20
Ponudite mi hranu kada zatražim, ali se ne ljutite, ako ponuđeno odbijem. Moji mehanizmi precizno znaju šta godi mom telu. Znaju koliko mogu da pojedem, popijem i kada treba da se oglasim. Samo čekajte i nudite. Ne budite nasilni, molim vas.
Mnogo me plaši kad strogo naređujete da moram pojesti sve, što ste vi odredili. Te hrpe hrane me užasavaju. Ja tako mali, a tanjiri mi liče na planine. Ne plašite me prizivajući: veštice, Baba Roge, doktore sa bocom, lopove, policajce, raznorazne Badže, sirote poštare, stroge tate, (šta li su vam oni skrivili); ne plašite me grdnjom, batinom, kaznom, strogim izrazom lica, svojom bolešću i eventualnom smrću i svim ostalim, što u meni jača strah, a zaustavlja pozitivan rast.
Mama, prestani da mi tokom celog prepodneva daješ, sve ono što nude reklame (novu žvaku, najnoviji čips, “vrhunsku” paštetu, sokiće bez premca, čokoladice, grisine..) Jooj, mama, pa moj stomačić je tako mali. Sve to, a onda i ručak.
Ne grdi me, ne tuci me, ne ucenjuj me što odbijam ručak posle svega. Odluči da te reklama neće zavesti. Ponudi mi zdravu hranu, u pravom trenutku, kada moj stomačić zacvili. Ja to zaslužujem. Videćeš, sukoba nema. Postani kreativna u svemu, pa i u ovoj odluci.
(odlomak iz knjige Porodični bukvar)
20