МАЈКА НАДА И СИН НИКОЛА

Сукоби између мајке и сина трају данима. Иако је пао на поправни, млади средњошколац глувари ноћу и долази кући у зору. Спава готово до мајчиног повратка са посла. Не ради ништа. Захтева приватне часове, а сам књигу не дотиче. Око пет сати проводи на компјутеру и телефону. Прегласном музиком мучи мајку и тешко болесну баку (рекох вам да све породице личе једна на другу, нисте ми веровали). Уморан, неиспаван син је спреман, да на сваку мајчину реч, реагује дрско. Замахнуо би он, али је још млад, још му време није, тако размишља.

Мајка се борила, на само њој знане начине. Где је Никола, ту је мобилни, а на мобилном мајчин глас: „Чекам те, дођи, рекао си до један, сада је већ један и десет“. Никола прекида везу. У један и тридесет, Никола је пред закључаном капијом. То је било мајчино решење, јер је на граници истањених нерава, неиспавана, очајна. Син проналази легало у колима, код друга, а бес расте. Атмосфера је доведена до усијања.

Када га не казни закључаном капијом, казни га одузимањем онога што му је најважније – џепарца. Мајчина немоћ је све очигледнија, а бес сина расте… „Морате нам помоћи“, завапила је мајка Нада која није губила наду да свог сина јединца може извести на прави пут.

Није било лако приволети сина да саслуша моју причу. „Приведен је“, јер је мајка нашла „плишани“ начин да га доведе на појило. Син је попио воде са овог извора. За само два сата разговора, син и мајка препознају непријатеља који се увукао у њихов живот, који их је са лакоћом раставио (пет ауторитарних васпитних модела).

Пристају на промене. Неће бити лако, али ако не почну не могу ни развезати чвор својих мука. Рад са њима је био много лакши него са Златом и Мајом. Никола сарађује и отворено показује шта му у тој сарадњи представља проблем. Заједнички смо начинили списак пожељних промена.

–
живот без казне и награде – радује га

–
да слуша музику тише, или са слушалицама – може!

–
да се скида са виртуелне и аудитивне дроге, смањујући број сати дружења са сликом и музиком – може.

–
да се укине приватни професор – никако!

–
да се летњи ноћни изласци сведу на минимум, петком, суботом и недељом – „Нема потребе“, каже он. „Ја могу све да постигнем и поред излажења сваке ноћи“, изјављује самоуверено

–
да организује своје другаре и почну да живе дању – ту су излетишта, реке базени… – „Моји другови то не желе.“

–
да му се врати џепарац – одушевљено је прихватио

–
да му се не закључава капија и да мајка мирно спава, не ишчекујући га – ускликнуо је радосно

–
да се упише у план рада и обавља послове у кући – „Што да не“, проговорио је кисело.

Што се договорисмо, записасмо. Никола зна шта му ваља чинити, али мајка Нада је на већим мукама од сина. Из искуства знам да се у првој недељи појачава „безобразлук“ детета, а и оно што ради личи на све, сем на рад. Треба издржати седам дана и седам ноћи, а не посегнути за казном и наградом, за бесом, за свађом – неће бити лако. Прву лекцију мајка мора савладати прве недеље. Што мање напетости у њој и око ње, мање ће бити напетости у Николи, а тада креће све како треба.

Недеља је прохујала

Наравно да је Никола искористио своју „слободу“, не верујући мајци да је спремна на промене. Одувек је била спремна само на реформе, на гашење пожара, на парцијална решења. Следећу недељу провео је у глуварењу, не поштујући готово ништа што је обећао. Тражио је да се поштују само његова права изговарајући се да је тако рекла тетка Милица, нагласивши да и читаво друштво стоји иза њега, борећи се за његова права. Паразит је мислио да се свет врти око њега.

Ускоро се професор пожалио да је Никола због хроничног умора неспособан за учење. Резултата нема, а новац се даје.

Приватног професора заборави

Николин приватни професор је исплаћен. Мајка му се захвалила и извинула, а Николу мирно обавестила да заборави на њега. Да ли је ово казна? Ви се питате, мајка не. Она зна да је ово изворни облик буђења успаваних потенцијала њеног детета. Можда ће син покушати да казни мајку неучењем (то је пробала и Маја), губљењем једне школске године. Мајка зна да је и то цена лекције живота коју дете мора научити. А лекција гласи: „Не учи Никола мајке ради, већ себе ради.“ Важно је да мајка не губи присебност духа и да не одустаје од циља – а циљ је здраво дете, здрава изворна породица.

Сину је било тешко да схвати да мајчина мера није казна, већ исправљање властитих грешака, које је начинила презаштићујући сина и од учења, као облика рада. Све до седмог разреда седела је уз њега, „жвакала“ му лекције, радила му домаће задатке, захтевајући од наставника високе оцене за тако мали, уложен синовљев труд. Ускоро су је заменили приватни професори.

Те недеље син је престао да обавља и оно мало послова које је обављао у кући. Било је очито да је на тај начин желео да казни мајку. Свака прича, свако убеђивање само би довело до разговора глувих, и зато је мајка предузела нову меру. Престала је да ради у кући. Саплитали су се преко разбацаних ствари, јели су ко је шта пронашао у фрижидеру, купатило је било загушено вешом, није било чисте чаше. Била је то очигледна настава, коју је држала мама. Никола је научио како то изгледа када два паразита живе у кући. Никола је коначно схватио да у њиховој кући не живе патуљци, који вредно раде док Никола ленчари. Никола је чудно почео да гледа у мамине руке.

Видевши да се мајка не шали, покренуо се. Зашто? У кући није било напетости, вике, увреде. Убрзо је разумео да се ништа спектакуларно неће догодити ни пошто се покренуо на рад. Прихватио се књиге, по плану је обављао изабране послове, а мајка се у тишини вратила шпорету и свему ономе што једна мајка треба да обави у овим условима. На путу од љубави до Љубави било је много дилема када је требало проценити да ли је предузета мера казна, награда или је у функцији раста њеног сина.

И ја умем као „маца репом“

Син годинама није обављао ни један задатак у кући. Било је нормално да ће ти задаци бити траљаво или погрешно одрађени, у почетку. Мајка се није удварала сину тако што је одушевљено хвалила и оно што није било добро. Увек би похвалила оно што је добро, а за све остало нудила је помоћ у виду савета, ако би он савет желео. Није желео савет, сугестије, јер је и траљаво обављен посао имао за циљ да изнервира мајку и врати је на почетак.

Мајчина мера била је очигледна лекција. Те недеље мајка је одабрала пеглање веша. Све што је испеглала, а припадало је сину, било је као да су „краве жвакале“. Рубље је уредно стављено на место, а када је син видео дело мајчине школе, није чак имао ни коментар. Знао је шта му ваља чинити.

Навика је мука, а одвика две

Петак је. Огромна врућина. Мајка сва „изгужвана“ и преморена стиже са посла. Бака се превија у боловима, а музика до даске. Још пре само неколико недеља мајка би почела да виче, треска а можда и удара. Ауторитарне „форе“ више не пале. Замолила је мајку да и она стоички издржи јер ће ова мера коју је смислила, бити у функцији изворног исправљања свега што је незнањем искривила. Музика је утихнула, напокон.

Осванула је субота, тмурна и кишовита, као рођена за спавање до 14 ч, јер је и ову зору син дочекао будан, глуварећи са друштвом. Њено чедо сном „мртвијем“ спава. У пристојно време, када су сви нормални људи поустајали, мајка до даске пушта, у његовој соби, своју музику. Хитро излази са терена који би могао постати бојиште. Син се буди урлајући. Онако мамуран, тражи жртву, које нема. Искључио је музику, вратио се у кревет, али сан неће на очи. Разумео је лекцију, да нико нема људско право да тера друге око себе, да слушају оно што годи само њему, јачином која је потребна његовом оболелом слуху.

Сећајући се како су се сукоби око оваквог проблема завршавали сечењем каблова, син се благо насмеши дивећи се мајчиној досетљивости. Иако није могао да заспи, устао је потпуно миран, а о мајчиној акцији сви су ћутали.

Само из ових примера родитељ и дете разумеју да пред собом имају озбиљне, али и људске задатке, да у сваком тренутку процењују да ли је предузета мера казна или награда. Казна и награда морају отићи у музеј као што је већ пола века у музеју ауторитарни систем. Дошло је време када сваки члан породице мора да смишља низ човечних акција, са циљем да оном другом, а тиме и себи омогући развој духовности, услове за властито самоостварење.

Када уђем у неку породицу и изговорим: „Од данас у овој кући неће бити ни казне ни награде“, деца се обрадују, а родитељи уплаше. Деца се обрадују, јер мисле да само родитељи употребљавају казну и награду и да они ту нема шта да чине. Али, није тако. Зар се гласном музиком, нерадом, неучењем, виком, ружном речју, похлепом… не кажњава родитељ, а када је родитељ добар и купи или обави оно што дете жели, дете му враћа, на кратко, учењем, радом, пристојним понашањем… Зар то није награда, или позитивно условљавање, или дресура родитеља.? Тужно је видети родитеља који „шени“ од радости када га, данима дрско дете, удостоји са пар нежних речи или погледа. Сада су Николиној мами били јаснији тренуци нежности дрског сина. Била је то награда за добро дело. Потом су наступали дани мука када је на хиљаду начина кажњавао ове две сироте жене, преваспитавајући их према својој искривљеној природи. То коло тешко је прекинути ако се не добије знање изворног васпитања у целости. На срећу мајка сада јако добро зна шта чини. Преваспитава Николу по мери Човека или још лепше: Помаже Николи да открије у себи Божанско, изворно Биће.

(Породични буквар-примери из праксе)