20
Људи данас, и поред толиких школа, остају необразовани или полуобразовани, а притом и неморални. Није то воља неког Kомитета, неке завереничке групе. То је само редослед ствари. Још у колевци, дете се ставља пред шарене виртуелне слике препуне насиља. Поласком у школу, деца су већ виртуелни старци, а чичи школа не треба. Чича је све „видео“, „проживео“, „научио“. Kаква слова, какви бројеви? Деца као да узвикују: „Рушите школе, деца вас моле!“
Много је брзо виртуелна гувернанта довела дечју свест до овог нивоа, што одрасли нису могли да испрате. Рано им је да гасе школе, и зато морају смислити начин да привуку децу школи. Спуштају критеријум. Улагују се тим младим старцима тако што школе претварају у ТВ – кутије, у играонице. Ни то није довољно. Да би их дуже задржали, тамо треба да их забављају покорни наставници који треба да буду што сличнији погубљеним родитељима. И родитељ и наставник морају да буду живи телевизори, довољно маштовити да анимирају дете, узимајући му аниму – душу.
Наставници морају заборавити, као и родитељи, на повишен тон, прекор, казну, недовољне оцене а посебно батину. То је у реду, само томе треба додати и „плишано“ насиље.
Из нечега се мора и учити. Ништа ново није смишљено. Уџбеник је и даље помагало, али модерно дете после покретне слике, праћене бојом и звуком, не може да прихвати нека слова, која му титрају пред очима. Ауторитарни издавачи живо прате стање духа детета и издају уџбенике – сликовнице. Ни слика није довољно привлачна, јер је нижа од покретне слике. Можда ће ускоро уџбеници бити белих, празних страница.
Има ли даље? Има! Дечија душа неће још дуго моћи да поднесе сва понижења која јој натура одрастао човек ауторитарне свести. Сведоци смо те духовне побуне. Не памтимо оволику агресију деце као одговор на плишано насиље које врше родитељи и наставници над децом и виртуелно насиље незапамћене јачине.
За сада, развијени свет пилулама смирује агресију ђака. Ми смо још на полицајцима и камерама. Следећи корак биће распуштање школа. Деца ће се умрежавати у виртуелне школе, седећи усамљено у кућама. Не мислите ваљда да ће учити поезију у тој школи? Пуцачине ће бити главна лекција. Да ли сада верујете да није реч ни о каквој завери? Реч је о природном процесу који следи, по уласку у слепу улицу. Има ли даље? Има!
***
(Одломак из књиге “Породични буквар”)
20