20
Ovo je rečenica koju svakodnevno upućuju roditelji svojoj deci ili upućuju suprižnici jedno drugom ili prijatelj prijatelju, u zemlji Srbiji. Godinama sam olako prihvatala to kao iskaz koji je u redu i ima neko duboko značenje za onoga koji to izgovara, jer je on povređen i nekako je povređeni uvek u pravu. Onaj drugi je krivac i bilo šta da učini neće moći tako lako da smanji bol roditelju, prijatelju, supružniku zbog izgubljenog poverenja u njega. Danas ću pokušati da ove iskaze osvetlim iz ravni Izvorne svesti, na drugi način, jer će možda uskoro i ova rečenica prestati da postoji u Srbiji. Ima li ovde mesta za podelu na krivog i pravog? Mislim da nema. Da bi bilo lakše pratiti moje tumačenje govoriću o roditelju i detetu, u ovom kontekstu.
PO-VERE-NJE. Središni deo reči je VERA, koju je izgubilo dete, izgubio je veru kao vrhunski kvalitet koji je dobio rođenjem. Roditelj, koji je vaspitanjem sve učinio da mu taj kvalitet okrnji, da ga odvoji od Izvora Boga živoga, je superioran u odnosu na dete. Dete je u jednom momentu samo manifestovalo istinu da nije više na Izvoru, čineći neko „nedopustivo“ delo (ukralo je, bilo je nasilno…). Roditelj mu superiorno poručuje da treba da se stidi onoga što je učinilo i zato se jasno distancira i od deteta i od njegovog dela rečenicom: “Izgubio sam poverenje u tebe“! Znači li to da i roditelj priznaje da nema vere u sebi, kojom bi izveo, vratio dete na pravi put, čime priznaje da ni on nije na Izvoru, na kojem su Istina, Ljubav i Dobrota. Da je roditelj na Izvoru, svojom verom bi učinio sve da dete vrati njegovom Izvoru i da dete to delo više ne ponavlja. Pošto roditelj ne prepoznaje uszročnike, autoritarne vaspitne modele, on ih ponavlja. U tom slučaju ova rečenica postaje besmislena, kao i ta superiornost bez pokrića.
Roditelj očekuje pokajanje deteta za počinjenu grešku (greh), ne sanjajući da je on početak i kraj vraćanja deteta Dobroti i Ljubavi i greška počinjena postaje samo svetionik detetu da ovo više ne ponavlja. I dete i roditelj su ljudi autoritarne svesti, pa ne prepoznaju istinu da roditelj mora prvi da se menja. Ako je reč o tradicionalnoj porodici, onda su njih dvoje vrlo slični jer je autoritarna svest okrnjila i jednog i drugog, roditelja i dete, samo je okrnjenost izvora kod jednog brže isplivala. Kada dete otkrije da majka ima ljubavnika, ili je otac krao, pa završio u zatvoru tada i dete može hrabro osuditi roditelja i izgovoriti rečenicu: “Izgubio sam poverenje u vas“ No, dete to ne kaže, jer mu je stvoreno ogromno osećanje krivice i uverenje da samo deca greše. Čekaće da poraste i da istu tu rečenicu upućuje svojoj deci.
Tradicionalno vaspitanje je štapom udaljavalo dete od Izvora, ali znatno manje nego što to danas čini plišano vaspitanje sa pet vaspitnih modela. Zbog jasnih pravila i straha od kazne deca nisu tako puno 
grešila. Greške i roditelja i deteta bile su ređe, a kada bi dete pogrešilo tada bi roditelj ovakvim rečenicama uvodio dete u osećanje krivice, kako dete nikada ne bi smelo da ponovi tu grešku. Zato su tada deca govorila: “Da, tukao me je roditelj, jer nisam bio dobar“! Dete je u potpunosti preuzimalo krivicu na sebe i ponekad je nosi celog života.
Ovu rečenicu izgovarali su često roditelji tradicionalne autoritarne svesti. Prvo roditelj uništi i VERU u dobro, u ljubav, veru kao vrlinu sa kojom je dete došlo na svet, a onda ga takvog krnjeg osuđuju sa lakoćom ti isti ljudi, ne shvatajući da je dete njihova posledica. To je prirodna reakcija jer autoritarna svest nikada ne razmišlja o uzrocima i sebi kao vinovniku uzroka, jer o uzrocima se nikada nije ni govorilo u društvu hijerarhijskih odnosa. U tradicionalnoj porodici, u toj hijerarhiji otac je bio na vrhu porodične piramide, kao što je bog bio na vrhu piramide hrišćanskog verujućeg sveta.
Reč Otac u porodici je reč ista i za Boga. OČE NAŠ…ali ta reč važi i za biološkog OCA deteta. Otac je izgubio poverenje u dete, u ženu, kivan, ljut na tebe što je onaj na nižoj hijerarhijskoj lestvici napravio grešku, zaboravljajući da je on, taj biološki otac štapom, danas šargarepom, prezaštićivanjem, verbalizmom udaljio i dete i ženu od Gospoda, od njihovih izvora Ljubavi i Dobrote. Prirodno bi bilo da se očevi pokaju, da odbace štap kako bi Otac, Bog i dalje bio blag prema njemu, roditelju i prema njegovom detetu i ženi. Otac biološki, pripisuje sebi osobine Boga i daje sebi pravo da može da kažnjava i nagrađuje, da može da uništava veru u Dobro i Ljubav. Kada dete pokaže lošim činjenjem, posledicu očevog dela, onda je biološki otac kivan, besan, spreman da ponovo kažnjava, da se gnevi, glumeći Boga kojeg odavno nema u sebi.
Zato i postoji izreka: “Ubili su Boga u njemu“, ne pitajući se vekovima a ko to ubija Boga u čoveku. Da bi našli opravdanje što su sebi dali pravo da ubijaju Boga u svojoj deci kaznom i nagradom onda su odrasli smislili laž da Bog kažnjava i nagrađuje. Ako Bog to radi što to ne bi mogli da rade i biološki otac i majka. Samo su jedno zaboravili da je Bog Ljubav, da Ljubav isključuje kaznu i nagradu. Zaboravljaju da klicu Ljubavi i Dobrote dobijamo rođenjem i da je Ljubav, kao i sam Bog u nama. Roditelj nema pravo da ubija Boga u detetu, Boga, kojem se tako smerno mole u hramovima.
Pošto je autoritarna svest odraslih poistovećena sa Bogom, onim čikom sa bradom, koji žari i pali i samo čeka da nas ulovi u greškama i kazni onda imamo što imamo. I to traje vekovima. Jednom si dete i roditelji te odvoje od Izvora, odvoje od vere, od Boga, od Dobrote i Ljubavi. A kada te odvoje onda vrline nestaju, grehovi se rađaju. Onda postaješ roditelj, takav krnj, nastavljaš da to isto uništavaš u svom detetu, jer odavno nemaš Boga u sebi.
RASTE DETE, RASTE LAŽ
Takvog okrnjenog izvora dete raste i ide u susret drugim ljudima, devojci, momku, suprugu, supruzi, svom pretpostavljenom…Vešto skriva okrnjenu“ glavu šećera“, jer je veliki stid pokazati voljenom ili prijatelju svoju okrnjenost, pokazati svoja nedela, svoje grehe, pokazati da si daleko od svog Izvora. Čak i ne znaš da ti nisi kriv, kada te uhvate na delu, naprotiv, ti duboko veruješ da si ti jedini krivac i onda i sada i da samo ti treba da se menjaš iako svi ostali ostaju u kaljuzi autoritarnosti (i momak tvoj, i devojka i supruga i roditelji i prijatelji..). Slama te ogromno osećanje krivice kada činiš sve što činiš, a svaka tvoja greška donosi onu staru, dobro poznatu rečenicu: “Izgubio sam poverenje u tebe“, koja ti je tako poznata još iz detinjstva.
Uloge se menjaju. Jednom tebi neko izgovara ove prazne rečenice, drugi put, ti ih upućuješ drugom.Tako je bilo i biće još malo i u zemlji Srbiji, jer je naša svest još tradicionalna, formirana štapom ili poluplišana formirana malo kaznom, malo nagradom. Kada svest svih bude plišana, interesna ove rečenice neće više ni postojati, jer čovek plišane svesti nema ni osećanje krivice ni osećanje stida, kojima bi se podstakla ova dva osećanja, jer nema Boga u sebi. Tako da će nestati i ove rečenice. Dakle, rečenicu: “Izgubila sam poverenje u tebe“ koriste još i danas ljudi tradicionalne i poluplišane svesti. U��koro kada prevlada plišana svest u svim ljudima, kada svi budu daleko od svojih Izvora, niko se više neće ničega stideti, neće kriti svoje grehe. Naprotiv, možda će se njima ponositi i niko neće imati osećaj da je izgubio poverenje u nekoga. Kada nema stida, nema ni osude, jer svi su isti i grehovno klonirani. Baš zato što takvo vreme dolazi želim da ostavim ovaj zapis kao pokušaj da rasvetlim suštinu ove tri rečenice, koje svi pamtimo kada smo bili deca i koje smo svi bar ponekad upotrebili dresirajući svoje najmilije.
SVE SE MOGLO TOLERISATI, ALI LAŽ NIKADA I NIKAKO
Hajde da vidimo šta to treba neko da pokaže, a što nismo znali da nosi u sebi kao deo iskrivljene prirode, pa kada to pokaže spremni smo da ga osudimo rečenicom: “Izgubio sam poverenje u tebe i ne znam da li ćeš ga ikada povratiti“. Najveću anatemu bacala je tradicionalna svest na onoga koji je slagao, odnosno kada je iznevereni spoznao da je reč o laži, bilo deteta, voljene osobe ili prijatelja. Zašto je uglavnom LAŽ (ŽAL) ta koja izaziva u onom drugom toliku bol, toliku žalost, ali i anatemu baš ovom rečenicom?
Možda nam odgovor dobijen na Izvoru može pomoći da razumemo zašto nas tuđa LAŽ najviše boli, nas ljude tradicionalne i poluplišane svesti. Prvo ćemo se podsetiti da smo kao deca, tradicionalnih porodica, ponavljali jednu igru reči, a nismo ni znali zašto to radimo. Nekada bez jakog povoda neko dete bi reklo: “KO LAŽE, TAJ I KRADE, KO KRADE TAJ I UBIJA, KO UBIJA TAJ IDE U ZATVOR“. Izgovarali smo to kao neku pesmicu, kao opomenu da ne prekršimo roditeljske zapovesti. U ovoj pesmici su reč LAŽ i glagol LAGANJE na prvom mestu. I zbilja tradicionalna svest je mogla detetu, čoveku oprostiti mnogo toga, ali laž nikako. Zašto?
Laž je ustvari poslednje što koristimo, kada je već naše „grehovno„ delo obavljeno ali i razotkriveno. Dok se ne razotkrije mi počinjeno delo čuvamo kao tajnu ili duboku tajnu, u zavisnosti od težine počnjenog dela. Kada nas razotkriju tada se hvatamo za slamku spasa, za Laž. Redosled zbivanja može se prikazati kroz primer. Ako čoveka potkupljujete, razvijate greh pohlepu, a posledica je krađa, otimanje. Kada otimaš, kradeš ti vršiš nasilje nad drugim, pa u tom procesu možeš biti ubijen ili ubiti. Ako ubiješ gubiš vezu sa Izvorom, sa Bogom u sebi i odlaziš u duhovni mrak, odlaziš u „ZATVOR“, mesto koje je simbol duhovne i fizičke tame. Dakle, prvo roditelji kažnjavaju, potkupljuju, prezaštićuju, uništavaju izvor Boga živog u detetu, a kada dete kao posledicu toga, krade, vrši nasilje, nije svesno, jer je izgubilo veru i Dobrotu, onda je u stidu da to prizna, kada ga uhvate i zato je LAŽ preko potrebna grešnom detetu, čoveku. Lažima dete, čovek krije svoju bol, a baš ta laž roditelju ili voljenom ili prijatelju nanosi najviše boli. Dakle, nema veće boli i za dete i za roditelja od gubitka svoga izvora, od gubitka Istine, od gubitka Boga živoga u sebi, jer tada LAŽ postaje naša druga, iskrivljena priroda.
Osim toga ako dete, čovek imaju preostali, sačuvan krajičak vere u sebi i poželi da kaže istinu, u želji da se pokajaju, iskustveno znaju da je to opasno jer slede batine, ka
žnjavanje, ostavljanje, odbacivanje, ignorisanje. Tako roditelj, taj isti, koji je dete uterao u sve grehove, iskrivio mu izvornu prirodu, postaje sudija, ne osećajući trunku saučesništva u činu laganja.
Zato su nekada sveštenici bili ti kojima su se masovno ispovedali grešnici, računajući da će njihove najdublje grehovne tajne ostati zbilja tajne. Sveštenici tradicionalne svesti su u najvećem broju slučajeva imali Boga u sebi, pa grešnik nije lagao, osećajući da će mu Bog kroz sveštenika oprostiti. Danas su i sveštenici, itekako žrtve plišanog vaspitanje, pa se i ispovedanje grešnika desetkuje, postaje selektivno. Danas se ljudi ne ispovedaju iskreno i duboko, jer nisu sigurni da li će njihove tajne biti obelodanjene. Pamte oni rečenicu: “Zaklela se zemlja raju, da se tajne sve doznaju“.
Umesto sveštenika danas su daleko privlačniji psiholozi, psihijatri i lajf kočinzi. Nažalost i tu „grešnik“ „ispoveda“ svoje tajne delimično jer zna da pred sobom ima takođe čoveka kojem je uglavnom Bog ubijen, još u detinjstvu i prirodna je sumnja da problem greha može i tu razrešiti trajno. Laž je ta senka, koja u stopu prati savremenog čoveka.
Plima „grehova“, kao posledica autoritarnosti, donosi plimu loših dela, strah od kazne narasta i dete, čovek laže sve više i sve češće da bi spasili svoju kožu. Roditelji postaju demagozi koji i danas kažu detetu: “Molim te zapamti, što god da uradiš ili da ti se desi, samo mi reci istinu“. Dete oseća da roditelj ne traži ISTINU izvornu, u kojoj je sažeta potreba deteta da roditelj napusti autoritarnost i vrati ga Izvoru. Roditelj traži istinu čovečansku, moralnu, a ta čovečanska, autoritarna istina ide do granice, koju dopušta društvo, ta porodica. („Imam dečka, poljubila sam se, ali nisam izgubila nevinost,(laže),kaže majci devojka tradicionalne svesti, vremena kada se nevinost morala uneti u brak). Ne traži roditelj Istinu izvornu jer je i sam ne poseduje, niti mu ona treba. Njemu treba klasna istina, a nju dete neće reći jer se plaši sankcija. To bi značilo, da roditelj šalje poruku detetu da mu kaže samo ono i onoliko dokle roditelj sme da čuje, a njegov autoritarni, klasni um određuje granicu. Ako se kaže prava izvorna ISTINA, roditelj će upasti u ogroman strah koji će spontano isprazniti kroz bes, gnev i kaznu najjaču, jer izvorna istina traži promene svesti roditelja. Deca znaju da će biti kažnjena i za izvornu istinu i za celu istinu i zato doziraju roditelju poluistinu, češće serviraju potpunu laž, štiteći i sebe i roditelja.
UKINUTI KAZNU I NAGRADU U ODNOSIMA ZNAČI UKIDANJE LAŽI I „GREHOVA“ ČOVEKA 21. VEKA
Danas kada imamo znanje izvornog vaspitanja, rešenje ovog problema je lako. Dete i krade i nasilno je i lenjo i nesvesno i tvrdoglavo i sate provodi sa najgorim virtuelnim sadržajima. Sve to je posledica plišanog vaspitanja: kazne, nagrade, prezaštićivanja i verbalizma i imitiranja. Zamislite koja loša dela slede kao posledica stečenih grehova, poput pohlepe, agresije, lenjosti, zavisti, nesvesnosti… Uzmimo samo šta sve može da uradi tvrdoglavo dete, pritom pohlepno. Ukrašće, istućiće, ismevaće, kockaće se, konzumiraće najgore sadržaje, biće povodljivo, polomiće, gledaće krišom…i naravno da će biti prinuđeno da laže roditelja za svaku učinjenu grešku, jer sledi ili batina ili oduzimanje obećanog, a kod perfidnijih roditelja sledi ona čuvana: “BAŠ SI ME RAZOČARAO“ ILI „SADA SMO IZGUBILI POVERENJE U TEBE I NE ZNAMO KAKO ĆEŠ GA POVRATITI“.
Kada porodica odluči da primeni izvorno, odbaciće ovu praznu rečenicu, koja je posledica autoritarnog vaspitanja. Kada roditelj uhvati dete u laži, priznaće mu da je uzrok gubitka vere, izvora, Istine, Dobrote Ljubavi on sam, roditelj,jer je u neznanju primenio plišano vaspitanje. Neće ga za počinjeno delo kažnjavati, niti ga povređivati ovom rečenicom. Tražeći i našavši uzroke, roditelj će te uzroke i otkloniti. Otklonivši ih, dete će vrlo brzo biti vraćeno Izvoru, a na Izvoru nema nasilja, pohlepe, nesvesnosti, tvrdoglavosti, zavisti, pakosti…nema potrebe za drogom, alkoholom, bludom kao načinom pražnjenja napetosti.
Da li će moći svi da se vrate Izvoru i spontano odbace laž, jer gde je Istina, laž se otapa? Svi mogu, ali malo će njih svesno i voljno primeniti principe izvornog vaspitanja. I taj mali broj izvornih porodica pomoći će konačnoj transformaciji autoritarne lažljive svesti u izvornu Duboku svesnost, koja zna samo za Istinu i to onu jednu istu.
Da li je moguć odnos bez laži, ljudi koji se vole?
Dete plišane svesti, a takvih je u Srbiji sve više, brzo odrasta, “zaljubljuje se“, nalazi prijatelje, saradnike i pošto je laž postala njegova druga priroda, iskrivljena, on nastavlja to da čini po receptu kojem je vičan. Taj drugi, prijatelj, devojka, momak takođe su žrtve plišane autoritarnosti, čije su grehovne posledice nesagledive i zato vešto čuvaju sve kao duboke tajne, a kada se nešto otkrije, onda je tu laž nemerljivih razmera. Tu su laži kojima kriju sve svoje grehove i loša počinjena dela. Svi su oni u egu, a ego ima samo želju da očuva lažnu sliku o sebi, u svojim i tuđim očima. Takođe i voljeni je u egu i svaka istina bi razrušila njegovu isprojektovanu sliku i o sebi i o onom drugom. Zato su oni u fazi osvajanja, zaljubljenosti vešto puno toga posakrivali, ali kada dođe brak i kada se život potpuno vrati autoritarnosti brojna loša dela isplivavaju, a sve je čuvano pomno. Kad se otkriju grehovi, tada je laž moćna odbrana. Tada onaj prvi koji je razočaran kaže: “Izgubio sam poverenje“. Samo je pitanje vremena kada će okrivljeni izgovoriti istu rečanicu kada otkrije laž svoga partnera, koji je sad tako superioran.
Da li je moguće voljenom reći izvornu istinu i otkriti sva svoja nedela? (preljube, dvostruke veze, silovanja, 
konzumiranje droge, preprodaja droge, ostavljena deca, krađe, robije, prostitucije u mladosti, prebijanja roditelja…) Naravno ne, ukoliko oboje nisu krenuli da leče jedno drugo, ukidanjem autoritarnosti u odnosima. To mogu samo duše koje su se prepoznale i rado kreću put izvora. Ali pošto je susret plišanih, susret sličnih teško će se pandorine kutije otvarati, jer je strah od ostavljanja, ukidanja interesa ..ogroman. Danas je broj ljudi plišane, interesne, lažljive svesti postao ogroman, pa je onda jasno zašto je danas planeta zemlja, planeta laži.
Da li zakon može da smanji količinu laži na planeti?
Laž je postala normalna kako se broj ljudi potpuno plišane svesti uvećava. Niko više ne pomišlja da je osuđuje. Laže se u porodici, novinarstvu, medijima, u ekologiji, u nauci, u umetnosti, u medicinu, u farmakologiji, u odnosima među ljudima, u ljubavi, u vezama bračnim, vanbračnim, u svakom segmentu javnog i društvenog života. Laž je nekada bila zaštita od razotkrivanja okrnjenog Izvora. Danas Izvor ne postoji, pa je Istinu zamenila laž, koja se i ne osuđuje. Danas je laž u funkciji ostvarenja ličnih ili društvenih interesa, u funkciji uvećavanja zla na planeti i u funkciji sluđivanja ljudi. Od sto laži u današnjem danu ljudi neće moći da pogode koja je najveća, najmanja ili koja je bar približna istini. U gomili svakodnevnih laži , koje sa prvom jutarnjom kafom popijemo preko pisanih i elektronskih medija, preko izjava političara, političkih analitičara, novinara, preko laži dece, supružnika, rođaka, prijatelja, teško prepoznajemo istinu, a kada nam i kažu istinu, pre verujemo laži nego istini. Laž je postala druga priroda čoveka, kao posledica svih pet autoritarnih vaspitnih modela.
Kažu da 2/3 svega što nam plasiraju mediji je laž. Verovatno je taj odnos laži i istine i u našim porodičnim odnosima. Očekujmo uskoro cifru od 100% , jer je to ravno brzini uvećavanja ljudi plišane, interesne svesti na planeti. Nje se više niko ne stidi, naprotiv, što više lažeš plišani um ti više veruje, jer potreba da čovek ostvari svoje interese je ogromna. Jedni imaju potrebu da lažu, drugi da budu lagani.
Nema realnih sankcija za laži, kao što nema sankcija ni za pohlepu, nasilje, blud. I ako ima uredno usvojenih zakona, koji su u skladu sa razvijenim svetom. I kod nas kao i kod njih zakoni funkcionišu u teoriji, u praksi ne. Slični sude sličnima i većina ima korist od svih ličnih i planetarnih laži.
Ima li izlaza iz stanja planetarne laži?
Naravno da ima. Što više porodica političara, novinara, lekara, zakonodavaca, sudija, nastavnika, vaspitača, farmaceuta, zemljoradnika, ekologa, porodica običnih ljudi krenu put Izvora, ukidajući kaznu i nagradu u odnosima sa ljudima, laž kao odbrana svojih grehovnih dela, laž kao stvaranje lažne slike o sebi, laž u funkciji ličnog i kolektivnog interesa…LAŽ, kao pošast planete 21. veka će se polako smanjivati.
Brzi recepti ne postoje. Zakoni? Slaba vajda. Zakoni imaju funkciju da leče posledicu, a laž je posledica. Možda će neki novinar kojeg uhvate u laži i završiti u zatvoru, možda će neka žena, neko dete lagati i na poligrafu biti otkriveni… no ne mogu svi ljudi biti lišeni slobode samo zato što su lagali. Onda bi svi trebali da budemo u zatvorima. Možda i jesmo svi već u zatvorima, samo što ovi naši duhovni zatvori nemaju rešetke. Prema tome došlo je vreme da sami sebe stavljamo u tamnice, u „proklete avlije“, samo što u ovim avlijama nema tamničara i nema rešetki. Ni poligrafi, a kamoli lažljivi ljudi ne mogu da prepoznaju našu laž. Iz vlastitih tamnica izlazimo ukidanjem autoritarnosti. Ukidanjem kazne i nagrade u vaspitanju trasira se put ka Istini, onoj jednoj, istoj, izvornoj. Gde su Istina i Ljubav tu je Bog u nama, tu se isključuje LAŽ-ŽAL, kao najveći bol čoveka savremenog doba. Nažalost, Laž sve manje nanosi bol, a sve više donosi i donosiće „zadovoljstvo“, sve dok ne osvetlimo uzroke našeg grehovnog stanja.
Prof. Milica Novković, autor „Porodičnog bukvara“ i Bit(ka) Ljubavi.
6.7.2018. godine
20