О НАТАЛИТЕТУ ИЗ РАВНИ ИЗВОРНОГ ВАСПИТАЊА

САМО НАМ ЉУБАВИ И МИРА ТРЕБА

Живимо у 21.веку, у времену у којем су неки делови планете пренасељени и где се озбиљно ради на смањењу наталитета, јер је и сама планета пренасељена. Делови планете у којима је сиромаштво  огромно, а благодати медицине недоступни, наталитет расте. Крајеви богати и напредни имају наталитет  донекле  стабилан, из простог разлога што наталитету доприносе  миграције људи из неразвијених земаља, који долазе у развијени свет као радна снага и ту остају. И постоји неки, „трећи свет“, попут наше Србије у којем наталитет пада огромном брзином. То су земље демократске транзиције, која је почела у много  земаља социјалистичког блока, почетком деведесетих прошлог века.

Традиционална породица и наталитет

Вековима уназад подела послова, на мушки и женски била је неминовност, јер је планета Земља била технолошки неразвијена. Мушкарац је радио тешке послове, жена је остајала у кући, рађала, гајила децу и није се постављало питање да ли би могло другачије. Тада је важило божије начело: „Множите се, рађајте се и напуните Земљу“. Неразвијеност човека одређивала је и поделу послова на мушки и женски. Рецимо да је било напредних жена у историји, које су пожелеле да уђу у подручје рада, које је припадало мушкарцу, пожелела да се побуни против патријархалне цивилизације са мушкарцем на врху, то јој не би успело, јер би била кажњена. Можда су постојали мушкарци који би радо обављали кућне послове и гајили децу, али и то је било немогуће. Правила писана и неписана, патријрхалног друштва, била су строга и неумољива.

Како се то постизало поштовање правила, које су људи сачинили? Једноставно. Од мушкарца и жене се вековима скривала истина да они имају и мушку и женску енергију у себи, са превагом енергије пола којем припадају. Мушкарац и жена су били у патњи, јер су били сведени само на своју енергију, на део себе и на задатке које је друштво одредило зa њих. То се постизало са два васпитна модела. За њу је био одређен штап, казна ако би закорачила у подручје одређено за мушкарца, а њему је било намењено позитивно условљавање, награђивање или једноставније био је привилегован у односу на њу и у породици и у друштву. Векови су текли, нико није питао треба ли рађати или не. Живело се, радило, рађало, одгајало, волело и мрзело. Говорило се да ваља имати бар троје деце. Једно за родитеље и рад у породици, једно за Бога, једно за рат. Требало је радне снаге, требало је наследника, па деце никада није било на одмет. Раме уз раме радили су, он и она, свако на свом задатку, стварали, рађали и имали визију будућности, визију материјално развијеног света, који ће оставити својим потомцима, нама, да уживамо и волимо се и дарујемо свету потомке, плод наше љубави.

Уместо у љубав уђосмо у рат

Нико није сањао да ће материјални развој,  јака технолошка револуција, која без наших предака не би постојала, донети више мука него радости и љубави. Када је, педесетих година прошлог века укинута подела рада на мушки и женски, природно је проистекла потреба да се укине и штап, јер се сматрало да на рад не треба више гонити ни њу, ни њега. Технологија је толико олакшала посао да је потпуно свеједно шта ко од њих ради. Уствари, штап је вековима одржавао  брану између мушке и женске енергије унутар мушкарца и жене. Када је укинут штап, срушена је брана и жена је својом вековно спутаном женском енергијом, унутар себе, подржана друштвом, похрлила у своју мушку енергију, што је довело до неминовног сукоба између ње и њега и на спољашњем плану. Нажалост, мушкарцу који је укидањем штапа, пао са врха породичне и друштвене пирамиде, нико није објаснио  зашто се то догодило, шта ће бити са његовим идентитетом у новим условима. Спонтано је сам стао у одбрану свог вековног идентитета и у одбрану својих привилегија. Свако улажење жене у његово вековно поље доживео је као напад на себе. Прва генерација мушкараца, јаке традиционалне свести, физички је нападала жену, бранећи своје старе позиције. Све то је довело до општег хаоса у њиховим односима и логично да је раст љубави међу њима заустављен, а где нема љубави и слоге, где има рата и нетрпељивости, ту се гаси жеља и за потомством. Демократско друштво, уста пуних права човека, није знало или није хтело да направи мир међу њима.

Плишана демократија је само направила замену улога, које је могла наметнути и очувати само заменом васпитних модела. Мушкарац је проглашен насилником, а само је у страху бранио своје вековне позиције и њему је одређна казна, коју историјски, бар у оквиру породице и мушко женских односа није познавао. Сада је добио  штап кад год би се побунио, штап и виртуелни и реални. Она је, бар на телевизији и у законима привилегована, позитивно условљена, а на друштвеном плану и заштићена од сваког могућег мушког насиља. Добила је или мисли жена да је добила или су те привилегије добиле само одабране жене. Реалност је тужна. Распад породице, реално насиље мушкарца над женом, плишано насиље жене над мушкарцем, све јаче отуђење једни од других, склапање истополних бракова, осиромашење и мушкарца и жене, касно улажење у брак, касно рађање или нерађање деце, гајење деце у крилу само једног родитеља, огромни проблеми у васпитању деце, јер је породици наметнуто плишано васпитање (забрањен штап, понуђена шаргарепа и одузимање шаргарепе, презаштићивање деце од рада, реда, истине, разочарење младих у брак и породицу, страх мушкараца од жена,страх његов од склапања бракова и страх од развода јер би могао бити удаљен од своје деце, а новим законима би му могла бити одузета и имовина.

Полако, али сигурно плишано васпитање је, за само четврт века све више  удаљавало мушкарца од жене и обрнуто. Стигле су нове генерације, жртве плишаног васпитања, који су као последица плишаног васпитања постали лењи, похлепни, несвесни, завидни, склони само имитирању свега што им нуде плишани медији. Нове полуплишане генерације полако мењају свој однос према животу, браку, наталитету, породици уопште. Њихови приоритети су „ уживање“ и хедонизам и вредности које то нису. Што мање главобоље у животу, то је живот опуштенији и слађи. Што више сексуалних слобода без икаквих обавеза, живот ти је садржајнији и пријатнији. Код маме једеш, живиш, секса на претек, без страха од х полних болести, које такође умањују ионако низак наталитет.

Шта сада, пита се Србија

Сада када је плишано васпитање ушло у све поре друштва, када млади напуштају Србију, трбухом за крухом, а они који остају немају запослење, немају новац, немају станове, немају ни љубави све то умањује наталитет наше Србије. Ми стари се спремамо за одлазак и не видимо Србију у којој се чује тако често плач беба, забринути смо и немоћни. Наталитет се смањује  и  када млади гину у саобраћајкама, у несрећама, у болестима, у болестима зависности у свим облицима насиља, које расте, упркос свим законима.

Шта чини плишана демократска власт? Исто оно што чине све остале власти широм света у земљама у транзицији, које су осиромашене и материјално и духовно. Лече последице, нудећи младима материјану помоћ, једнократну, увећавајући је по мало за свако новорођено дете. Дати нешто новца за подстицај рађања, значи тај новац одузети неком другом, јер колач је исти. Стегло са свих страна. Материјалнa помоћ је један вид подстицаја рађању, њој ће се радовати сиромашни људи. Они богатији, а отуђени од породице и жеље за потомцима презриво ће одбацити овај део колача, јер они добро знају да одсутво рађања не лежи у немању материјалног већ у згаслој љубави и свим последицама, које је донело плишано васпитање. Раде читави тимови на проблему толико ниског наталитета. Довијају се, апелују, моле, куме. Слаба вајда. Постоје и неки други, који су сву кривицу бацили на жену, прекоревају је, па и вређају, као да је она једини кривац за овако смањени наталитет у Србији. А онда се појављују борци за родну равноправност, који бране женино право да одлучује да ли ће и када да роди и колико деце, бране је од неких који је проглашавају „машином за рађање“ ,храбре је да има право на свој живот и на своје одлуке. Свако мисли да је у праву и да ради добро. Он и она су потпуно збуњени свим што чују, али на крају сами пронађу свој пут и сами донесу одлуку да ли ће родити или не, не хајући за апеле, за права, за грдњу запомагања друштва. Но живот иде својим током и једина истина, је да само Љубав између мушкарца и жене, мир међу њима доноси жељени наталитет.

Пут до љубави, пут до помирања жене и мушкарца  је пут до жељеног потомства

1. Младима треба обелоданити истину да они у себи имају и мушку и женску енергију, са превагом енергије свога пола. Ако је тако, а тако јесте онда треба укинути свих пет ауторитарних васпитних модела над њом, над њим, над њима и омогућити им да постану ЦЕЛО. Укинувши казну смањује се насиље, укинувши поткупљивање, уцену смањује се похлепа, смањујући презаштићивање смањује се лењост, увећава свесност, укинувши вербализам, као празне речи укида се тврдоглавост, завист и ваља их научити да све што виде на екрану и није истина, па то не треба ни имитирати.
2. Када законодавац и медији престану да унапред осуђују мушкарца као јединог кривца, за нарушене односе међу половима, док жена баш никада није крива, када им омогуће услове да изиђу из овог огромног сиромаштва, радом достојним човека, када забране у васпитању нових генерација и штап и шаргарепу, али и шаргарепу, која је сада у рукама друштвених институција и модерне технологије….То је почетак стварања услова за мир међу њима, за љубав међу њима, за љубав према породици и потомцима, које ће с радошћу доносити на свет.
3. У условима без ауторитарности, плишане и сваке друге он и она ће сами доносити одлуке, ко ће шта радити. Ако она боље зарађује, она ће родити дете, наставити вредно да доноси материјално у породицу, он ће с радошћу одгајати децу и бити најбољи тата на свету. Они ће се договарати ко ће прати суђе, ко превијати бебу, не треба им ничије уплитање. Тамо где је љубав, тамо се ради с радошћу и на радост свих. Што се тиче родне равноправности, која се такође јавила као камен међу њима, и то се лако решава. Зашто би он и она бринули да ли он има већу плату, привилегију…ту је власт, ту је законодавац, уредите друштвене односе на корист и радост мушкарца и жене, не оптерећујући њихове односе и овим проблемом.

Закључком се обраћам младима: Драга омладино, када укинете пет плишаних васпитних модела међу вама, над вашом децом, укидате све последице, које вас муче, на личном плану (нисте похлепни, нисте лењи, нисте несвесни…). Тада мир тече међу вама и у вама, рађа се љубав и деца се рађају кроз вашу љубав, без апела, без притисака, повређивања. Не треба нико вас ни да напада, ни да брани, нека друштво ствара боље услове за живот, али на те услове не чекајте, већ само пратите себе, љубав у себи и знаћете непогрешиво  када је време за брак и стварање потомака. Одсуством плишаних, знате сами шта вам ваља чинити, на свим плановима и на плану наталитета.

Знам да ћете рећи да имате одговорност да деци понудите материјално благостање, да у брак морате ући са новим станом, потпуно намештеним, са колима, са колицима најскупљим и најлепшим. Верујте ми то је важна споредна ствар. Деца не траже то од вас. Деца чекају да вам похрле у загрљај, а када осетите топлину даха вашег чеда, ваша борба да створите услове за бољи живот јача. Пооолако, живот је пред вама. Деца су највеће благо, које можете стећи у току овог кратког живота. Она су ваше ремек дело. Деца долазе на свет да исправе грешке ваших родитеља и друштва које они, у незнању, починише над вама. Нисам демагог. Свега ће бити само неће бити Срба, неће бити људи, ако прво чекате да имате све, а онда ћете рађати. На крају имате и посао и каријеру и богатство и углед и моћ, али немате благо, суво злато, смисао људског постојања, немате децу.

Живели! Милица Новковић, аутор Породичног буквара“ и „Битке Љубави“.

На Дан св. Трифуна, на Дан заљубљених..