О Милици Новковић, ауторки књига: ‘’Породични буквар’’ и ‘’Битка љубави’’

Прехлађена сам данас. Уморна сам још од прекјуче и још од годину дана пре тога. И свашта сам, када се окупи то јуче, неко прекјуче. Али… Мајчинство је такво да је тај умор некако сасвим другачији умор. И та прехлада некада и инфузија, све је то сасвим другачије и сузе су другачије. Мој син се, док ја ово пишем, а у међувремену припремам ручак, прелажем одело, игра. Игра се са својим пужем који је тренутно пуж ”незнаћ”. И прави је пуж. Донео је сушилицу за веш, на сред собе, седи испод ње, једе бразилске и индијске орахе и пије сок од поморанџе са алгом. Пишем ово јер та алга мени, нпр. није нимало укусна. О добробитима свега, јасно је. Конструисао је цев за климу од ролни толет папира, наградио то на сушилицу, укључио је неку турпију за нокте да зуји јер му то имитира климу, све је сам, разуме се, смислио. Разговарамо док он обавља своје, ја своје. Није ми био потребан никакав Монтесори за овај пут. А не желим да подценим Монтесори, напротив. Није ми био потребан ни један други систем, а не желим при томе да кажем да је било који систем нужно зло. А опет, не желим, а најмање од свега оспоравам учење. Него заокупљеност било којом идејом, системом као таквим, чињенично, затире неку изворну свест, коју свака мајка, итекако мора имати, само је или негде под притиском закопала или је то некада мањак храбрости да је покаже, прикаже, живи. Мој син не игра игрице. Не јер сам ја то негде прочитала, а јесам свакако, сваки дан нас тиме ”бомбардују”, него јер ми то изворна свест каже. Јако ретко гледа цртане филмове. Скоро да могу да набројим дане, сате, то време. И не јер сам ја као неки контролор оптерећена тиме, већ то није дневна рутина нашег живота. Нисам набацала у собу никакве програме, све што смо радили, радили смо из душе, по некој инспирацији, немамо сто играчака, а највише имамо ”скаламерије” тј. стварних ствари које га занимају. Сијалице. Кабл. Утичница. Електрични сат за струју. Обична дрва. И свашта. Он не иде у обданиште. Не иде јер се исконски свим силама борим да свима који могу допринети томе да у исто не иде, објасним, зашто. Не иде ни на један спорт ни на једну активност, што не значи да неће, уколико покаже интересовање. Сиђе у теретану, хода на траци, као ради на спаравама, а и кући импровизује неке справе и највише скаче по кревету, с кревета на кревет, врти се у круг, хода по ивицама кревета, по столу, столицама, прави сам себи неке степенице. Виси по гранама дрвета, прескаче баре, по истима шљапка, пење се по клупама, ивичњацима и зидићима. И не, не, није ми рекао Ранко Рајовић, иако имам обе његове књиге и јако га радо слушам. Вероватно, није рекао ни мом сину. Оно што сам ја чинила ако се чињењем зове неспутавање, то је то, нисам га спутавала. Када је први пут рекао да жели да хода бос у сред града а за то је постојала оптималана нека могућност, изуо је се и ходао бос. Нисам му рекла да пази на стакло. Није било потребе да му то говорим. И никада у исто није стао. У неким другим ситуацијама научили смо да стакло може да посече а нисмо се посекли.

Са десеет месеци је задобио опекотину од воде, вреле, коју је у моменту, повукао на себе. Била сам поред њега. Нисам успела то да спречим јер мајчинство иако је свемогуће, има право на несавршенство које ће вас касније усмерити, само зависи како то премостите. И тако редом, касније а негде од друге године, мада године као параметри нису важне, тушира се сам. Ужива у томе. Учи у игри. И сад, на крају свега тога, свих метода и свега, знала сам да у нечему мора бити кључ свега тога. Постоји онај осећај када желите да демистификујете то изворно, порекло тога начин на који је то у вама опстало, да направите неке параметре или паралеле, преиспитате то све. Наравно, сва она литература у вези са мајчинством и она која у директнј вези није, свакако је изграђивла то нешто у некој мери, иако сам морам признати, најмање књига о самом родитељству читала. И дошао је ”Породични буквар”. Синуло је Сунце. Комплексна књига. Морате је читати два пута па опет. После ње, стигла је ”Битка љубави”. Ишле су ми сузе радоснице. Услед откључавања, спознаје, препознавања. Е то није књига о разним огледима, него књига која ће откључати оне најдубље неке спознаје, разврстати и јасно показати куда сте пошли и где ћете стићи, корачајући одатле.

Милица говори о оном исконском у нама, с чиме се дођосмо на свет и што у свету погубисмо. Говори о слободи. О такањима дечје душе и нашем мршењу истог ткања. Говорећи то, тачно као да раскринкава све етапе понаособ. Није она свемогућа. Она воли Бога. А Бог јесте.

Нека ова моја мала цртица из дечаштва мог дечака и из дана мога мајчинства истовремено, буде најсрдачнија препорука за рад ове жене, као и за поменуте наслове. При томе, ја сам самохрана мајка. Мој супруг а Деспотов отац је преминуо када је Деспот имао четири месеца. У много чему, наилазим на оспоравања, свакакве врсте. Али стваралачка свест преокреће и то. Све свакодневне активности обављамо заједно, нас двоје, мајка и син, а он је данас четворогодишњак. Апсолутно све. Уз то, повремено а некада и константно чувамо још по неког клинца или клинцезу, с времена на време припремамо креативне радионице и још неке ситнице. И он је онај четврогодишњак са свих оних пет изворних емоција о којима Милица пише. С бригом. С тугом. С љутњом. С радошћу. И страхом.

Ја нисам свемогућа. Али Бог јесте. А ове књиге могу бити пут.