MAJKA NADA I SIN NIKOLA

20

Sukobi između majke i sina traju danima. Iako je pao na popravni, mladi srednjoškolac gluvari noću i dolazi kući u zoru. Spava gotovo do majčinog povratka sa posla. Ne radi ništa. Zahteva privatne časove, a sam knjigu ne dotiče. Oko pet sati provodi na kompjuteru i telefonu. Preglasnom muzikom muči majku i teško bolesnu baku (rekoh vam da sve porodice liče jedna na drugu, niste mi verovali). Umoran, neispavan sin je spreman, da na svaku majčinu reč, reaguje drsko. Zamahnuo bi on, ali je još mlad, još mu vreme nije, tako razmišlja.

Majka se borila, na samo njoj znane načine. Gde je Nikola, tu je mobilni, a na mobilnom majčin glas: „Čekam te, dođi, rekao si do jedan, sada je već jedan i deset“. Nikola prekida vezu. U jedan i trideset, Nikola je pred zaključanom kapijom. To je bilo majčino rešenje, jer je na granici istanjenih nerava, neispavana, očajna. Sin pronalazi legalo u kolima, kod druga, a bes raste. Atmosfera je dovedena do usijanja.

Kada ga ne kazni zaključanom kapijom, kazni ga oduzimanjem onoga što mu je najvažnije – džeparca. Majčina nemoć je sve očiglednija, a bes sina raste… „Morate nam pomoći“, zavapila je majka Nada koja nije gubila nadu da svog sina jedinca može izvesti na pravi put.

Nije bilo lako privoleti sina da sasluša moju priču. „Priveden je“, jer je majka našla „plišani“ način da ga dovede na pojilo. Sin je popio vode sa ovog izvora. Za samo dva sata razgovora, sin i majka prepoznaju neprijatelja koji se uvukao u njihov život, koji ih je sa lakoćom rastavio (pet autoritarnih vaspitnih modela).

Pristaju na promene. Neće biti lako, ali ako ne počnu ne mogu ni razvezati čvor svojih muka. Rad sa njima je bio mnogo lakši nego sa Zlatom i Majom. Nikola sarađuje i otvoreno pokazuje šta mu u toj saradnji predstavlja problem. Zajednički smo načinili spisak poželjnih promena.

–
život bez kazne i nagrade – raduje ga

–
da sluša muziku tiše, ili sa slušalicama – može!

–
da se skida sa virtuelne i auditivne droge, smanjujući broj sati druženja sa slikom i muzikom – može.

–
da se ukine privatni profesor – nikako!

–
da se letnji noćni izlasci svedu na minimum, petkom, subotom i nedeljom – „Nema potrebe“, kaže on. „Ja mogu sve da postignem i pored izlaženja svake noći“, izjavljuje samouvereno

–
da organizuje svoje drugare i počnu da žive danju – tu su izletišta, reke bazeni… – „Moji drugovi to ne žele.“

–
da mu se vrati džeparac – oduševljeno je prihvatio

–
da mu se ne zaključava kapija i da majka mirno spava, ne iščekujući ga – uskliknuo je radosno

–
da se upiše u plan rada i obavlja poslove u kući – „Što da ne“, progovorio je kiselo.

Što se dogovorismo, zapisasmo. Nikola zna šta mu valja činiti, ali majka Nada je na većim mukama od sina. Iz iskustva znam da se u prvoj nedelji pojačava „bezobrazluk“ deteta, a i ono što radi liči na sve, sem na rad. Treba izdržati sedam dana i sedam noći, a ne posegnuti za kaznom i nagradom, za besom, za svađom – neće biti lako. Prvu lekciju majka mora savladati prve nedelje. Što manje napetosti u njoj i oko nje, manje će biti napetosti u Nikoli, a tada kreće sve kako treba.

Nedelja je prohujala

Naravno da je Nikola iskoristio svoju „slobodu“, ne verujući majci da je spremna na promene. Oduvek je bila spremna samo na reforme, na gašenje požara, na parcijalna rešenja. Sledeću nedelju proveo je u gluvarenju, ne poštujući gotovo ništa što je obećao. Tražio je da se poštuju samo njegova prava izgovarajući se da je tako rekla tetka Milica, naglasivši da i čitavo društvo stoji iza njega, boreći se za njegova prava. Parazit je mislio da se svet vrti oko njega.

Uskoro se profesor požalio da je Nikola zbog hroničnog umora nesposoban za učenje. Rezultata nema, a novac se daje.

Privatnog profesora zaboravi

Nikolin privatni profesor je isplaćen. Majka mu se zahvalila i izvinula, a Nikolu mirno obavestila da zaboravi na njega. Da li je ovo kazna? Vi se pitate, majka ne. Ona zna da je ovo izvorni oblik buđenja uspavanih potencijala njenog deteta. Možda će sin pokušati da kazni majku neučenjem (to je probala i Maja), gubljenjem jedne školske godine. Majka zna da je i to cena lekcije života koju dete mora naučiti. A lekcija glasi: „Ne uči Nikola majke radi, već sebe radi.“ Važno je da majka ne gubi prisebnost duha i da ne odustaje od cilja – a cilj je zdravo dete, zdrava izvorna porodica.

Sinu je bilo teško da shvati da majčina mera nije kazna, već ispravljanje vlastitih grešaka, koje je načinila prezaštićujući sina i od učenja, kao oblika rada. Sve do sedmog razreda sedela je uz njega, „žvakala“ mu lekcije, radila mu domaće zadatke, zahtevajući od nastavnika visoke ocene za tako mali, uložen sinovljev trud. Uskoro su je zamenili privatni profesori.

Te nedelje sin je prestao da obavlja i ono malo poslova koje je obavljao u kući. Bilo je očito da je na taj način želeo da kazni majku. Svaka priča, svako ubeđivanje samo bi dovelo do razgovora gluvih, i zato je majka preduzela novu meru. Prestala je da radi u kući. Saplitali su se preko razbacanih stvari, jeli su ko je šta pronašao u frižideru, kupatilo je bilo zagušeno vešom, nije bilo čiste čaše. Bila je to očigledna nastava, koju je držala mama. Nikola je naučio kako to izgleda kada dva parazita žive u kući. Nikola je konačno shvatio da u njihovoj kući ne žive patuljci, koji vredno rade dok Nikola lenčari. Nikola je čudno počeo da gleda u mamine ruke.

Videvši da se majka ne šali, pokrenuo se. Zašto? U kući nije bilo napetosti, vike, uvrede. Ubrzo je razumeo da se ništa spektakularno neće dogoditi ni pošto se pokrenuo na rad. Prihvatio se knjige, po planu je obavljao izabrane poslove, a majka se u tišini vratila šporetu i svemu onome što jedna majka treba da obavi u ovim uslovima. Na putu od ljubavi do Ljubavi bilo je mnogo dilema kada je trebalo proceniti da li je preduzeta mera kazna, nagrada ili je u funkciji rasta njenog sina.

I ja umem kao „maca repom“

Sin godinama nije obavljao ni jedan zadatak u kući. Bilo je normalno da će ti zadaci biti traljavo ili pogrešno odrađeni, u početku. Majka se nije udvarala sinu tako što je oduševljeno hvalila i ono što nije bilo dobro. Uvek bi pohvalila ono što je dobro, a za sve ostalo nudila je pomoć u vidu saveta, ako bi on savet želeo. Nije želeo savet, sugestije, jer je i traljavo obavljen posao imao za cilj da iznervira majku i vrati je na početak.

Majčina mera bila je očigledna lekcija. Te nedelje majka je odabrala peglanje veša. Sve što je ispeglala, a pripadalo je sinu, bilo je kao da su „krave žvakale“. Rublje je uredno stavljeno na mesto, a kada je sin video delo majčine škole, nije čak imao ni komentar. Znao je šta mu valja činiti.

Navika je muka, a odvika dve

Petak je. Ogromna vrućina. Majka sva „izgužvana“ i premorena stiže sa posla. Baka se previja u bolovima, a muzika do daske. Još pre samo nekoliko nedelja majka bi počela da viče, treska a možda i udara. Autoritarne „fore“ više ne pale. Zamolila je majku da i ona stoički izdrži jer će ova mera koju je smislila, biti u funkciji izvornog ispravljanja svega što je neznanjem iskrivila. Muzika je utihnula, napokon.

Osvanula je subota, tmurna i kišovita, kao rođena za spavanje do 14 č, jer je i ovu zoru sin dočekao budan, gluvareći sa društvom. Njeno čedo snom „mrtvijem“ spava. U pristojno vreme, kada su svi normalni ljudi poustajali, majka do daske pušta, u njegovoj sobi, svoju muziku. Hitro izlazi sa terena koji bi mogao postati bojište. Sin se budi urlajući. Onako mamuran, traži žrtvu, koje nema. Isključio je muziku, vratio se u krevet, ali san neće na oči. Razumeo je lekciju, da niko nema ljudsko pravo da tera druge oko sebe, da slušaju ono što godi samo njemu, jačinom koja je potrebna njegovom obolelom sluhu.

Sećajući se kako su se sukobi oko ovakvog problema završavali sečenjem kablova, sin se blago nasmeši diveći se majčinoj dosetljivosti. Iako nije mogao da zaspi, ustao je potpuno miran, a o majčinoj akciji svi su ćutali.

Samo iz ovih primera roditelj i dete razumeju da pred sobom imaju ozbiljne, ali i ljudske zadatke, da u svakom trenutku procenjuju da li je preduzeta mera kazna ili nagrada. Kazna i nagrada moraju otići u muzej kao što je već pola veka u muzeju autoritarni sistem. Došlo je vreme kada svaki član porodice mora da smišlja niz čovečnih akcija, sa ciljem da onom drugom, a time i sebi omogući razvoj duhovnosti, uslove za vlastito samoostvarenje.

Kada uđem u neku porodicu i izgovorim: „Od danas u ovoj kući neće biti ni kazne ni nagrade“, deca se obraduju, a roditelji uplaše. Deca se obraduju, jer misle da samo roditelji upotrebljavaju kaznu i nagradu i da oni tu nema šta da čine. Ali, nije tako. Zar se glasnom muzikom, neradom, neučenjem, vikom, ružnom rečju, pohlepom… ne kažnjava roditelj, a kada je roditelj dobar i kupi ili obavi ono što dete želi, dete mu vraća, na kratko, učenjem, radom, pristojnim ponašanjem… Zar to nije nagrada, ili pozitivno uslovljavanje, ili dresura roditelja.? Tužno je videti roditelja koji „šeni“ od radosti kada ga, danima drsko dete, udostoji sa par nežnih reči ili pogleda. Sada su Nikolinoj mami bili jasniji trenuci nežnosti drskog sina. Bila je to nagrada za dobro delo. Potom su nastupali dani muka kada je na hiljadu načina kažnjavao ove dve sirote žene, prevaspitavajući ih prema svojoj iskrivljenoj prirodi. To kolo teško je prekinuti ako se ne dobije znanje izvornog vaspitanja u celosti. Na sreću majka sada jako dobro zna šta čini. Prevaspitava Nikolu po meri Čoveka ili još lepše: Pomaže Nikoli da otkrije u sebi Božansko, izvorno Biće.

(Porodični bukvar-primeri iz prakse)

20