РОДИТЕЉСKА KОНТРОЛА ТИНЕЈЏЕРА

Шта нам преостаје осим контроле?

Речи контрола, контролисати, контролор, фрик или мало нормалнији су данас у употреби, као никада. Свако свакога контролише, момак девојку, девојка момка, муж жену и обрнуто, шеф раднике, држава грађане, камере и чуда технологије све и свакога. Свако данас има свог контролора и свако је некоме контролор. Најјача контрола тек долази, контрола човека и човечанства чудима технологије. Можда су сви облици контроле у малом само увертира у оно најстаршније, у свеопшту контролу и претварање људи у роботе.

Реч поверење, вера у људе више не постоји. Људи су, тврде они који креирају стварност,  или недорасли слободи која им је дарована рођењем или су спремни на злоупотребу евентуално дате слободе, нажалост. Ако човек моћи проглашава обичног човека за биће којем је опасно дати било који вид слободе, онда са одузимањем слободе треба почети још од рођења детета. Треба му узети слободу која му је дарована од Бога, рођењем. Што пре дете, контролом, заборави да је биће слободе, биће лакше доцније спровести контролу над његовим нежељеним понашањем, над његовим изворним бићем у целини. Облици контроле су разни а сви се своде на пет ауторитарних васпитних модела, на казну, награду, презаштићивање, вербализам и злоупотребу имитаторског облика живота. Није тешко разумети о чему говорим.

Човек долази на овај свет спреман да уплови у реалан свет и упозна га, да једе када му нагон глади то каже. Ако мајка, у незнању свом чеду од шест месеци понуди тач телефон, да би га научила да прихвата чврсту храну без отпора, дете муњевито постаје зависно од телефона. Јешће без проблема када има тач у рукицама, а вриштати и одбијати храну када му узме телефон. Један, толико важан сегмент слободе, да једе када је гладно, дете је изгубило. Изгубило је слободу да слуша свој нагон глади који му непогрешиво шаље сигнал глади. Над његовим нагоном глади успостављена је контрола. Даље сами анализирајте чиме и шта све стављате код детета под контролу. Временом дете постаје зависно од спољашње контроле свога искривљеног бића и онда је нормално да нам у тинејџерском периоду остаје само појачана  родитељска контрола на коју деца готово не реагују јер је све већ виђено. Они сада траже нове, спољашње облике контроле, од којих су постали зависни, као некада од родитељске контроле (тач телефони, најгори виртуелни садржаји, мреже, алкохол, дуван, марихуана, дрога, коцка, секс, агресија, аутоагресија…). Тада родитељ немоћно каже: “Шта да радим, дете ми се отело контроли?“  

Kонтрола над дететом, над човеком је постојала одувек али никада није била јача и перфиднија него данас са развојем и злоупотребом те исте технологије у функцији контроле савременог човека. У традиционалном васпитању дете је контролисано јасним правилима и  штапом, ако правила не поштује. Правила су поприлично била у складу са оним што је дете имало као истину на своме извору. Јело је када је осећало глад, али је добијало батине ако би бацало храну, које није било у изобиљу. Дакле, “штап” није контролисао изворне нагоне већ је контролисао дете да поштује правила која су била у складу са друштвеним и економским развојем. Дете је  слушало из страха, али када је порасло, знало је да цени и поштује дату му слободу, јер је имало очуван, релативно здрав, вредносни систем који је био усклађен са његовом изворном природом. Зато ми кукамо над прошлошћу за коју кажемо како је било више добрих људи, људи љубави, који нису злоупотребљавали доцнију, дату им слободу. Дакле, традиционално је поприлично очувало изворно биће детета, па је дете доцније знало где и како треба успоставити унутрашње, здраве границе. Није му била потребна спољашња контрола “штапом”, а “шаргарепа” није ни постојала.

У модерној породици дете се контролише “слатком шаргарепом“ (наградом), уценом. Дете слуша из интереса, лако продаје своју изворну слободу. Притом, ако родитељ и покуша да употреби “штап”, закон ће га зауставити и дати детету још већу „слободу“ да своје биће стави под контролу, а у  спољашњем свету дете постаје све већи диктатор. Врло брзо и родитељ и дете губе ону истинску изворну слободу. Дете је изгубило слободу да оствари своје нагоне, потребе, таленте, да развије своју доброту, љубав и способност да у сваком тренутку препознаје изворну Истину. Родитељ је изгубио слободу да испуни свој најсветији задатак и постане родитељ који може без контроле, само здравим границама да ствара услове за самоостварење свих потенцијала свога детета. Савремено дете врло брзо почиње да контролише родитеља уцењујући га (ако мислиш да ја теби то, онда ми дај, учини услугу и сл.). На тој тачки почиње распад савремене породице, јер дете постаје лош господар, а родитељ лош слуга.

Уласком у пубертет савремено дете, искривљених изворних потреба, је спремно да конзумира све што нуди тржиште плишане демократије, а није у складу са очекивањима родитеља. Такво дете мора бити контролисано, јер је похлепно, анархично, агресивно, размажено, несвесно, завидно, лењо телом и духом, депресивно, отуђено од своје изворне природе. Такво дете однеговано “шаргарепом” и заштићено кордонима институција плишане демократије, је дете спремно да се у дванаестој години, данас и раније супротстави родитељима и избори за своју „слободу“. Није тешко закључити колика је мука родитеља тинејџера, који покушава да контролише дете, а истовремено се непрестано бори  са ветрењачама друштва, са нарастајућом понудом баш онога што тинејџеру плишане свести одговара, родитељима не.

Родитељу законодавац налаже да контролише дете, јер друштво чува тешко стечени спољашњи мир, који би могли да угрозе баш ти тинејџери. Родитељ  зна да је контрола тинејџера неопходна, али нема механизме. “Шаргарепа”, коју му родитељ и даље нуди, не би ли се дете одрекло баш онога што њему одговара, а угрожава и дете и породицу и друштвени мир, постаје неинтересантна у односу на све “шаргарепе” које нуди друштво и за које се силовито боре сви његови вршњаци. “Ако гледаш ријалити, блејиш сатима на мрежама, ако сатераш родитеље у мишју рупу и покажеш им да је њихова контрола безуспешна, јер ти излазиш из куће и враћаш се када је теби воља, ако пушиш или дуваш, ако глумиш геја или си стварно геј, ако се напијеш, ако пробаш дрогу, ако уђеш у прерани секс, ако забраниш родитељима да ти узурпирају твој простор, јер си тамо сам са својим рачунаром, ако телефонираш сатима и шаљеш стотине порука недељно, ако кришом гледаш порниће, ако имаш само „ин“ ствари, ако кажеш да си ту у близини а бициклом одјездиш на опасно место, на отворен пут, ако не учиш, ако лажеш, ако бежиш од школе, ако се тучеш, ако се непрестано свађаш са маторцима…, ако, ако…нема краја, онда си ти „ин“ међу својим вршњацима, онда си социјално уважено биће, јер све што радиш је баш у тренду. Јасно је да таквог тинејџера треба контролисати, треба му контролом ограничити спољашњу слободу, иако сви знамо да је то немогућа мисија. Kако?

Родитељу и даље преостаје само добронамерна прича, вербализам, који се претвара у монолог, који се папагајски понавља годинама (чувај се дроге, лошег друштва, учити мораш, радити мораш, није лепо да спаваш дању а излазиш ноћу, није добро да се алкохолишеш јер си млад, да…, да…, да не кажем језиком тинејџера, бла, бла, бла). Причу ова деца у пубертету више не чују, јер их све то смара. Претње да ће им бити одузето материјално, лап топ, телефон, привилегије то готово више не плаши клинце. Они имају своје системе да задовоље све облике својих зависности. До свега се лако може доћи, чак и ако га родитељ казни, искључи му интернет, он нет има у парку, у кафићу а до телефона и није тешко доћи, а у тач телефонима је све што тинејџеру треба. Пубертетлији је чак и дата ужасна слобода да материјално не зависи од породице, на начин који осујећује у потпуности сваку добру намеру родитеља. Диловаће дрогу, коцкати се, зарадити…и тим новцем финансирати своје искривљене потребе. На тој тачки престаје свака могућа, успешнија родитељска контрола тинејџера.

Зар је могуће да су само родитељи одговорни?

Не чини ли вам се да је све ово прљава игра плишане демократије, у којој страдају и родитељи и деца. Прво су научили родитеље да погрешно васпитају децу да деци искриве све изворне потребе, које сада вапе за свим девијантним понудама на тржишту. Онда су им законима о породици везали руке и узели им и оно мало моћи којима би можда зауставили дете у лудим наумима. Kада је уништен ауторитет родитељу, онда је пао ауторитет свим ауторитетима, онда су се деца отргла родитељској контроли, било да су ушла у агресију свих облика или аутоагресију над собом, над својим телом. А  онда 2017-те, српско друштво изненада постаје пуританско, не дозвољавајући неред и анархију, коју би могло да створи дете тинејџер. На тој тачки деца прелазе под контролу друштва.  

Чином преношења целокупне одговорности за понашање тинејџера, на породицу која, нема ни моћ, ни механизме, ни ауторитет да контролише своје дете, друштво се ставља изнад породице и постаје њен најјачи контролор. Зар се неко уопште пита како ће то родитељ остварити контролу над дететом, када њега контролише дете у спрези са друштвом (пријавићу те, одузећемо ти дете, казнићемо те)?! Па и није циљ да се породица уједини и помири, да породица прездрави. Kо не успе да примени целокупно “плишано” знање, које им несебично нуди плишано друштво кроз едукације родитеља, биће проглашен некомпетентним родитељем и могло би му дете бити одузето. На тој тачки задаје се последњи ударац  породици, која постаје свесна да је изгубила једини капитал, своје дете, себе, свој мир и хармонију. Постаје свесна да јој таква породица ускоро неће бити ни потребна, упркос целој демагошкој причи о потреби да породица буде здрава, да повећава наталитет, да, да, бла, бла, рекли би клинци.

Пре одузимања деце постоје казнене мере за родитеља, које ударају тамо где је најтање, по џепу. Више се не види јасно ко ту кога контролише и чему све то. У тој магли сви осећамо да су у игри само материјални интереси свих и да сви рачуни долазе породици на наплату. Нико нема снагу да размишља ко је и чиме тако снажно ставио под контролу  изворно биће и детета и родитеља и да је та контрола трајно омогућила контролу над дететом и родитељем, у спољашњем свету.  Нико неће да призна који је удео “плишаног васпитања” у овој причи о безуспешној родитељској контроли, нико неће да каже Истину да се цела игра води да се развали породица, као основна јединица друштва. Развалити породицу, значи развалити организовано друштво. Неорганизовано друштво, са неорганизованим индивидуама, које више ни не знају да су рођењем добиле слободу за Добро и Љубав, вапије за контролом и њу ће и добити. Kонтрола свих: пилулама, дрогом, дувањем, болестима, ријалитима…,избор пребогат и довољан да се исконтролише ум, да не постане „побеснели Макс“. „Побеснели, али и депресивни Макс“ ће молити за контролу, као што су некада мајке, у Домановићевој Страдији, молиле да се на њихово чело и чела њихове деце удари данга (печат). На крају све нас чека контрола савршеним технологијама, модерним дангама, ако бар три посто човечанства не почне да се бори против узрока, “плишаног васпитања”. Божија је ипак последња.

Kоји савет дати родитељима чије се дете отргло контроли?

Kада ми се јави породица, која је од рођења детета упражњавала плишано васпитање комбинујући га са традиционалним, која је одавно исцрпела све видове контроле над дететом, није ми лако да их посаветујем дајући инстант решење. Недавно добих мејл од уцвељене, очајне мајке шеснаестогодишњег тинејџера:

“Драга Милице, ви сте ми још једино остали, као сламка спаса. Не знам како да помогнем ни сину, ни себи. Син има 16 година. Упао је у лоше друштво. Један дечак продаје траву, други је отишао од куће и живи код друга, обојица дувају, једна девојчица има великих породичних проблема и иде психологу, јер је у непрестаном сукобу са родитељима. Син оде од куће, нема га дан, два, врати се, а мени је рекао да ускоро одлази од куће и да ће диловати траву и од тога живети и да одустаје од школе. Kада је у кући у непрестаном је сукобу са две године млађим братом. Муж каже да га пустимо да удари главом о зид. Ја данима плачем. Син прође поред мене уплакане и каже да ће стварно отићи јер не може да трпи моје сузе, нервирам га. Ја сам очајна јер не могу да поднесем његову безосећајност. Гледала сам ваша предавања и све сам употребљавала у васпитању, све плишане моделе. Молим вас дајте ми неки савет како бих га могла исконтролисати и вратити породици“, каже несрећна мати.

Шта јој рећи, а знаш да ту нема правог целовитог решења, док сви у породици не усвоје и примене знање Изворног васпитања. Да бих је мало смирила посаветовала сам је да прво престане да плаче, јер је и то њен начин контроле, који код њега изазива потребу бежања, а не враћања кући. Његови груби коментари нису знак да је неосетљив, напротив, он дубоко пати, што казује да је још у вези са својим извором и да помоћи има. И рекох јој да га упита шта би они требали да промене код себе да би му дом постао милије место од улице.

ПС:  Није прошло пар сати јавила се мајка весела: Пристали смо сви да уђемо у воде Изворног васпитања и надамо се да ћете нам помоћи. Очекујем их с радошћу.

Срећом решење постоји. Не контрола, већ здраве границе.

Решење за повратак породице љубави, па тиме и враћање детета породици постоји, али не инстант, већ решење кроз озбиљан рад да се “плишано васпитање” укине и да се савладају принципи Изворног васпитања. Добар тинејџер се ствара од рођења. Родитељ који се определио за Изворно васпитање никада неће свом малом детету дати тач телефон  у руке, док дете не проговори и не уплови у реални свет. У дому родитеља изворне свести малишан неће сам да управља даљинским до одређене зрелости, родитељ му не ствара услове за зависност од било чега, не претрпава га играчкама и својим услугама, ставља га на време да спава, на време да устане, не храни га уз цртаће, учи га да воли књигу јер му  чита праву литературу, учи га да воли квалитетне цртаће јер их родитељ бира и седи често са дететом уз тај исти цртаћ или игрицу и појашњава му и добро и зло, води га у природу, учи своје дете домаћем васпитању, јер је и сам васпитан, а када се дете маши за нешто нездраво, неприхватљиво, родитељ одлучно поставља здраве границе, не употребивши ни награду, ни казну.

Родитељ зна да ће последице попустљивости бити лоше у будућности. Не мари што сви други родитељи раде другачије. Родитељ изворне свести без компромиса поставља ЗДРАВЕ ГРАНИЦЕ. Зову се здраве јер ако му родитељ данас не допусти болесно, дете ће сутра бити здраво. Здраве су јер дете није било ни кажњено, ни награђено, није било контролисано ни страхом, ни интересом, ни сузама, ни уценама да ће родитељ умрети или се разболети ако… Дете може само да истрајава, да плаче, али дете очуваног извора брзо схвати да му родитељске здраве границе доносе срећу и да га чувају од света, који још не познаје. Све негде до четврте пете године док дете не освести свој извор на којем је истина која ће га увек чувати, родитељ мора постављати јасне здраве границе чувајући га од спољашњих опасности при чему нема казне, награде, презаштићивања, вербализма и злоупотребе имитаторског облика живота. Истовремено родитељ поштује дететове изворне потребе и ту му даје бескомпромисну слободу. Дете које је гладно,  не очекује да га ставите пред цртаће. Ако није гладно, неће добити слаткиш уместо ручка него ће сачекати да му проради нагон глади и смаже са апетитом ручак.

Волим да кажем да је дете дошло васпитано на овај свет, а задатак родитеља је да детету да слободу, коју потребује извор, а да мора постављати здраве границе при упознавању овог компликованог, и не безопасног спољашњег света, увек без казне и без награде.

Дете које је одрастало у условима без казне, награде, презаштићивања, вербализма и без злоупотребе имитаторског облика учења, у условима у којима је родитељ постављао здраве границе детету у правом тренутку, једном речју ако је дете одрастало, до тинејџерског доба у Љубави, Доброти, па му је очувана изворна хармонија, такво дете неће имати потребу за садржајима, понашањима, које угрожавају њега, његово здравље, па и сам живот. Такво дете неће бити пријемчиво за све оно што савременог родитеља плаши. Знаће да то постоји, погледати, бити у друштву вршњака, конзумената, али он неће постати конзумент те болесне понуде тржишта. У тинејџерском периоду дете ће упловити у друштво, јер га не треба чувати под стакленим звоном. Тада ће видети сва зла и опасности, али он све то разуме, имаће природну способност да себе чува од свеприсутног зла, реалног и виртуелног, јер зна да је све ово пролазно и да долази време добра. Он одавно има способност да сам себи поставља границе, јер сте му изворним васпитањем очували Извор Бога живога.

Драги родитељи, не треба да се плашите што ћете одбацивањем плишаног васпитања постати другачији од свих осталих. Баш ви, такви, другачији, изворни, препуни Љубави и Доброте, зналци како да своје тек рођено дете задржите на извору, а тинејџера вратите извору, ви сте ти пионири који ће градити један нови свет, који се помаља, свет који ће бити бољи и лепши од овог света, света чије време и “вредности“ сведочимо својим мучним животима. Тај преживели свет умире полако, јер ће Бог вратити човеку  слободу, коју му је даровао. Једино Бога не може контролисати човечуљак плишане, интересне свести.

За часопис Благодарје: Милица Новковић, аутор књига „Породични буквар“ и „Битка љубави“, и аутор Програма: “Васпитањем без награде и без казне до тинејџера којем не треба контрола, већ само здраве границе“.