20SAMO NAM LJUBAVI I MIRA TREBA
Živimo u 21.veku, u vremenu u kojem su neki delovi planete prenaseljeni i gde se ozbiljno radi na smanjenju nataliteta, jer je i sama planeta prenaseljena. Delovi planete u kojima je siromaštvo ogromno, a blagodati medicine nedostupni, natalitet raste. Krajevi bogati i napredni imaju natalitet donekle stabilan, iz prostog razloga
što natalitetu doprinose migracije ljudi iz nerazvijenih zemalja, koji dolaze u razvijeni svet kao radna snaga i tu ostaju. I postoji neki, „treći svet“, poput naše Srbije u kojem natalitet pada ogromnom brzinom. To su zemlje demokratske tranzicije, koja je počela u mnogo zemalja socijalističkog bloka, početkom devedesetih prošlog veka.
Tradicionalna porodica i natalitet
Vekovima unazad podela poslova, na muški i ženski bila je neminovnost, jer je planeta Zemlja bila tehnološki nerazvijena. Muškarac je radio teške poslove, žena je ostajala u kući, rađala, gajila decu i nije se postavljalo pitanje da li bi moglo drugačije. Tada je važilo božije načelo: „Množite se, rađajte se i napunite Zemlju“. Nerazvijenost čoveka određivala je i podelu poslova na muški i ženski. Recimo da je bilo naprednih žena u istoriji, koje su poželele da uđu u područje rada, koje je pripadalo muškarcu, poželela da se pobuni protiv patrijarhalne civilizacije sa muškarcem na vrhu, to joj ne bi uspelo, jer bi bila kažnjena. Možda su postojali muškarci koji bi rado obavljali kućne poslove i gajili decu, ali i to je bilo nemoguće. Pravila pisana i nepisana, patrijrhalnog društva, bila su stroga i neumoljiva.
Kako se to postizalo poštovanje pravila, koje su ljudi sačinili? Jednostavno. Od muškarca i žene se vekovima skrivala istina da oni imaju i mušku i žensku energiju u sebi, sa prevagom energije pola kojem pripadaju. Muškarac i žena su bili u patnji, jer su bili svedeni samo na svoju energiju, na deo sebe i na zadatke koje je društvo odredilo za njih. To se postizalo sa dva vaspitna modela. Za nju je bio određen štap, kazna ako bi zakoračila u područje određeno za muškarca, a njemu je bilo namenjeno pozitivno uslovljavanje, nagrađivanje ili jednostavnije bio je privilegovan u odnosu na nju i u porodici i u društvu. Vekovi su tekli, niko nije pitao treba li rađati ili ne. Živelo se, radilo, rađalo, odgajalo, volelo i mrzelo. Govorilo se da valja imati bar troje dece. Jedno za roditelje i rad u porodici, jedno za Boga, jedno za rat. Trebalo je radne snage, trebalo je naslednika, pa dece nikada nije bilo na odmet. Rame uz rame radili su, on i ona, svako na svom zadatku, stvarali, rađali i imali viziju budućnosti, viziju materijalno razvijenog sveta, koji će ostaviti svojim potomcima, nama, da uživamo i volimo se i darujemo svetu potomke, plod naše ljubavi.
Umesto u ljubav uđosmo u rat
Niko nije sanjao da će materijalni razvoj, jaka tehnološka revolucija, koja bez naših predaka ne bi postojala, doneti više muka nego radosti i ljubavi. Kada je, pedesetih godina prošlog veka ukinuta podela rada na muški i ženski, prirodno je proistekla potreba da se ukine i štap, jer se smatralo da na rad ne treba više goniti ni nju, ni njega. Tehnologija je toliko olakšala posao da je potpuno svejedno šta ko od njih radi. Ustvari, štap je vekovima održavao branu između muške i ženske energije unutar muškarca i žene. Kada je ukinut štap, srušena je brana i žena je svojom vekovno sputanom ženskom energijom, unutar sebe, podržana društvom, pohrlila u svoju mušku energiju, što je dovelo do neminovnog sukoba između nje i njega i na spoljašnjem planu. Nažalost, muškarcu koji je ukidanjem štapa, pao sa vrha porodične i društvene piramide, niko nije objasnio zašto se to dogodilo, šta će biti sa njegovim identitetom u novim uslovima. Spontano je sam stao u odbranu svog vekovnog identiteta i u odbranu svojih privilegija. Svako ulaženje žene u njegovo vekovno polje doživeo je kao napad na sebe. Prva generacija muškaraca, jake tradicionalne svesti, fizički je napadala ženu, braneći svoje stare pozicije. Sve to je dovelo do opšteg haosa u njihovim odnosima i logično da je rast ljubavi među njima zaustavljen, a gde nema ljubavi i sloge, gde ima rata i netrpeljivosti, tu se gasi želja i za potomstvom. Demokratsko društvo, usta punih prava čoveka, nije znalo ili nije htelo da napravi mir među njima.
Plišana demokratija je samo napravila zamenu uloga, koje je mogla nametnuti i očuvati samo zamenom vaspitnih modela. Muškarac je proglašen nasilnikom, a samo je u strahu branio svoje vekovne pozicije i njemu je određna kazna, koju istorijski, bar u okviru porodice i muško ženskih odnosa nije poznavao. Sada je dobio štap kad god bi se pobunio, štap i virtuelni i realni. Ona je, bar na televiziji i u zakonima privilegovana, pozitivno uslovljena, a na društvenom planu i zaštićena od svakog mogućeg muškog nasilja. Dobila je ili misli žena da je dobila ili su te privilegije dobile samo odabrane žene. Realnost je tužna. Raspad porodice, realno nasilje muškarca nad ženom, plišano nasilje žene nad muškarcem, sve jače otuđenje jedni od drugih, sklapanje istopolnih brakova, osiromašenje i muškarca i žene, kasno ulaženje u brak, kasno rađanje ili nerađanje dece, gajenje dece u krilu samo jednog roditelja, ogromni problemi u vaspitanju dece, jer je porodici nametnuto plišano vaspitanje (zabranjen štap, ponuđena šargarepa i oduzimanje šargarepe, prezaštićivanje dece od rada, reda, istine, razočarenje mladih u brak i porodicu, strah muškaraca od žena,strah njegov od sklapanja brakova i strah od razvoda jer bi mogao biti udaljen od svoje dece, a novim zakonima bi mu mogla biti oduzeta i imovina.
Polako, ali sigurno plišano vaspitanje je, za samo četvrt veka sve više udaljavalo muškarca od žene i obrnuto. Stigle su nove generacije, žrtve plišanog vaspitanja, koji su kao posledica plišanog vaspitanja postali lenji, pohlepni, nesvesni, zavidni, skloni samo imitiranju svega što im nude plišani mediji. Nove poluplišane generacije polako menjaju svoj odnos prema životu, braku, natalitetu, porodici uopšte. Njihovi prioriteti su „ uživanje“ i hedonizam i vrednosti koje to nisu. Što manje glavobolje u životu, to je život opušteniji i slađi. Što više seksualnih sloboda bez ikakvih obaveza, život ti je sadržajniji i prijatniji. Kod mame jedeš, živiš, seksa na pretek, bez straha od h polnih bolesti, koje takođe umanjuju ionako nizak natalitet.
Šta sada, pita se Srbija
Sada kada je plišano vaspitanje ušlo u sve pore društva, kada mladi napuštaju Srbiju, trbuhom za kruhom, a oni koji ostaju nemaju zaposlenje, nemaju novac, nemaju stanove, nemaju ni ljubavi sve to umanjuje natalitet naše Srbije. Mi stari se spremamo za odlazak i ne vidimo Srbiju u kojoj se čuje tako često plač beba, zabrinuti smo i nemoćni. Natalitet se smanjuje i kada mladi ginu u saobraćajkama, u nesrećama, u bolestima, u bolestima zavisnosti u svim oblicima nasilja, koje raste, uprkos svim zakonima.
Šta čini plišana demokratska vlast? Isto ono što čine sve ostale vlasti širom sveta u zemljama u tranziciji, koje su osiromašene i materijalno i duhovno. Leče posledice, nudeći mladima materijanu pomoć, jednokratnu, uvećavajući je po malo za svako novorođeno dete. Dati nešto novca za podsticaj rađanja, znači taj novac oduzeti nekom drugom, jer kolač je isti. Steglo sa svih strana. Materijalna pomoć je jedan vid podsticaja rađanju, njoj će se radovati siromašni ljudi. Oni bogatiji, a otuđeni od porodice i želje za potomcima prezrivo će odbaciti ovaj deo kolača, jer oni dobro znaju da odsutvo rađanja ne leži u nemanju materijalnog već u zgasloj ljubavi i svim posledicama, koje je donelo plišano vaspitanje. Rade čitavi timovi na problemu toliko niskog nataliteta. Dovijaju se, apeluju, mole, kume. Slaba vajda. Postoje i neki drugi, koji su svu krivicu bacili na ženu, prekorevaju je, pa i vređaju, kao da je ona jedini krivac za ovako smanjeni natalitet u Srbiji. A onda se pojavljuju borci za rodnu ravnopravnost, koji brane ženino pravo da odlučuje da li će i kada da rodi i koliko dece, brane je od nekih koji je proglašavaju „mašinom za rađanje“ ,hrabre je da ima pravo na svoj život i na svoje odluke. Svako misli da je u pravu i da radi dobro. On i ona su potpuno zbunjeni svim što čuju, ali na kraju sami pronađu svoj put i sami donesu odluku da li će roditi ili ne, ne hajući za apele, za prava, za grdnju zapomaganja društva. No život ide svojim tokom i jedina istina, je da samo Ljubav između muškarca i žene, mir među njima donosi željeni natalitet.
Put do ljubavi, put do pomiranja žene i muškarca je put do željenog potomstva
- Mladima treba obelodaniti istinu da oni u sebi imaju i mušku i žensku energiju, sa prevagom energije svoga pola. Ako je tako, a tako jeste onda treba ukinuti svih pet autoritarnih vaspitnih modela nad njom, nad njim, nad njima i omogućiti im da postanu CELO. Ukinuvši kaznu smanjuje se nasilje, ukinuvši potkupljivanje, ucenu smanjuje se pohlepa, smanjujući prezaštićivanje smanjuje se lenjost, uvećava svesnost, ukinuvši verbalizam, kao prazne reči ukida se tvrdoglavost, zavist i valja ih naučiti da sve što vide na ekranu i nije istina, pa to ne treba ni imitirati.
- Kada zakonodavac i mediji prestanu da unapred osuđuju muškarca kao jedinog krivca, za narušene odnose među polovima, dok žena baš nikada nije kriva, kada im omoguće uslove da iziđu iz ovog ogromnog siromaštva, radom dostojnim čoveka, kada zabrane u vaspitanju novih generacija i štap i šargarepu, ali i šargarepu, koja je sada u rukama društvenih institucija i moderne tehnologije….To je početak stvaranja uslova za mir među njima, za ljubav među njima, za ljubav prema porodici i potomcima, koje će s radošću donositi na svet.
- U uslovima bez autoritarnosti, plišane i svake druge on i ona će sami donositi odluke, ko će šta raditi. Ako ona bolje zarađuje, ona će roditi dete, nastaviti vredno da donosi materijalno u porodicu, on će s radošću odgajati decu i biti najbolji tata na svetu. Oni će se dogovarati ko će prati suđe, ko previjati bebu, ne treba im ničije uplitanje. Tamo gde je ljubav, tamo se radi s radošću i na radost svih. Što se tiče rodne ravnopravnosti, koja se takođe javila kao kamen među njima, i to se lako rešava. Zašto bi on i ona brinuli da li on ima veću platu, privilegiju…tu je vlast, tu je zakonodavac, uredite društvene odnose na korist i radost muškarca i žene, ne opterećujući njihove odnose i ovim problemom.
Zaključkom se obraćam mladima: Draga omladino, kada ukinete pet plišanih vaspitnih modela među vama, nad vašom decom, ukidate sve posledice, koje vas muče, na ličnom planu (niste pohlepni, niste lenji, niste nesvesni…). Tada mir teče među vama i u vama, rađa se ljubav i deca se rađaju kroz vašu ljubav, bez apela, bez pritisaka, povređivanja. Ne treba niko vas ni da napada, ni da brani, neka društvo stvara bolje uslove za život, ali na te uslove ne čekajte, već samo pratite sebe, ljubav u sebi i znaćete nepogrešivo kada je vreme za brak i stvaranje potomaka. Odsustvom plišanih, znate sami šta vam valja činiti, na svim planovima i na planu nataliteta.
Znam da ćete reći da imate odgovornost da deci ponudite materijalno blagostanje, da u brak morate ući sa novim stanom, potpuno nameštenim, sa kolima, sa kolicima najskupljim i najlepšim. Verujte mi to je važna sporedna stvar. Deca ne traže to od vas. Deca čekaju da vam pohrle u zagrljaj, a kada osetite toplinu daha vašeg čeda, vaša borba da stvorite uslove za bolji život jača. Pooolako, život je pred vama. Deca su najveće blago, koje možete steći u toku ovog kratkog života. Ona su vaše remek delo. Deca dolaze na svet da isprave greške vaših roditelja i društva koje oni, u neznanju, počiniše nad vama. Nisam demagog. Svega će biti samo neće biti Srba, neće biti ljudi, ako prvo čekate da imate sve, a onda ćete rađati. Na kraju imate i posao i karijeru i bogatstvo i ugled i moć, ali nemate blago, suvo zlato, smisao ljudskog postojanja, nemate decu.
Živeli! Milica Novković, autor Porodičnog bukvara“ i „Bitke Ljubavi“.
Na Dan sv. Trifuna, na Dan zaljubljenih..
20