20
Draga moja ________,
Duboko osećam tvoju bol, jer smrt u fizičkom smislu je konačni oproštaj od drage osobe. U duhovnom smislu ona živi u našim sećanjima, u srcu, u duši. Oni koji ostaju mogu samo da žale što nisu znali za Ljubav. Onaj koji je otišao spoznao je onim sferama da je jedini cilj i svrha našeg života bila Ljubav. I jedni i drugi su ceo život tragali za Ljubavlju, i na kraju shvatili da su došli do nivoa ljubavi, u najboljem smislu reči. Kod velike većine ostaje gorčina, kajanje, bol.
Da bi sve lakše prebrodili crkva nas uči: „O, mrtvima sve najbolje”. To je dobro, jer u moru dobrih i loših dela, valja zadržati samo ona dobra, da bi duši preminulog putovanje bilo lakše, a nama koji ostajemo to bi trebalo da bude mudro iskustvo da ne ponavljamo greške sa onima koji su i dalje sa nama (deca, voljeni, roditelji, priajtelji, komšije…).
Zbog mnogo reči, izrečenih ili prećutanih, zbog mnogo dela učinjenih ili neučinjenih, ostaje nam posle sahrane više tuge i bola, nego zadovoljstva i ponosa. Ako i osetimo ponos i zadovoljstvo, uglavnom nam na to ukažu drugi ljudi, a nama ostane pitanje: “Zašto ga ja nisam poznavao tako dobro kao ovi ljudi, zašto je bio bolji prema njima, nego prema nama, zašto mu nismo dali priliku da bude jednako dobar prema nama, kao prema njima, zašto se nije samoostvario u porodici koliko u poslovnom svetu ili dragim prijateljima …? Uglavnom, to osete svi ljudi, kada izgube svoje bližnje, osete to na sahranama i u vreme duboke žalosti. U danima sveže tuge postavljaju sebi i drugima filozofska pitanja o besmislu sukoba i otuđenja, a onda vrlo brzo nastavljaju po starom, zaboravljajući da će uskoro opet neko drag otići u večnost ili ćemo baš mi biti ti dragi koji odlaze, a da ni mi, ni oni koji ostaju nismo znali šta smo sve mogli biti i učiniti. I kada se dogodi nova smrt dragih, opet ista priča. Bol, suze, kajanja, oproštaj…
MOŽDA O OVOME NE BIH DUBOKO PROMIŠLJALA DA ME NISI INSPIRISALA
Zašto je to tako? Nije teško odgovoriti. Prepreka Ljubavi o kojoj čovečanstvo sanja je taj prokleti autoritarni um, taj nasilnički um koji u svojoj gordosti razara sve čega se takne. Razmišljam, kako će u budućnosti u kojoj će živeti i umirati ljudi izvorne svesti i sahrane izgledati potpuno drugačije. Nekako sam sigurna da će to biti oproštaji bez suza, bez mnogo tuge, jer ako ispraćamo nekoga ko se samoostvario kroz Ljubav i Dobrotu, a taj neko je i sam znao da se samospoznao i samorealizovao na Radost svoju i Radost drugih, suzama nema mesta. Tu mora biti Radosti i radovanja što preminuli nije zalud proveo dati mu život, a mi njegovi najbliži, najvažnije znamo da nismo ničim ometali njegovo samoostvarenje. Naprotiv, znalački smo stvarali emocionalne uslove za njegov rast, ali i za sopstveni rast.
Možda sada pomišljaš da kod istočnjačkih naroda to postoji. Oni ne plaču, oni slave smrt, raduju se. To nije to. Oni život vide kao muku, a smrt kao oslobođenje i novu šansu da se isprave načinjene greške. Ne znaju zašto je život muka, a osećaju da za muku nismo stvoreni. Ne znaju da je autoritarni Um uzrok toj činjenici što je život muka. Ne znaju da će ponovljeni život, u istim uslovima, opet živeti i doživeti kao muku. Samo budala može da se raduje ponovljenim mukama.
Sa-hrana, u osnovi reči, HRANA, kao vas-pitanje, “pitanje”, kao hranjenje. Nije li to u nekoj vezi? Na ovom svetu moramo jedni druge hraniti Ljubavlju, „hranom“ otići Gospodu u susret, jer samo slično hrli u susret sličnom. Bog je Ljubav, pa i mi mu se moramo vratiti kao Ljubav, kao Ikona Njegova, Njemu nalik. Ako mi šaljemo Gospodu njegovu ikonu, mislim na čoveka kojeg ispraćamo, čemu onda suze, ridanja, žaljenje? Poslao nas je u ovu prelepu učionicu, koja se zove život, da se samoostvarimo kroz Ljubav. Završili smo zadatak, ispraćamo ga s radošću, ili ispraćaju nas. Znači, nema umiranja. Jedni se rađaju, s radošću ih dočekuju ljudi izvorne svesti, „vas-pitaju“ ga s Ljubavlju i vraćaju „na-hranjenog” Gospodu. Na sa-hrane će dolaziti samo oni koji koji su bili istinski hranitelji duše njegove.
Dok postoji autoritarna svest sahrane će biti doline suza, mesto gde dolaze i prijatelji i neprijatelji, a najmanje je “hranitelja”. Biće mesta gde se očita par prigodnih, “lepih”, poželjnih nekrologa, a najviše plaču oni koji su bili najveći ometači na putu samoostvarenja pokojnika. A kada se isplaču i dalji i bliži, najbliži odlaze na daću, nekako odahnu, navale na meso i kolače, pričaju o politici i ostalim prozaičnim temama, samo da ne bi slučajno započeli priču o upokojenom. Ako najbliži započnu, a vino, nazdravljanje uz čašicu, odvezuju jezik, pa što trezan misli, pijan može da progovori. Neko bi mogao reći: „Bilo ga je malo u mom životu, voleo je brata više od mene, njemu je više ostavio, nije mi ništa ostavio, za druge je bio dobar za svoju porodicu nije, nekoga je tukao, nekoga varao, nekome ostao dužan, nekoga vređao,nekoga…, šta sve ne…, zato se i bližnji srdačno mrze jer znaju pravu istinu jedni o drugima. Zato se na porodičnim daćama gotovo ne priča o pokojniku, što mene užasava. A valjalo bi i na autoritarnim daćama predstaviti upokojenog kakav je bio kada je bio ceo, u Ljubavi. Brat, sestra, ćerka ,sin, supruga, komšija, kolega sigurno imaju sjajnih iskustava dok je čovek bio živ. Kad crkva kaže : „O, mrtvima sve najlepše“, ne znači lagati, ulepšavati, već pronaći ta zrnca lepote, dobrote i Ljubavi, a svako ih ima jer smo svi mi uglavnom polusvesne osobe, koje zablistaju u trenucima svesti, a padnu u trenucima nesvesnosti.
Danas je porodica poprište rata, jer su plišani modeli sve božansko pretvorili u satansko i teško će ko moći da istinski progovori o dobru najbližih. Smislili komemoracije, da bi poslovno, društveno okruženje imalo priliku da upokojenog vidi i doživi u najlepšem svetlu. Neko, ko se seća nekog iz sedamdesetih godina prošlog veka, zbilja ima more lepote i iskrenih reči o Dobroti i Ljubavi tog čoveka, da kaže i iskaže. Zato su te komomoracije istinski, potresne jer su iskrene i prave. Nažalost, kada budete vi, mlađi prisustvovali komemoracijama umrlih, koji su rođeni devedesetih i onih posle 2000. (komemoracije „plišanih” za „plišane”)pitanje je na šta će to ličiti. Imaće formu, a sadržaj? Ne smem ni da slutim.
Neka duša tvog oca putuje nesmetano ka Bogu. Neka Gospod primi ______ raširenih ruku, jer znam da je on to zaslužio. Snagom svoga duha, sigurno je uspeo da se samoostvari kroz Ljubav, uprkos svim preprekama koje je pred njega postavljalo tradicionalno društvo, a bogami dvadesetak godina je osećao i teret plišanog društva. Tvoja Milica.
* Miličini odgovori na pitanja koja su joj saradnici na mnoge teme upućivali.
20