НИСМО ПЛАТИЛИ НА МОСТУ, ПЛАЋАМО НА ЋУПРИЈИ

Време пролази, похлепа, насиље и лењост узрастају

Родитељи двехиљадитих су били у другачијој позицији. Прихватили су реалност да је лењост детета „ин“. Све што је дете могло само, они су уместо њега одрађивали (хранили га до пубертета, скупљали играчке уместо њега, обували га, облачили, служили, тукли се са учитељем за незаслужену петицу, учили са дететом, писали му домаће и писали лажна оправдања..). Презаштићивање од рада, реда и школе постаде нормална појава.

Нисмо платили на мосту, плаћамо на ћуприји

Враг однесе шалу. Прође и 2010. година, стање са дечицом све горе. Родитељи се питају: „Шта ће и ко ће остати после нас, после нашег “плишаног” урагана“? Сви видимо да стижу богати капиталисти којима треба свежа, вредна радна снага. Снага која кидише и на рад и на потрошњу. Политичари озбиљно забринути. Дадоше огроман капитал за свако новоотворено радно место. Констатују да нема вредних радника. Теше се да је то пролазна фаза. Знају они да се радник мотивише на рад високим дохотком, којег нема. Не знају људи да ускоро ни „високи“ доходак неће бити мотив, љењом и бежељном телу и уму.

„Нема добрих радника, нема жеље за предузетништвом“, кукају политичари земаља у транзицији. Забринути су. Силно желе да се млади одушеве идејом неолибералног капитализма. Размишљају како да промене свест младих, од лење и бежељне да створе похлепну грамзиву. Зато и подгревају преживело “плишано васпитање”. Прижељкују да се млади сатиру од рада увећавајући доходак капиталисти, а држави порезе, да кидишу на новац, на бизнис, на подизање кредита, на задуживање.

За тако нешто је поприлично касно. Четврт века филујемо децу “шаргарепом”, штапом, али и презаштићивањем. Можда су и били грамзиви и предузимљиви пре десетак година. Данас су љењи, бежељни, безвољни. Родитељи, онемоћали и болесни. Последње генерације традиционалне свести попуњавају новотворена радна места. Пристају на понижавајуће услове рада, јер код куће треба нахранити синове и кћери, који су ноћас дошли са сплавова, сурфовали по интернету, опијали се, напајали се разним фармама, блудним и приземним ријалити представама, глуварили по животу, па сада спавају безбрижно док родитељи раде. Када та радна снага родитеља постане неупотребљива, ко ће попуњавати радне стројеве? Плишани, бежељни и безвољни умови наше деце сигурно неће. Трошкариће имовину коју им оставише родитељи. Политичари рачунају да има довољно похлепних, који ће ипак изгарати на местима које капиталисти, инвеститори отварају, а држава их финансира. Тешко. Такви не кидишу на тежак и мало плаћени рад.

Плишани, похлепни, лењи и насилни знају где су изабрана радна места: у политици, у канцеларијама, у криминалу, у блуду, у проституцији, у ријалити забавама, свуда где има „леба без мотике“. Они други, плишани, а бежељни, безвољни, лењи, они су на јаслама родитеља. Сиромашни су у својим собама, загњурени у екране или су већ у болницама, на психијатријама или су у затворима због насиља у породици. Они из богатијих породица глуваре по факултетима, кафићима, кафанама, питајући се који је смисао оваквог испразног живота.

Када би политичари хтели препород друштва и свести младих, прво би се морали ослободити “плишаног васпитања”. Прво у својим породицама, па редом. То се неће догодити скоро, јер је темељ плишане демократије, “плишано васпитање”. Наћи ће држава нова решења. Шта им преостаје? Увоз нове „свеже крви“, увоз „робова“ са ратом разореног Истока. Миграције? Случајне? Не.

Па где су ти млади, здрави, вредни, радни европејци? Шта ће развијенима туђа радна снага ако имају своју омладину, која ради и ствара многољудну породицу?! Нема их. И они су “плишани”, и тамо слугин слуга, тражи слугу, траже “хлеба без мотике”. Само једно развијени не знају. Увежена радна снага, нити је наивна, нити квалитетно образована, нити одвише вредна. И они су осетили сласт “плишаног васпитања”, још док им земље нису биле разорене бомбама. Где је ушла телевизија, интернет, ушли су “плишани”. Демократијом и плишаним васпитањем се пелцује преко медија, преко пословних сарадњи, на милион начина, јер је цео свет умрежен и у пауковој мрежи “плишаних”. Вирус плишаних је заразио читав свет. А где су “плишани”, ту је похлепа, лењост и насиље. Смењује је их потиснута агресија, бежељност и безвељност. Све је другачије него што је било, све горе него што је било, све ће бити горе него што је данас. Развијени нису ни претпоставили колика је негативна снага “шаргарепе”.

(…) Покрените се на унутрашње промене, драги моји миленијумци! Отклањајте плишане из свог живота. Када се ослободите плишане свести нећете куповати дипломе, јер ћете знати да без знања не можете у битку Љубави. Само вредан, образован, здрав млади човек, препун Љубави и Доброте, постаје светлост друштвене свести, која се рађа. Мењајући плишану у изворну свест, мењате матрицу на којој почива свест плишане демократије. Тај свет умире.

Одломак из књиге Бит(ка) Љубави