nudi društvo i za koje se silovito bore svi njegovi vršnjaci. “Ako gledaš rijaliti, blejiš satima na mrežama, ako sateraš roditelje u mišju rupu i pokažeš im da je njihova kontrola bezuspešna, jer ti izlaziš iz kuće i vraćaš se kada je tebi volja, ako pušiš ili duvaš, ako glumiš geja ili si stvarno gej, ako se napiješ, ako probaš drogu, ako uđeš u prerani seks, ako zabraniš roditeljima da ti uzurpiraju tvoj prostor, jer si tamo sam sa svojim računarom, ako telefoniraš satima i šalješ stotine poruka nedeljno, ako krišom gledaš porniće, ako imaš samo „in“ stvari, ako kažeš da si tu u blizini a biciklom odjezdiš na opasno mesto, na otvoren put, ako ne učiš, ako lažeš, ako bežiš od škole, ako se tučeš, ako se neprestano svađaš sa matorcima…, ako, ako…nema kraja, onda si ti „in“ među svojim vršnjacima, onda si socijalno uvaženo biće, jer sve što radiš je baš u trendu. Jasno je da takvog tinejdžera treba kontrolisati, treba mu kontrolom ograničiti spoljašnju slobodu, iako svi znamo da je to nemoguća misija. Kako?
Roditelju i dalje preostaje samo dobronamerna priča, verbalizam, koji se pretvara u monolog, koji se papagajski ponavlja godinama (čuvaj se droge, lošeg društva, učiti moraš, raditi moraš, nije lepo da spavaš danju a izlaziš noću, nije dobro da se alkoholišeš jer si mlad, da…, da…, da ne kažem jezikom tinejdžera, bla, bla, bla). Priču ova deca u pubertetu više ne čuju, jer ih sve to smara. Pretnje da će im biti oduzeto materijalno, lap top, telefon, privilegije to gotovo više ne plaši klince. Oni imaju svoje sisteme da zadovolje sve oblike svojih zavisnosti. Do svega se lako može doći, čak i ako ga roditelj kazni, isključi mu internet, on net ima u parku, u kafiću a do telefona i nije teško doći, a u tač telefonima je sve što tinejdžeru treba. Pubertetliji je čak i data užasna sloboda da materijalno ne zavisi od porodice, na način koji osujećuje u potpunosti svaku dobru nameru roditelja. Dilovaće drogu, kockati se, zaraditi…i tim novcem finansirati svoje iskrivljene potrebe. Na toj tački prestaje svaka moguća, uspešnija roditeljska kontrola tinejdžera.
Zar je moguće da su samo roditelji odgovorni?
Ne čini li vam se da je sve ovo prljava igra plišane demokratije, u kojoj stradaju i roditelji i deca. Prvo su naučili roditelje da pogrešno vaspitaju decu da deci iskrive sve izvorne potrebe, koje sada vape za svim devijantnim ponudama na tržištu. Onda su im zakonima o porodici vezali ruke i uzeli im i ono malo moći kojima bi možda zaustavili dete u ludim naumima. Kada je uništen autoritet roditelju, onda je pao autoritet svim autoritetima, onda su se deca otrgla roditeljskoj kontroli, bilo da su ušla u agresiju svih oblika ili autoagresiju nad sobom, nad svojim telom. A onda 2017-te, srpsko društvo iznenada postaje puritansko, ne dozvoljavajući nered i anarhiju, koju bi moglo da stvori dete tinejdžer. Na toj tački deca prelaze pod kontrolu društva.
Činom prenošenja celokupne odgovornosti za ponašanje tinejdžera, na porodicu koja, nema ni moć, ni mehanizme, ni autoritet da kontroliše svoje dete, društvo se stavlja iznad porodice i postaje njen najjači kontrolor. Zar se neko uopšte pita kako će to roditelj ostvariti kontrolu nad detetom, kada njega kontroliše dete u sprezi sa društvom (prijaviću te, oduzećemo ti dete, kaznićemo te)?! Pa i nije cilj da se porodica ujedini i pomiri, da porodica prezdravi. Ko ne uspe da primeni celokupno “plišano” znanje, koje im nesebično nudi plišano društvo kroz edukacije roditelja, biće proglašen nekompetentnim roditeljem i moglo bi mu dete biti oduzeto. Na toj tački zadaje se poslednji udarac porodici, koja postaje svesna da je izgubila jedini kapital, svoje dete, sebe, svoj mir i harmoniju. Postaje svesna da joj takva porodica uskoro neće biti ni potrebna, uprkos celoj demagoškoj priči o potrebi da porodica bude zdrava, da povećava natalitet, da, da, bla, bla, rekli bi klinci.
Pre oduzimanja dece postoje kaznene mere za roditelja, koje udaraju tamo gde je najtanje, po džepu. Više se ne vidi jasno ko tu koga kontroliše i čemu sve to. U toj magli svi osećamo da su u igri samo materijalni interesi svih i da svi računi dolaze porodici na naplatu. Niko nema snagu da razmišlja ko je i čime tako snažno stavio pod kontrolu izvorno biće i deteta i roditelja i da je ta kontrola trajno omogućila kontrolu nad detetom i roditeljem, u spoljašnjem svetu. Niko neće da prizna koji je udeo “plišanog vaspitanja” u ovoj priči o bezuspešnoj roditeljskoj kontroli, niko neće da kaže Istinu da se cela igra vodi da se razvali porodica, kao osnovna jedinica društva. Razvaliti porodicu, znači razvaliti organizovano društvo. Neorganizovano društvo, sa neorganizovanim individuama, koje više ni ne znaju da su rođenjem dobile slobodu za Dobro i Ljubav, vapije za kontrolom i nju će i dobiti. Kontrola svih: pilulama, drogom, duvanjem, bolestima, rijalitima…,izbor prebogat i dovoljan da se iskontroliše um, da ne postane „pobesneli Maks“. „Pobesneli, ali i depresivni Maks“ će moliti za kontrolu, kao što su nekada majke, u Domanovićevoj Stradiji, molile da se na njihovo čelo i čela njihove dece udari danga (pečat). Na kraju sve nas čeka kontrola savršenim tehnologijama, modernim dangama, ako bar tri posto čovečanstva ne počne da se bori protiv uzroka, “plišanog vaspitanja”. Božija je ipak poslednja.
Koji savet dati roditeljima čije se dete otrglo kontroli?
Kada mi se javi porodica, koja je od rođenja deteta upražnjavala plišano vaspitanje kombinujući ga sa tradicionalnim, koja je odavno iscrpela sve vidove kontrole nad detetom, nije mi lako da ih posavetujem dajući instant rešenje. Nedavno dobih mejl od ucveljene, očajne majke šesnaestogodišnjeg tinejdžera:
“Draga Milice, vi ste mi još jedino ostali, kao slamka spasa. Ne znam kako da pomognem ni sinu, ni sebi. Sin ima 16 godina. Upao je u loše društvo. Jedan dečak prodaje travu, drugi je otišao od kuće i živi kod druga, obojica duvaju, jedna devojčica ima velikih porodičnih problema i ide psihologu, jer je u neprestanom sukobu sa roditeljima. Sin ode od kuće, nema ga dan, dva, vrati se, a meni je rekao da uskoro odlazi od kuće i da će dilovati travu i od toga živeti i da odustaje od škole. Kada je u kući u neprestanom je sukobu sa dve godine mlađim bratom. Muž kaže da ga pustimo da udari glavom o zid. Ja danima plačem. Sin prođe pored mene uplakane i kaže da će stvarno otići jer ne može da trpi moje suze, nerviram ga. Ja sam očajna jer ne mogu da podnesem njegovu bezosećajnost. Gledala sam vaša predavanja i sve sam upotrebljavala u vaspitanju, sve plišane modele. Molim vas dajte mi neki savet kako bih ga mogla iskontrolisati i vratiti porodici“, kaže nesrećna mati.
Šta joj reći, a znaš da tu nema pravog celovitog rešenja, dok svi u porodici ne usvoje i primene znanje Izvornog vaspitanja. Da bih je malo smirila posavetovala sam je da prvo prestane da plače, jer je i to njen 
način kontrole, koji kod njega izaziva potrebu bežanja, a ne vraćanja kući. Njegovi grubi komentari nisu znak da je neosetljiv, naprotiv, on duboko pati, što kazuje da je još u vezi sa svojim izvorom i da pomoći ima. I rekoh joj da ga upita šta bi oni trebali da promene kod sebe da bi mu dom postao milije mesto od ulice.
PS: Nije prošlo par sati javila se majka vesela: Pristali smo svi da uđemo u vode Izvornog vaspitanja i nadamo se da ćete nam pomoći. Očekujem ih s radošću.
Srećom rešenje postoji. Ne kontrola, već zdrave granice.
Rešenje za povratak porodice ljubavi, pa time i vraćanje deteta porodici postoji, ali ne instant, već rešenje kroz ozbiljan rad da se “plišano vaspitanje” ukine i da se savladaju principi Izvornog vaspitanja. Dobar tinejdžer se stvara od rođenja. Roditelj koji se opredelio za Izvorno vaspitanje nikada neće svom malom detetu dati tač telefon u ruke, dok dete ne progovori i ne uplovi u realni svet. U domu roditelja izvorne svesti mališan neće sam da upravlja daljinskim do određene zrelosti, roditelj mu ne stvara uslove za zavisnost od bilo čega, ne pretrpava ga igračkama i svojim uslugama, stavlja ga na vreme da spava, na vreme da ustane, ne hrani ga uz crtaće, uči ga da voli knjigu jer mu čita pravu literaturu, uči ga da voli kvalitetne crtaće jer ih roditelj bira i sedi često sa detetom uz taj isti crtać ili igricu i pojašnjava mu i dobro i zlo, vodi ga u prirodu, uči svoje dete domaćem vaspitanju, jer je i sam vaspitan, a kada se dete maši za nešto nezdravo, neprihvatljivo, roditelj odlučno postavlja zdrave granice, ne upotrebivši ni nagradu, ni kaznu.
Roditelj zna da će posledice popustljivosti biti loše u budućnosti. Ne mari što svi drugi roditelji rade drugačije. Roditelj izvorne svesti bez kompromisa postavlja ZDRAVE GRANICE. Zovu se zdrave jer ako mu roditelj danas ne dopusti bolesno, dete će sutra biti zdravo. Zdrave su jer dete nije bilo ni kažnjeno, ni nagrađeno, nije bilo kontrolisano ni strahom, ni interesom, ni suzama, ni ucenama da će roditelj umreti ili se razboleti ako… Dete može samo da istrajava, da plače, ali dete očuvanog izvora brzo shvati da mu roditeljske zdrave granice donose sreću i da ga čuvaju od sveta, koji još ne poznaje. Sve negde do četvrte pete godine dok dete ne osvesti svoj izvor na kojem je istina koja će ga uvek čuvati, roditelj mora postavljati jasne zdrave granice čuvajući ga od spoljašnjih opasnosti pri čemu nema kazne, nagrade, prezaštićivanja, verbalizma i zloupotrebe imitatorskog oblika života. Istovremeno roditelj poštuje detetove izvorne potrebe i tu mu daje beskompromisnu slobodu. Dete koje je gladno, ne očekuje da ga stavite pred crtaće. Ako nije gladno, neće dobiti slatkiš umesto ručka nego će sačekati da mu proradi nagon gladi i smaže sa apetitom ručak.
Volim da kažem da je dete došlo vaspitano na ovaj svet, a zadatak roditelja je da detetu da slobodu, koju potrebuje izvor, a da mora postavljati zdrave granice pri upoznavanju ovog komplikovanog, i ne bezopasnog spoljašnjeg sveta, uvek bez kazne i bez nagrade.
Dete koje je odrastalo u uslovima bez kazne, nagrade, prezaštićivanja, verbalizma i bez zloupotrebe imitatorskog oblika učenja, u uslovima u kojima je roditelj postavljao zdrave granice detetu u pravom trenutku, jednom rečju ako je dete odrastalo, do tinejdžerskog doba u Ljubavi, Dobroti, pa mu je očuvana izvorna harmonija, takvo dete neće imati potrebu za sadržajima, ponašanjima, koje ugrožavaju njega, njegovo zdravlje, pa i sam život. Takvo dete neće biti prijemčivo za sve ono što savremenog roditelja plaši. Znaće da to postoji, pogledati, biti u društvu vršnjaka, konzumenata, ali on neće postati konzument te bolesne ponude tržišta. U tinejdžerskom periodu dete će uploviti u društvo, jer ga ne treba čuvati pod staklenim zvonom. Tada će videti sva zla i opasnosti, ali on sve to razume, imaće prirodnu sposobnost da sebe čuva od sveprisutnog zla, realnog i virtuelnog, jer zna da je sve ovo prolazno i da dolazi vreme dobra. On odavno ima sposobnost da sam sebi postavlja granice, jer ste mu izvornim vaspitanjem očuvali Izvor Boga živoga.
Dragi roditelji, ne treba da se plašite što ćete odbacivanjem plišanog vaspitanja postati drugačiji od svih ostalih. Baš vi, takvi, drugačiji, izvorni, prepuni Ljubavi i Dobrote, znalci kako da svoje tek rođeno dete zadržite na izvoru, a tinejdžera vratite izvoru, vi ste ti pioniri koji će graditi jedan novi svet, koji se pomalja, svet koji će biti bolji i lepši od ovog sveta, sveta čije vreme i “vrednosti“ svedočimo svojim mučnim životima. Taj preživeli svet umire polako, jer će Bog vratiti čoveku slobodu, koju mu je darovao. Jedino Boga ne može kontrolisati čovečuljak plišane, interesne svesti.
Za časopis Blagodarje: Milica Novković, autor knjiga „Porodični bukvar“ i „Bitka ljubavi“, i autor Programa: “Vaspitanjem bez nagrade i bez kazne do tinejdžera kojem ne treba kontrola, već samo zdrave granice“.
20