20Priču počinjem od kraja. Tri noći uzastopno ćerka šamara oca, jer se usudio, da prvi put, za njenih devetnaest godina, kaže: „Ne, ne dam!“. Pohlepna ćerka je tražila više novca, nego što je do skoro dobijala. Četvrte večeri ćerka teatralno izjavi: „Ima sponzora svuda oko nas!“. Mlada je, lepa, školovana, sve videla na filmu, o svemu su joj potanko pričale drugarice iz uglednih kuća, a sa takvima se samo i družila. I ona je kao i one vredno učila, bavila se sportom, svirala, plesala, bila „lepo“ vaspitana, uvek „skockana“po poslednjoj modi, pri tom poslušna, mamina i tatina, devojčica.
Postojala je samo jedna greška. Otac je uvek između njenog rada i nje stavljao interes, novac kojim je ona mogla kupiti šta je htela. Sve što je radila, radila je sa ciljem da nešto dobije. Ljubav? Nije znala šta to znači. Pohlepa je postala njena druga priroda.
Novca je bivalo sve manje, jer ga je otac zarađivao sve teže. Trošio ga je lako, gaseći žeđ pohlepne ćerke. Dobro je što je novca sve manje. Da je bilo više novca ne bi znao šta je odgajio. Ne bi znao da se „plišano“ nasilje ne zove Ljubav. Sada zna da se može dati samo ono što imaš. Ćerka nije imala Ljubavi, i umesto Ljubavlju uzvratila je velikim nasiljem.
Jedan susret sa celom porodicom bio je dovoljan. Svi su razumeli uzročnike haosa i rešili da se menjaju. Nije potekao med i mleko, ali ne greškom ćerke. Ona je samo provocirala svoga oca i na mazne reči: „Tata, kupi mi ovu bundicu i spremiću ispit za desetku!“, otac je pao na ispitu. Popustio je i platio ceh. Ćerkina pohlepa je narastala, jer uz bundicu idu najskuplje cipele, najskuplji parfem. Opet haos, suze, svađa, nasilje. Ponovljen susret sa mnom. „Bez brige“, rekoh, „idemo dalje!“. „Važno je ne odustati“, ohrabrivala sam ih.
Ne zovu me već godinu dana. Verujem da su na dobrom putu od ljubavi do Ljubavi, jer su oni to zaslužili. To su dobri roditelji, čiju je zdravu pamet uzmutila autoritarna plišana demokratija. Možda su ponovo pali u san. Možda im je biznis krenuo, pa ponovo goje pohlepnu zver. Nisam radoznala. Što god da je, dobro je. Znanje su dobili i upotrebiće ga kad – tad. Možda će ovo znanje, jednog dana koristiti ćerka, u vaspitanju svoje dece.
PS: Ovu će priču možda pročitati brojni roditelji, zagovornici plišane demokratije. Nije izvorno vaspitanje protiv demokratije, jer pravo značenje reči demokratija, je vladavina većine. Ja sam za izvornu demokratiju, u porodici i društvu, u kojima svaki član porodice, svaki građanin poseduje čovečnu svest. Zalažem se za vladavinu većine, koja će biti svesna, čovečna, oplemenjena, a takvi će birati samo najbolje među sobom. Da bi se stiglo do takve demokratije moramo početi već danas sa primenom izvornog vaspitanja tj. izvorne „demokratije“ u porodici. Za početak postavimo nova pravila, postavimo granice, nikada ne upotrebivši ni jedan od pet autoritarnih vaspitnih modela. Ako sebi šapućete da je to neizvodljivo u praksi, onda znajte da ne pogađate metu. Meta je u vašem davno izgubljenom autoritetu roditelja. Ne brinite i tome ima leka. Istrajte na principima izvornog vaspitanja. Rezultati su izvesni, uprkos ogromnom otporu vaše raspuštene dečice.
(Porodični bukvar-primeri iz prakse)
20