Izvorno vaspitanje je emocionalni uticaj čoveka na čoveka, u dužem vremenskom periodu, u odsustvu pet autoritarnih vaspitnih modela.
Izvorno vaspitanje je emocionalni uticaj čoveka na čoveka bez upotrebe:
1. prinude, bez kazne plišane i klasične, kao spoljašnjeg motivacionog sredstva.
2. bez pozitivnog uslovljavanja, bez nagrađivanja, kao spoljašnjeg motivacionog sredstva
3. bez prezaštićivanja čoveka od rada, reda, života i Istine.
4. bez verbalizma, svojevrsnog oblika prinude, kada od čoveka tražite da bude čovečan u nečovečnim, autoritarnim uslovima života u kojima dominiraju: klasična i plišana prinuda.
5. bez zloupotrebe imitatorskog oblika učenja, koje je danas najjače putem virtuelnih i auditivnih negativnih sadržaja.
Izvorno vaspitanje polazi od istine da je čovek božansko biće koje se rađa sa klicama Dobrote, Ljubavi, sa klicama emocionalne, socijalne, mentalne i duhovne inteligencije, sa određenim potencijalom, sa potrebama da se razvijaju i duh i telo, a sve to se može u celosti realizovati, samo u odsustvu autoritarnosti, u odsustvu pet spoljašnjih vaspitnih modela. Vreme autoritarnog vaspitanja, kao dresure čoveka prolazi. Vreme istinskog „vas-pitanja“, hranjenja deteta Ljubavlju, dolazi.
* Zašto naziv “IZVORNO”?
Između ostalog sam shvatila da sam godinama koristila izraz stvaralačko vaspitanje, koje mi se danas čini neodgovarajuće. Vaspitanje naraštaja u kojem ukidate svih pet autoritarnih vaspitnih modela, treba da nosi ime izvorno vaspitanje. Želim da objasnim zašto izvorno vaspitanje, kako ne bi dolazilo do zabune među čitaocima jedne ili druge knjige.
U savremenom svetu ljudi su skloni da sve i svašta nazivaju stvaralaštvom, jer im je ideja, da svako može biti stvaralac i intelektualna ili neka druga elita, samoproglašena u vremenu bez Ljubavi, bez Dobrote i Istine, u vremenu kvazi vrednosti. Oduvek se zna da je Bog stvaralac, da je čovek njegov sustvaralac i da se istinskim stvaraocima i elitom mogu nazvati samo ljudi koji su osvojili deveti sprat radosne piramide, o kojoj nam govori Otac Nikolaj Velimirović. Oni su dostigli gotovo poslednji stupanj duhovnog rasta u svome telu, približivši se Bogu.Takvi su se vratili Izvoru, takvi stvaraju dela neprolaznih vrednosti, takvi za društvo čine najbolje što čovek izvorne svesti može dati. Služe društvu i svom narodu. Takvi ljudi su iz sebe, u delo svoje, u svoj rad utkali Istinu i Ljubav Boga živoga.
Plišano vaspitanje je „ubilo“ Boga u čoveku, odvojilo ga od Izvora na kojem su Ljubav, Dobrota i večna Istina i čovek sebe danas proglašava Bogom. Ljudi plišane svesti imaju iluziju stvaralaštva i iluziju elitizma. Kada čitalac vidi da koristim reč stvaralačko da označim vaspitanje o kojem govorim, spontano pomisli: “Pa i ja sam stvaralac i ja vaspitavam stvaralački“, pomišljajući da u mojoj priči nema ničeg novog.
Ako kažem izvorno vaspitanje onda je sve jasnije. Dete se rađa sa božijim darovima: Dobrotom, kao Uskršnjom Radošću i Slobodom, rađa se sa Izvorom na kojem su Ljubav Hristova i Istina, kao jednota, jer je to Istina večna. Sve ove darove dete donosi na svet i povezano je sa njima. Prvih nekoliko godina dete nema svest o darovima. Svesti nema, ali živi na njihovim principima. Kad god roditelj pokuša da detetu nametne moralnu, čovečansku istinu, prolaznu, klasnu, autoritarnu istinu, bilo koje vrste dete se od tih „istina“ brani cikom, vikom, odbijanjem, jer ima zdrav nagon izvorne borbenosti. Brani večnu Istinu u sebi, jer prepoznaje da se čovečanska i božanska Istina ne poklapaju. Roditelj, u neznanju, takvo ponašanje deteta proglasi bezobrazlukom i smatra da to treba saseći u korenu, misleći da je to vaspitanje i da ga vaspitati znači što brže uklopiti u vrednosti sveta u koji je došao. Roditelj ne zna da je dete došlo vaspitano na ovaj svet i da su mu samo potrebni uslovi bez autoritarnosti da uzrastu klice darova, koje je doneo na svet. Prihvatiće dete čovečanske “istine“, kako ga budemo lomili plišanim vaspitanjem. Na kraju će biti potpuno udaljen od svoga izvora, ali sa potmulim nemirima u sebi, neznajući poreklo nemirima. Celog detinjstva smo ga udaljavali od Izvora, ceo docniji život, čovek će tražiti puteve da se vrati Izvoru, Bogu živome. Milica Novković, autor.