20Причу почињем од краја. Три ноћи узастопно ћерка шамара оца, јер се усудио, да први пут, за њених деветнаест година, каже: „Не, не дам!“. Похлепна ћерка је тражила више новца, него што је до скоро добијала. Четврте вечери ћерка театрално изјави: „Има спонзора свуда око нас!“. Млада је, лепа, школована, све видела на филму, о свему су јој потанко причале другарице из угледних кућа, а са таквима се само и дружила. И она је као и оне вредно учила, бавила се спортом, свирала, плесала, била „лепо“ васпитана, увек „скоцкана“по последњој моди, при том послушна, мамина и татина, девојчица.
Постојала је само једна грешка. Отац је увек између њеног рада и ње стављао интерес, новац којим је она могла купити шта је хтела. Све што је радила, радила је са циљем да нешто добије. Љубав? Није знала шта то значи. Похлепа је постала њена друга природа.
Новца је бивало све мање, јер га је отац зарађивао све теже. Трошио га је лако, гасећи жеђ похлепне ћерке. Добро је што је новца све мање. Да је било више новца не би знао шта је одгајио. Не би знао да се „плишано“ насиље не зове Љубав. Сада зна да се може дати само оно што имаш. Ћерка није имала Љубави, и уместо Љубављу узвратила је великим насиљем.
Један сусрет са целом породицом био је довољан. Сви су разумели узрочнике хаоса и решили да се мењају. Није потекао мед и млеко, али не грешком ћерке. Она је само провоцирала свога оца и на мазне речи: „Тата, купи ми ову бундицу и спремићу испит за десетку!“, отац је пао на испиту. Попустио је и платио цех. Ћеркина похлепа је нарастала, јер уз бундицу иду најскупље ципеле, најскупљи парфем. Опет хаос, сузе, свађа, насиље. Поновљен сусрет са мном. „Без бриге“, рекох, „идемо даље!“. „Важно је не одустати“, охрабривала сам их.
Не зову ме већ годину дана. Верујем да су на добром путу од љубави до Љубави, јер су они то заслужили. То су добри родитељи, чију је здраву памет узмутила ауторитарна плишана демократија. Можда су поново пали у сан. Можда им је бизнис кренуо, па поново гоје похлепну звер. Нисам радознала. Што год да је, добро је. Знање су добили и употребиће га кад – тад. Можда ће ово знање, једног дана користити ћерка, у васпитању своје деце.
ПС: Ову ће причу можда прочитати бројни родитељи, заговорници плишане демократије. Није изворно васпитање против демократије, јер право значење речи демократија, је владавина већине. Ја сам за изворну демократију, у породици и друштву, у којима сваки члан породице, сваки грађанин поседује човечну свест. Залажем се за владавину већине, која ће бити свесна, човечна, оплемењена, а такви ће бирати само најбоље међу собом. Да би се стигло до такве демократије морамо почети већ данас са применом изворног васпитања тј. изворне „демократије“ у породици. За почетак поставимо нова правила, поставимо границе, никада не употребивши ни један од пет ауторитарних васпитних модела. Ако себи шапућете да је то неизводљиво у пракси, онда знајте да не погађате мету. Мета је у вашем давно изгубљеном ауторитету родитеља. Не брините и томе има лека. Истрајте на принципима изворног васпитања. Резултати су извесни, упркос огромном отпору ваше распуштене дечице.
(Породични буквар-примери из праксе)
20