Centar za izvorno vaspitanje Rekli su o...Porodični bukvar
“Svakodnevne ideje, kreativnost i ljubav upotpunjeni rođenjem sina, naveli su je da otkrije nove interese, proširi svoja saznanja i posveti se onome u čemu je zaista dobra, ali i onome što voli. Kreativna mama, Nikolina, živi u Bijeljini, gde stvara svet za mame i decu, ali i one koji vjeruju da mogu zajedno sa mališanima otkriti decu u sebi”.
Prodica je, devedesetih godina prošlog veka ušla u duhovnu i moralnu krizu jer su deca „zagospodarila” roditeljima, vaspitačima i nastavnicima. „Plišana” porodica je stvorila „plišani” vrtić i „plišanu” školu.
Danas se svi bave posledicama i popravljanjem vrtića, škole, roditelja i deteta. Zašto se sve to dogodilo, kako da se stvari promene i šta da radi roditelj koji oseća kako mu svaki autoritet nad detetom polako klizi iz ruku, za Zelenu učionicu govori Milica Novković, profesor u penziji i autor knjiga „Porodični bukvar” i „Bitka ljubavi”.
Semejstvoto vo devedesettite godini na minatiot vek vleze vo duhovna i moralna kriza, bidejќi decata se “gospodari” na roditelite, vospituvačite i nastavnicite. “Kadifenata“ familija sozdade “kadifena” gradinka i “kadifeno” učilište.
Intervju so Milica Novkoviќ, penzioniran profesor i avtor na knigite “Semeen bukvar” i “Bitkata na ljubovta”.
Dragi roditelji, često me pitate, kao profesora književnosti i kao autora “Porodičnog bukvara” šta bih vam preporučila da čitate svojoj deci, onoj najmlađoj, do polaska u školu. Čitajući “Porodični bukvar”, shvatili ste da se dobar đak stvara u porodici, od najranijeg uzrasta, ako poštujete neke osnovne principe. Jedan od njih je “prvo realno, pa onda virtuelno”. Prihvatili ste da u prve dve, do tri godine, dok ne progovori dobro i tečno, dete ne treba stavljati pred ekran, jer ćete zaustaviti njegov rast u tako važnom periodu. U prve tri godine sa detetom treba jako puno razgovarati, jasno, razgovetno, pevati mu uspavanke, brojalice, pričati mu pričice, koje sami pletete dok dete gleda u jednu sliku, najobičniju, sliku kako se deca igraju u parkiću, sliku kako mama kuva ručak, kako tata pere kola i sl.
Inspiraciju za ovu temu sam dobio, dok sam se obraćao mladim, predivnim ljudima. Radi lakšeg razumevanja autoritarnu ljubav obeležavaćemo malim slovom lj, a IZVORNU Ljubav velikim slovom LJ. Očekujem da ćete se opredeliti za izvorno vaspitanje, to jest za Ljubav. Ako to učinite uskoro ćemo i vi i ja osetiti šta je pravi sadržaj Ljubavi. Moraćemo da pričekamo, da akumuliramo Ljubav bar nekoliko godina, a onda ćemo osetiti predivno zadovoljstvo davanja Ljubavi. Do tada planirajmo, zaronimo jedno u drugo dubokim poverenjem, dubokim razumevanjem. Čekajmo i uživajmo u tome, znajući da smo svakog trena bliži Ljubavi, životu.
Ozbiljni problemi
Danas se sve češće u brak unose veliki problemi. Ti problemi se taje od svoje voljene, voljenog. To se stavlja pod vlastiti tepih, jer imamo strah da o tome i započnemo razgovor, misleći da će nas voljeni/voljena ostaviti. Danas su se, “grehovi” umnožili, jer ih “plišane” porodice svakodnevno uvećavaju. Koliko je seksualnog nasilja nad decom, koliko porodičnih i ličnih tajni, česta su ubistva, prisustvo droge, silovanja, alkohola, velikih laži, dugovanja, pretnji.
Sukobi između majke i sina traju danima. Iako je pao na popravni, mladi srednjoškolac gluvari noću i dolazi kući u zoru. Spava gotovo do majčinog povratka sa posla. Ne radi ništa. Zahteva privatne časove, a sam knjigu ne dotiče. Oko pet sati provodi na kompjuteru i telefonu. Preglasnom muzikom muči majku i teško bolesnu baku (rekoh vam da sve porodice liče jedna na drugu, niste mi verovali). Umoran, neispavan sin je spreman, da na svaku majčinu reč, reaguje drsko. Zamahnuo bi on, ali je još mlad, još mu vreme nije, tako razmišlja.
Priču počinjem od kraja. Tri noći uzastopno ćerka šamara oca, jer se usudio, da prvi put, za njenih devetnaest godina, kaže: „Ne, ne dam!“. Pohlepna ćerka je tražila više novca, nego što je do skoro dobijala. Četvrte večeri ćerka teatralno izjavi: „Ima sponzora svuda oko nas!“. Mlada je, lepa, školovana, sve videla na filmu, o svemu su joj potanko pričale drugarice iz uglednih kuća, a sa takvima se samo i družila. I ona je kao i one vredno učila, bavila se sportom, svirala, plesala, bila „lepo“ vaspitana, uvek „skockana“po poslednjoj modi, pri tom poslušna, mamina i tatina, devojčica.
Ima nešto, što vam nisam otkrio u razgovoru, jer me je bilo sramota. Reč je o vikendima, kada sam se opijao, misleći da je to način da zaboravim lične, porodične i probleme na poslu. Moji drugovi i ja smo rano navučeni na alkohol. Verovali smo da je opijanje pravi vid uživanja. Stid me je kad se setim da sam do nedavno sedao sa polupijanim i pijanim momcima i devojkama u auto. Divljali smo putevima, nemajući svest da ugrožavamo i svoje i tuđe živote.
