20
Ljudi danas, i pored tolikih škola, ostaju neobrazovani ili poluobrazovani, a pritom i nemoralni. Nije to volja nekog Komiteta, neke zavereničke grupe. To je samo redosled stvari. Još u kolevci, dete se stavlja pred šarene virtuelne slike prepune nasilja. Polaskom u školu, deca su već virtuelni starci, a čiči škola ne treba. Čiča je sve „video“, „proživeo“, „naučio“. Kakva slova, kakvi brojevi? Deca kao da uzvikuju: „Rušite škole, deca vas mole!“
Mnogo je brzo virtuelna guvernanta dovela dečju svest do ovog nivoa, što odrasli nisu mogli da isprate. Rano im je da gase škole, i zato moraju smisliti način da privuku decu školi. Spuštaju kriterijum. Ulaguju se tim mladim starcima tako što škole pretvaraju u TV – kutije, u igraonice. Ni to nije dovoljno. Da bi ih duže zadržali, tamo treba da ih zabavljaju pokorni nastavnici koji treba da budu što sličniji pogubljenim roditeljima. I roditelj i nastavnik moraju da budu živi televizori, dovoljno maštoviti da animiraju dete, uzimajući mu animu – dušu.
Nastavnici moraju zaboraviti, kao i roditelji, na povišen ton, prekor, kaznu, nedovoljne ocene a posebno batinu. To je u redu, samo tome treba dodati i „plišano“ nasilje.
Iz nečega se mora i učiti. Ništa novo nije smišljeno. Udžbenik je i dalje pomagalo, ali moderno dete posle pokretne slike, praćene bojom i zvukom, ne može da prihvati neka slova, koja mu titraju pred očima. Autoritarni izdavači živo prate stanje duha deteta i izdaju udžbenike – slikovnice. Ni slika nije dovoljno privlačna, jer je niža od pokretne slike. Možda će uskoro udžbenici biti belih, praznih stranica.
Ima li dalje? Ima! Dečija duša neće još dugo moći da podnese sva poniženja koja joj natura odrastao čovek autoritarne svesti. Svedoci smo te duhovne pobune. Ne pamtimo ovoliku agresiju dece kao odgovor na plišano nasilje koje vrše roditelji i nastavnici nad decom i virtuelno nasilje nezapamćene jačine.
Za sada, razvijeni svet pilulama smiruje agresiju đaka. Mi smo još na policajcima i kamerama. Sledeći korak biće raspuštanje škola. Deca će se umrežavati u virtuelne škole, sedeći usamljeno u kućama. Ne mislite valjda da će učiti poeziju u toj školi? Pucačine će biti glavna lekcija. Da li sada verujete da nije reč ni o kakvoj zaveri? Reč je o prirodnom procesu koji sledi, po ulasku u slepu ulicu. Ima li dalje? Ima!
***
(Odlomak iz knjige “Porodični bukvar”)
20