20
Понудите ми храну када затражим, али се не љутите, ако понуђено одбијем. Моји механизми прецизно знају шта годи мом телу. Знају колико могу да поједем, попијем и када треба да се огласим. Само чекајте и нудите. Не будите насилни, молим вас.
Много ме плаши кад строго наређујете да морам појести све, што сте ви одредили. Те хрпе хране ме ужасавају. Ја тако мали, а тањири ми личе на планине. Не плашите ме призивајући: вештице, Баба Роге, докторе са боцом, лопове, полицајце, разноразне Баџе, сироте поштаре, строге тате, (шта ли су вам они скривили); не плашите ме грдњом, батином, казном, строгим изразом лица, својом болешћу и евентуалном смрћу и свим осталим, што у мени јача страх, а зауставља позитиван раст.
Мама, престани да ми током целог преподнева дајеш, све оно што нуде рекламе (нову жваку, најновији чипс, “врхунску” паштету, сокиће без премца, чоколадице, грисине..) Јоој, мама, па мој стомачић је тако мали. Све то, а онда и ручак.
Не грди ме, не туци ме, не уцењуј ме што одбијам ручак после свега. Одлучи да те реклама неће завести. Понуди ми здраву храну, у правом тренутку, када мој стомачић зацвили. Ја то заслужујем. Видећеш, сукоба нема. Постани креативна у свему, па и у овој одлуци.
(одломак из књиге Породични буквар)
20