Центар за изворно васпитање Рекли су о...Породични буквар
“Свакодневне идеје, креативност и љубав употпуњени рођењем сина, навели су је да открије нове интересе, прошири своја сазнања и посвети се ономе у чему је заиста добра, али и ономе што воли. Kреативна мама, Николина, живи у Бијељини, где ствара свет за маме и децу, али и оне који вјерују да могу заједно са малишанима открити децу у себи”.
Продица је, деведесетих година прошлог века ушла у духовну и моралну кризу јер су деца „загосподарила” родитељима, васпитачима и наставницима. „Плишана” породица је створила „плишани” вртић и „плишану” школу.
Данас се сви баве последицама и поправљањем вртића, школе, родитеља и детета. Зашто се све то догодило, како да се ствари промене и шта да ради родитељ који осећа како му сваки ауторитет над дететом полако клизи из руку, за Зелену учионицу говори Милица Новковић, професор у пензији и аутор књига „Породични буквар” и „Битка љубави”.
Семејството во деведесеттите години на минатиот век влезе во духовна и морална криза, бидејќи децата се “господари” на родителите, воспитувачите и наставниците. “Кадифената“ фамилија создаде “кадифена” градинка и “кадифено” училиште.
Интервју со Милица Новковиќ, пензиониран професор и автор на книгите “Семеен буквар” и “Битката на љубовта”.
Драги родитељи, често ме питате, као професора књижевности и као аутора “Породичног буквара” шта бих вам препоручила да читате својој деци, оној најмлађој, до поласка у школу. Читајући “Породични буквар”, схватили сте да се добар ђак ствара у породици, од најранијег узраста, ако поштујете неке основне принципе. Један од њих је “прво реално, па онда виртуелно”. Прихватили сте да у прве две, до три године, док не проговори добро и течно, дете не треба стављати пред екран, јер ћете зауставити његов раст у тако важном периоду. У прве три године са дететом треба јако пуно разговарати, јасно, разговетно, певати му успаванке, бројалице, причати му причице, које сами плетете док дете гледа у једну слику, најобичнију, слику како се деца играју у паркићу, слику како мама кува ручак, како тата пере кола и сл.
Инспирацију за ову тему сам добио, док сам се обраћао младим, предивним људима. Ради лакшег разумевања ауторитарну љубав обележаваћемо малим словом љ, а ИЗВОРНУ Љубав великим словом Љ. Очекујем да ћете се определити за изворно васпитање, то јест за Љубав. Ако то учините ускоро ћемо и ви и ја осетити шта је прави садржај Љубави. Мораћемо да причекамо, да акумулирамо Љубав бар неколико година, а онда ћемо осетити предивно задовољство давања Љубави. До тада планирајмо, заронимо једно у друго дубоким поверењем, дубоким разумевањем. Чекајмо и уживајмо у томе, знајући да смо сваког трена ближи Љубави, животу.
Озбиљни проблеми
Данас се све чешће у брак уносе велики проблеми. Ти проблеми се таје од своје вољене, вољеног. То се ставља под властити тепих, јер имамо страх да о томе и започнемо разговор, мислећи да ће нас вољени/вољена оставити. Данас су се, “грехови” умножили, јер их “плишане” породице свакодневно увећавају. Колико је сексуалног насиља над децом, колико породичних и личних тајни, честа су убиства, присуство дроге, силовања, алкохола, великих лажи, дуговања, претњи.
Сукоби између мајке и сина трају данима. Иако је пао на поправни, млади средњошколац глувари ноћу и долази кући у зору. Спава готово до мајчиног повратка са посла. Не ради ништа. Захтева приватне часове, а сам књигу не дотиче. Око пет сати проводи на компјутеру и телефону. Прегласном музиком мучи мајку и тешко болесну баку (рекох вам да све породице личе једна на другу, нисте ми веровали). Уморан, неиспаван син је спреман, да на сваку мајчину реч, реагује дрско. Замахнуо би он, али је још млад, још му време није, тако размишља.
Причу почињем од краја. Три ноћи узастопно ћерка шамара оца, јер се усудио, да први пут, за њених деветнаест година, каже: „Не, не дам!“. Похлепна ћерка је тражила више новца, него што је до скоро добијала. Четврте вечери ћерка театрално изјави: „Има спонзора свуда око нас!“. Млада је, лепа, школована, све видела на филму, о свему су јој потанко причале другарице из угледних кућа, а са таквима се само и дружила. И она је као и оне вредно учила, бавила се спортом, свирала, плесала, била „лепо“ васпитана, увек „скоцкана“по последњој моди, при том послушна, мамина и татина, девојчица.
Има нешто, што вам нисам открио у разговору, јер ме је било срамота. Реч је о викендима, када сам се опијао, мислећи да је то начин да заборавим личне, породичне и проблеме на послу. Моји другови и ја смо рано навучени на алкохол. Веровали смо да је опијање прави вид уживања. Стид ме је кад се сетим да сам до недавно седао са полупијаним и пијаним момцима и девојкама у ауто. Дивљали смо путевима, немајући свест да угрожавамо и своје и туђе животе.
