Šta mi to radite?
Drugi tip deteta koji je stvoren oblikom pozitivnog uslovljavanja je prezaštićeno dete, koje je prividno nadređeno. O modelu prezaštićivanja gotovo da se ne govori, u savremenoj pedagogiji, zato on nije ni izdvojen kao poseban vaspitni model. Bilo je uobičajeno da se kaže da je to dete razmaženo. U svim udžbenicima savremene pedagogije pominju se samo blaga prinuda i pozitivno uslovljavanje. Prezaštićivanje je oblik pozitivnog uslovljavanja i zato ga mnogi ne ističu posebno. Donosi nepopravljivu štetu detetu i celoj porodici i zato je vredno izdvojiti ga i posmatrati potpuno zasebno. Vrlo često, roditelji su skloni da prezaštićivanje deteta od rada, reda, samog života i Istine, posmatraju kao oblik žrtvovanja, ljubavi i nežnosti prema detetu.
U tradicionalnoj porodici, uglavnom se prezaštićivalo bolešljivo dete, dete sa telesnim i psihičkim oštećenjima, “ružno” po kriterijumima društva, gojazno dete, dete slabijih intelektualnih sposobnosti.
U želji da zaštiti svoje dete roditelj se odlučuje za vaspitni model prezaštićivanja. Roditelj štiti takvo dete u svim mogućim situacijama, naročito je to izraženo u situacijama u kojima dete može potpuno samostalno da radi i opslužuje sebe i druge. Dete postaje lenjo, parazitira i naravno da se zaustavlja rast svesnosti, jer se svesnost isključivo razvija kroz samorad i svaki rad koji dete obavlja s ljubavlju.
Između roditelja i deteta je prećutan dogovor, po kojem dete treba samo da prima usluge roditelja, da se oseća „carski“ i da ne sagledava svoje mane i nedostatke. Roditelji takvoj deci stvaraju iluziju da su nadređena i zato nije redak slučaj da prezaštićena deca imaju visoko mišljenje o sebi i nerealne želje, pa kada ne mogu da realizuju želje, doživljavaju frustraciju.
Prezaštićenoj deci roditelji ruše harmoniju, krive nagone, jačaju pohlepu, agresiju, negativne emocije i posebno jačaju zavisnost od roditelja. Takvi roditelji su spremni da nastave sa prezaštićivanjem deteta i kada ono oformi porodicu. Nastavljaju da pružaju usluge celoj porodici deteta, negujući i dalje parazitizam, nesreću i nezadovoljstvo svih.
Prezaštićivanje deteta bilo je poznato tradicionalnoj porodici. Pamti svaka porodica kako je prezaštićivala muško dete, ali samo od „kecelje“, od rada u domaćim poslovima. Sestre su prezaštićivale brata, ćerke oca i onda im nije bilo teško da nastave sa prezaštićivanjem supruga i sina, u vlastitoj porodici. Osim toga to je bio i poželjan oblik ponašanja koji nije donosio veće probleme. Kada se svemu pridoda istina da su muška deca ginula u ratovima nije bilo zgoreg biti nežniji prema muškom detetu.
Prezaštićivanje od rada
Danas se prezaštićuje i muško i žensko dete od rada, (neka sine, mama će), od reda, (mali je, naučiće, sve će to proći i na svoje mesto doći), od života, (sakriću od deteta nemaštinu, bolest voljenih…, da ne bude u patnji), od izvorne, večne Istine da novac nije cilj, da je materijalno samo u funkciji rasta duha i samoostvarenja kroz Ljubav i Dobrotu, kao krajnjeg cilja života, koji je sam sebi svrha.
Od potpuno zdravog, sposobnog deteta roditelj stvara, parazita i čoveka nesposobnog za život jer ga prezaštićuju od rada. Sve je počelo kada je razvijeni svet uvideo da usluge svih vrsta mogu donositi veliki profit. Samo paraziti i neznalice zavise prvo od rada i usluga koje im pružaju roditelji, a potom nastavljaju da koriste usluge koje im pruža društvo. Vrlo je verovatno da će parazit novcem roditelja plaćati usluge, zadovoljavati svoje potrebe, celog života, na stari poznati način.
O ovom vaspitnom modelu, do nedavno, nije se javno govorilo iako on donosi najveće zlo porodici. Verovatno se ćutalo jer stručnjaci nisu znali otkuda toliko snažno prezaštićivanje od majki koje same nisu bile prezaštićivane. Treba otvoreno reći da roditelji prezaštićuju svoju decu, ne zato što to žele ili što ne vide da je to loše već zato što plišano vaspitanje stvara uslove za takav odnos dece i roditelja. Danas stručnjaci kritikuju roditelje i olako im naređuju da sa tim modelom prestanu, a ne pada im na pamet da ih prvo upute na ne upotrbljavaju šargarepu u vaspitanju ili da se izbore da društvo više ne prezaštićuje decu od roditelja. Znači da pozitivno uslovljavanje stvori pohlepno dete, pohlepno je agresivno, a može mu se jer društvo zabranjuje roditeljima da upotrebi klasične kazne. Pohlepno, agresivno i društveno prezaštićeno dete je i veoma lenjo. Kada roditelj traži i očekuje bilo kakav rad ili obavezu od svog pohlepnog, agresivnog i lenjog deteta dobiće ono čuveno: “Neću, posle ću, ne možeš mi ništa, prijaviću te…”
Majke osete potpunu nemoć u vaspitanju i počinju da prezaštićuju svoju decu vrlo rano, radeći sve za njih i umesto njih, iako je reč o zdravoj, pametnoj deci. Deca rastu, njihova lenjost, nesvesnost i bezosećajnost i naravno nezahvalnost roditelju za usluge, postaju sve vidniji. Prvi sukobi, svađe i pokušaj da se dete uvede u rad i red, počinju onda kada majka ne može ili neće više da opslužuje parazita. Svađe su svakodnevne, kada dete poodraste. Lenjost postaje bolest i parazit žestoko brani svoje pozicije, sve jačom i jačom agresijom. Prezaštićivanje od rada prenosi se spontano na sve oblasti života deteta.
Prevashodno mislim na školu. Dete koje ne razvije pravilan odnos prema radu u porodici, dete koje nema ljubavi da radi oko sebe i za ljude koje voli, sigurno neće voleti ni školske obaveze, koje su samo drugi oblik rada. Navika prezaštićivanja se prenosi i na školu. Pri prvom većem naporu roditelji, uglavnom savremena majka, zahtevaju od nastavnika da smanjuju deci obaveze. Spremni su da uđu u žestoke sukobe sa nastavnicima, da daju deci lažna opravdanja, da im rade školske obaveze, da satima sede pored deteta jer je ono potpuno nezainteresovano za učenje, da plaćaju privatne nastavnike i još mnogo toga, misleći da je to oblik ispoljavanja ljubavi.
Roditelj brani dete tražeći da i nastavnici prezaštićuju gotovana. Nastavnici savremene škole su podlegli zahtevima, na nesreću dece. Kada se stvari počnu komplikovati, kada dete odbija potpunu saradnju sa roditeljem i nastavnikom, kada počne da očekuje da se bez rada može završiti škola, kada umesto za knjigom, dete sate provodi u gluvarenju ili pred ekranima, kada se broj jedinica povećava, kada roditelj vidi da mu je dete potpuno neobrazovano, a dobija prelazne ocene, kada roditelj mora da opslužuje dete čuvajući mu kućnog ljubimca, preko spremanja haosa, koji ostavlja za sobom, kada… tada su sukobi neizbežni. tada je nasilje u porodici prisutno. Društveno nedozvoljeno nasilje biva zakonski sankcionisano, na štetu i deteta i roditelja.
Tada počinje uzajamno optuživanje roditelja ko je kriv, ko odgovoran za vidno propadanje deteta. Dok se roditelji svađaju dete ulazi u još veće probleme. Beži sa časova, od kuće, posećuje igraonice, kladionice, krade Bogu dane, a istovremeno roditelji postaju očajni jer ne vide šta su loše uradili, osim što su „sve činili za svoje dete, a ono im sada tako vraća.“ Kada se roditelji osveste i pokušaju parcijalno da reše problem kako bi od svog gotovana napravili vrednicu, to će im teško poći za rukom. Naići će na veliki otpor, koji će se završavati svađom i tučom (dete će nasrnuti na roditelja da mu pokaže da je sada nemoguće vratiti stvari na početak. Šalje dete poruku roditelju: „Ti si me uveo u nerad, sada si dužan da nastaviš tim putem“. Dete sada želi da sačuva svoju poziciju gotovana i neće mu biti strano da se neprestano opredeljuje za jednog, a odbacuje drugog roditelja, sa ciljem da ih zavadi. Naravno da mu to polazi za rukom. Počinju da mu se udvaraju, ne bi li sačuvali naklonost deteta. Osim toga, savremeno, plišano dete dobro zna sve telefone službi koje ga štite od „nasilnih“ roditelja. Dovoljno je da se roditelj osvesti, da pokuša stvari da dovede u red i dete će reagovati pretnjama ili će ga prijaviti za „nasilje“ koje čini ili pomisli da počini, (čitaj: samo je pokušao da prestane sa prezaštićivanjem i nauči dete da radi i poštuje red.)
Prezaštićivanje od reda
Današnje „plišano“ dete je prezaštićeno od reda. Danas ne postoji domaće vaspitanje, jer ne postoji vrednosni sistem, kojeg bi svi poštovali. U tradicionalnoj porodici postojao je vrednosni sistem koji je bio važeći za celo društvo, u određenom istorijskom trenutku. Svaka iole odgovorna porodica učinila je sve da dete poštuje postavljena društvena i porodična pravila i zna za red. Silom ili milom red se uspostavljao. Znao se red u porodici, u školi, na ulici. Bilo je lako i detetu i roditelju i nastavniku. Pravila ponašanja su bila jasna, jer je društvo propisivalo jasna pravila porodici, koja su bila u funkciji čuvara sistema, ali i zdravlja i života porodice. Red se lako uspostavljao jer je strah od batine, stajao kao Damaklov mač, iznad glave svakog čoveka.
Kada je na scenu stupila autoritarna plišana vaspitna demokratija, kada se urušila piramida, jer je ukinut štap, kao njen temelj, nastupila je anarhija, kao zamena postojećem redu. Svako je počeo da uspostavlja svoj sistem vrednosti, a naročito deca, jer sistem vrednosti usvajaju od virtuelne guvernante, a ne od roditelja, tako da je red, koji uspostavljaju deca, potpuno u suprotnosti od onoga što očekuju roditelji. Roditelj nemoćno pokušava da prati raspušteno dete, koje je i na društvenom nivou prezaštićeno, pričom o dečijim pravima. Roditelj kasno shvati da je morao uspostaviti kontrolu nad onim što dete gleda, čita, sluša, da je morao uspostaviti granice, ali bez kazne i nagrade. Kasno roditelji shvate da njihovo dete nije njihovo, jer ne kopira modele ponašanja koje mu roditelji pokazuju. Savremeno dete kopira modele koje vidi na „plišanom“ ekranu, u svojoj vršnjačkoj grupi, u vrtiću, školi, na ulici, a sve je to tako različito od onoga što može da vidi od svog roditelja, koji ima tradicionalnu svest i drugačiji sistem vrednosti. Mnogi roditelji će vremenom, nemoćno odustati od ispravljanja svoga deteta, verujući da je došlo neko novo doba i da se sve mora prihvatiti kao neminovnost. Čak i svesno vrlo rano gurajudete u jaslice, vrtić kako bi se “socijalizovalo”, odnosno naučilo i prihvatilo vrednosni sistem plišane, anarhične svesti.
Elektronski mediji su glavni vaspitači savremenog deteta. Dok to odrasli ne shvate, roditelji doživljavaju prave noćne more kada ih nastavnici sumnjičavo gledaju verujući da su roditelji agresivni, nevaspitani i da dete samo njih imitira. Ne kažem da nema takvih roditelja, ali ja sada govorim o radnim, pametnim roditeljima, koji su svoje dete pokušavali da nauče redu, ali su na kraju odustali verujući da će vremenom dete biti bolje. Izgubili su bitku. Virtuelna „guvernanta“ je pobedila. Ako bi roditelj pokušao da ispravi greške nastojeći da svoje dete dotera u red, da mu razvije ljubav prema radu, da počne da kontroliše sadržaje i vreme koje dete provodi pred ekranom, teško će mu to poći za rukom jer će ga dete zaustaviti svojom agresijom. Kako objasniti komšiji, prijatelju, zakonodavcu, socijalnom radniku da vi sada samo želite da ispravite vlastite greške. Dete urla cele noći i uznemirava komšije, samo zato jer želite da ga isterate iz svoga kreveta (već deset godina sin spava sa majkom), da stvari postavite na zdrave osnove (da konačno počne samo da ispunjava školske obaveze ili nešto uradi u kući). Nije red, nije dobro spavati u istom krevetu toliko godina, najblaže rečeno to je bolesno. A dete ste prvi put stavili u vaš krevet kada je doživelo noćnu moru, budeći se u znoju i vrišteći. Da ste tada prepoznali noćnu moru, kao posledicu programa namnjenih bebama ili posledicu nasilja u crtaćima, isključili bi ste ekrane i stvari doveli u red. Dete bi spavalo u svom krevetu, jer dete treba da spava u svom krevetu, a mama i tata skupa. Naknadno ispravljanje ide teško jer sada imate strah da će vas prvi komšija proglasiti nasilnikom jer dete urla, a nad detetom se ne sme vršiti „nasilje“, kaže zakonodavac, će biti kažnjen.
Dete odlučuje šta će proglasiti nasiljem, a uvek je realno da će za plišano dete nasilje biti sve čime želite da ga menjate, na bolje. Niko ne pretpostavlja da sada dete vrši istinsko nasilje nad roditeljem. Realnim nasiljem dete uzvraća udarac, vraća bumerang roditelju, koji je godinama upražnjavao „plišano“ nasilje nad detetom. Kada roditelj, zdrave pameti, napokon shvati dokle ga je dovela plišana prinuda, a najpogubnije je svakako pozitivno uslovljavanje koje za posledicu ima i prezaštićivanje. Kada roditelj shvati gde su greške, kada pokuša da ih ispravi, kada dete da žestok otpor, društvo će zaštiti dete od roditelja.
Model prezaštićivanja otvara prostor za rat između dece i roditelja. A kada dođe trenutak, kada punoletno dete počne da pravi probleme društvu, zaštitu neće dobiti. Naprotiv, biće sankcionisano po meri zakona, puneći kasu budžeta. Danas se roditelji plaše svoje dece, plaše se zakonodavca koji je neprirodno prezaštitio nove generacije, dok su deca, i zato roditelji „lako“ odustaju od svoje dece. Nije istina da su roditelji neodgovorni vaspitači i da im nije važno kuda hrle njihova deca, danas. Naprotiv, velika većina roditelja su iz ljubavi rodili decu, sanjali snove o svom detetu kao dobrom čoveku, poštenom, vrednom. Nažalost, društvo je savremenim roditeljima nametnulo plišano vaspitanje u zamenu za realnu kaznu, ne objasnivši im koje ih posledice čekaju. Kada svi shvate da su prevareni i da smo i mi i deca u problemu, kasno je. Roditelji, deca, institucije, društvo u celini, svi su žrtve plišane prinude, nažalost.
Pogubno je prezaštićivanje deteta od života, od Istine. Od deteta se krije nemaština roditelja, na primer. Stvara se detetu iluzija da roditelj sve može, kada treba da ispuni zahteve parazita. Roditelj se bolesno žrtvuje za dete, pozajmljujući novac, podižući kredite, odričući se svojih potreba, a to sve samo zato da njegovo pohlepno dete ne bi imalo manje od drugih, da ne bi „patilo“ ili da ga ne bi prijavilo pa bilo oduzeto.
Dete se sklanja od susreta sa smrću, svojih najbližih, dok se istovremeno deca izlažu susretu sa virtuelnom smrću, i po nekoliko sati dnevno.
Posledice prezaštićivanja su kobne. Ova deca su potpuno bezosećajna prema onome ko ih prezaštićuje. Zašto? Svesno ili nesvesno deca znaju da ih je neznanje roditelja uvelo u probleme, drže roditelje pod kontrolom, sada realnim nasiljem. Agresija postaje njihov stil života. Roditelj odlazi u ogromnu patnju jer i dalje misli da je, sve što je činio za dete, bio izraz ogromne ljubavi i čude se što im deca nisu zahvalna. Takvi roditelji postaju tamničari dečijih duša, a onda ih deca do groba kažnjavaju za greške koje nisu smeli počiniti u vaspitanju. Nesrećni roditelj umesto očekivane zahvalnosti za svoju „žrtvu“ dobije nezahvalnost i nasilje svoje dece nad njima.
Ps. Danas, posle toliko godina rada sa porodicama, razrešila sam svoju dilemu. Verovala sam da roditelji prezaštićuju svoju decu zato što su preosetljivi prema njima, jer žele da im ugode u ovom teškom periodu razvoja društva. Danas znam da prezaštićivanje dece leži u nametnutom modelu potkupljivanja, a ne u preosetljivosti roditelja prema detetu.
Potkupljeno dete postaje pohlepno, pohlepno dete je agresivno na svaki pokušaj roditelja da mu nešto uskrati. Agreisija je otvorena jer je dete društveno prezaštićeno. Pohlepno i agresivno dete postaje fizički lenjo. Gde su lenjost i nesvesnost deteta, kao posledica potkupljivanja, tu je neminovno prezaštićivanje. Poluge moći su u rukama deteta plišane svesti. Nema rada, reda, knjige. Ima lenjosti-anarhije, lažne virtuelne mudrosti i otpora prema školi. Roditelju ne preostaje ništa drugo osim prezaštićivanja u svim oblastima života.
Dugo godina su stručnjaci skrivali problem prezaštićivanja. Kada su problemi, kao posledica lenjosti i nesvesnosti eskalirali, onda su počeli da savetuju roditelje da ne prezaštićuju decu, već da ih pozitivno disciplinuju i privole radu i redu ili još gore da ih štapom nateraju na rad, ne odričući se potkupljivanja. Naivni roditelji nisu videli još jednu podvalu: motivišite ih na rad, na učenje, na red…šargarepom i praznim verbalizmom. “Pa zar nismo to radili godinama“, zavapiše roditelji. Jeste, ali sada pojačajte modele, zaskočite decu verbalizmom. Doza pozitivnog disciplinovanja neka bude u skladu sa jačinom pohlepne svesti vašeg deteta. Za svaku posledicu, koju je donosilo plišano vaspitanje, uvozili smo tone literature o vaspitanju, preplavljivali premorene roditelje. Cerili se „stručnjaci“ glumeći zabrinute ljude za budućnost „naše“ dece, koja više nisu bila naša, cerila se šargarepa u rukama roditelja. Deca i roditelji bivali su sve dalji od Izvora. Stručnjaci i trgovci su gojili svoje bankovne račune.