20Kako je došlo do ideje da nastane „Porodični bukvar”?
Porodični bukvar je nastao dvehiljadite, a sazrevao je u meni od najranijeg detinjstva. Imala sam sreću da me odgajala baka, koja je bila prepuna ljubavi i koja mi je pomogla da se u meni razviju klice ljubavi prema radu, redu, ljudima, prirodi, životu. Klice koje svi mi donosimo rođenjem. Posebno sam joj zahvalna što mi je očuvala i razvila klicu za prepoznavanje dobra i zla u čoveku. Sve to mi je pomoglo da vrlo rano prepoznam šta sve nije dobro u mojoj porodici, u koju sam vraćena polaskom u školu.
Zahvaljujući tome, sa lakoćom sam prepoznavala situacije i odnose u kojima ljubavi nije bilo. Borila se na svoj dečiji način, najčešće neposlušnošću i davanjem otpora svemu što nije bilo ispunjeno ljubavlju. Naravno da se sve završavalo batinama i mojim suzama. A onda sam jednog dana obrisala suze i donela odluku da ću, kada porastem, pronaći lek koji će pomoći da roditelji sa svojom decom budu u ljubavi celog života. Taj lek će pomoći i mamama i tatama da se vole i rastu u ljubavi sa svojom decom.
To sam rekla sebi sa deset godina. Sve dalje odvijalo se po Božijem planu. Vrlo rano sam uočila da u školi nema ljubavi prema deci i kao profesor jugoslovenske i svetske književnosti tragala sam za putevima koji vode do ljubavi između vaspitača i vaspitanika. Uspela sam da od učionice načinim dobro mesto za učenike, zahvaljujući primeni Nove škole srpskog, nepoznatog i nepriznatog pedagoga Petra Savića. Četvrt veka sam učila decu na principima vaspitanja i obrazovanja u kojem nije bilo ni kazne, ni nagrade, ni prezaštićivanja, ni praznog verbalizma, nije je bilo jačanja imitatorskog uma dece jer nije bilo eks katedre. Bilo je samoobrazovanja.
Prvi put sam, kao kroz maglu, shvatila da su autoritarni, spoljašnji vaspitni modeli uzroci problema svuda pa i u školskom sistemu. Ovi modeli ubijaju u detetu njegovo izvorno biće koje je satkano od ljubavi, dobrote, zdravih potreba, talenata i svega onoga što mu je dovoljno za život u harmoniji. Trebalo je proći dug životni put ispunjen radom u školi, u svojoj porodici, u svom privatnom vrtiću u odnosima sa ljudima, trebalo je osvestiti i iskusiti sve ono što je bilo u magli. Trebalo je iznedriti znanje i pretočiti ga u knjigu. To se dogodilo dvehiljadite u trenutku kada je srpska porodica već bila razorena “novim” vaspitanjem koje nam je nametnuto u procesu demokratske plišane tranzicije. U trenu sam shvatila da smo dobili trojanskog konja, da smo dobili šargarepu umesto štapa, a i jedno i drugo pripada arsenalu autoritarne pedagogije, koja zaustavlja rast ljubavi u detetu, u roditelju, u vaspitaču…
Na ovom dugom putu ulazili su u moj život i izlazili iz njega mnogi prijatelji i neprijatelji i od svih sam nešto naučila. Park Džae Vu, veliki lekar, tvorac alternativne medicine su-đok (lečenje na šaci i na stopalu) je odigrao ključnu ulogu u mom životu. Učeći alternativnu medicinu upoznala sam lepotu mape petoelementne strukture koju je Žuti car upotrebio za napredak znanja medicine. Posle mnogo godina sam shvatila da ovom mapom mogu dokazati da su pet autoritarnih vaspitnih modela najdublji uzroci svih posledica sa kojima se bori savremena porodica, savremena škola i savremeno društvo. Zahvaljujući činjenici da sam povezala pet modela sa pet izvornih emocija dobila sam odgovore na krucijalna pitanja vaspitanja u savremenoj porodici. Svaki roditelj sa mape ujedno može očitavati od čega dete može obeleti, ukoliko se istrajava na određenim autoritarnim modelima. Tako je 2018. godine nastalo prerađeno izdanje „Porodičnog bukvara“.
Knjiga „Porodični bukvar“ pomaže porodicama širom sveta da se vrate svome Izvoru na kojem ih čekaju: Ljubav, Dobrota i Istina. Dakle, kroz knjige „Porodični bukvar“ i Bit(ka) Ljubavi, moja misija je obavljena, obećanje ispunjeno. „Porodični bukvar“ sam namenila porodicama, a „Bit(ka) ljubavi“ mladima, prvim žrtvama „plišanog vaspitanja“, onima koji su rođeni 1985. pa sve do 2010. Godine. Otkrila sam im istinu, kako smo ih pozitivnim uslovljavanjem, šargarepom odvojili od Izvora Ljubavi. Naučila ih kako da se vrate Izvoru kroz ljubav prema voljenoj osobi i kroz ljubav prema svojoj deci, koju budu imali.
Kakve su reakcije roditelja na vaše savete koji se tiču vaspitavanja dece? Koji su to najčešći saveti koje delite sa roditeljima današnje dece?
Od dvehiljadite pa sve do današnjeg dana održala sam stotine i stotine predavanja u vrtićima, školama, na
fakultetima, u bibliotekama, u bolnicama, u zatvorima.., svuda gde je porodica ili jedan njen deo. Reakcije porodice, pojedinaca u Srbiji, u okruženju, u Evropi svuda su gotovo istovetne: ”Ovo je Istina”, izgovarali su sa lakoćom. Istina je da su kazna i nagrada dve osnovne prepreke uzrastanju čoveka. Kako mi to nismo prepoznali?“
Saveti koje im najčešće dajem? Ja nisam psiholog i ne dajem savete, jer ne rešavam posledice. Bavim se otklanjanjem uzroka. I zato svi na kraju predavanja znaju da treba “baciti petaka”, treba odbaciti svih pet preživelih autoritarnih vaspitnih modela. Ono sve što sledi, sve zamke, celokupno znanje, kako dalje kada odbacimo ove modele, nalaze se u knjizi. Onima koji su se najviše zapetljali pomažem putem pojedinačnih porodičnih obuka, kao i obuka mladih parova.
Često se dotičete uloge mobilnih telefona u vaspitavanju dece. U kojoj meri telefon šteti razvoju ličnosti i sposobnosti mališana?
Do 2008. godine, sam bila možda jedina u Srbiji koja je otvoreno na medijima govorila roditeljima da dete mora prvo da upozna realni svet pa onda virtuelni. Govorila sam im da čuvaju decu od nakaznih virtuelnih sadržaja, od igrica i višesatnog sedenja pred ekranom i to u svakoj TV kući u kojoj sam gostovala. Danas svi pričaju protiv mobilnih telefona, a istovremeno društvo uvodi internet u svaki kutak Srbije, propagirajući da je bavljenje IT zanimanjama najunosniji poziv budućnosti. Roditelji su zbunjeni. Daju deci telefone u ručice vrlo rano, pa kada deca uđu u zavisnost, kada neće da rade, da uče, kada više ne pomaže roditeljska ucena, tada im brane telefone sluđujući i decu i sebe. Ja danas pričam roditeljima istu priču o uzrocima njihovih muka, o pet autoritarnih vaspitnih modela koji su se danas udvostručili. Slili su se u mobilni telefon, kao najjaču „šargarepu“, ali ne manjka ni roditeljska prinuda svih oblika, ne bi li iz dece izvukli minimum rada, reda, poslušnosti.
Roditeljska prinuda nam nije potrebna, a telefon kao najjaču guvernantu samo treba malo odložiti. Dakle, dok dete dobro ne progovori svoj maternji jezik, dok ne prohoda, dok ne nauči da se osplužuje i radi oko sebe, ne sme biti stavljeno pred ekran. To je negde do dve i po godine života. Zašto? To je period „akcije“ u kojem dete ne sme biti zaustavljeno vezivanjem za ekran. U tom periodu dete mora biti u pokretu, puzati, prohodati, detetu mora biti slikovnica najveći prijatelj, kao i dobra dečija pesma i naravno topli glas roditelja. Polako, umešno roditelj detetu otvara virtuelni svet, ali sve mora biti pod kontrolom roditelja i sadržaj i kvalitet i vreme. Ne dozvoliti da dete samo barata telefonom, do polaska u predškolsko, do ulaska deteta u svesnost koja zna da je realni svet prvi a virtuelni je samo nadogradnja. Takvo dete voli školu , voli knjigu, voli rad, red, druženje. Tada roditelji vide razliku između dece kojoj je smart telefon dat dolaskom iz porodilišta i svoje dece izvorne svesti. Tehnologija nam nije data da nas porobi, već da nam olakša, ulepša i obogati život.
Sa porodicama koje su u neznanju odvojila svoju decu od Izvora ljubavi takođe imam rešenja. Nije lako sedmaka, zavisnika odvojiiti od virtuelnog, od vršnjačke kontrole, ali je srećom moguće.
Tehnologije su neminovnost, kako ih upotrebiti u korist dece? Do kog uzrasta deca ne treba da imaju dodira sa virtuelnim svetom i zašto?
Odgovor ste dobili u prethodnom pitanju, ali nije na odmet ponoviti. Tehnologija nam je data na korist a ne u funkciji ropstva. Presudne su prve tri godine bez telefona, bez ekrana, bez virtuelne stvarnosti, nakon toga sve do predškolskog uzrasta pod strogom kontrolom porodice, a do kraja dvanaeste godine pod blagom kontrolom porodice, često uz zajedničko praćenje i komentarisanje odgledanih saržaja.
Danas se često čuje da su roditelji postali robovi svoje dece. Kako je došlo do takvih uloga u porodici?
Odavno su roditelji postali loše sluge a deca loši gospodari. U Srbiji se to dogodilo pojačano od devedesetih godina prošlog veka kada nam je zabranjen štap, a nametnuta ucena, potkupljivanje dece za svaki načinjen korak. Počelo je sistematsko uništavanje tradicionalne porodice. Pretilo se roditeljima da će im deca biti oduzeta ako ih tuku, ali se štap tolerisao, sve do 2017. godine, kada je konačno donesen Zakon o porodici po kojem roditelji bivaju kažnjavani za upotrebu štapa. Tada je strah obuzeo roditelje, deca su osetila moć jer ih država dobro štiti. Danas su roditelji zbilja robovi svoje agresivne, pohlepne, lenje, nesvesne, tvrdoglave dece, dece koja brzo zaboravljaju svoj Izvor na kojem su Ljubav i Dobrota. Smart telefon je danas glavni vaspitač dece, a roditelji svojom realnom „šargarepom“ kao potkupljivanjem deluju kao prava naiva u odnosu na moć virtuelne guvernante. Roditeljima preostaje da prezaštićuju decu od rada, reda, istine, života, da ih smaraju praznim pričama da treba da budu dobri. Bilo šta da čine na autoritarni, plišani način roditelji su uvek gubitnici u odnosu na smart telefon, čiji sadržaji počivaju na svih pet autoritarnih vaspitnih modela. Jedina razlika je što roditelj za svoje usluge traži i rad i red. Smart telefon ne traži od dece ništa osim da ostanu zavisnici od njega. Svi gube i deca i roditelji, profitiraju proizvođači i prodavci.
Vršnjačko nasilje je u porastu, deca sve ranije ispoljavaju agresivne oblike ponašanja. Šta mislite da je uzrok tome? Kako se protiv toga boriti?
Mislim da su čitaoci razumeli da se Izvorno vaspitanje, nastalo u Srbiji 1994. godine, zalaže za ukidanje kazne, nagrade, prezaštićivanja deteta, za ukidanje verbalizma uz stavljanje ekrana pod kontrolu roditelja dok dete ne uđe skroz u svet realnosti. Reč je o samovaspitanju, jer dete dolazi vaspitano na ovaj svet. Uloga roditelja je da ga bez autoritarnosti uvede u realni svet, upozna ga sa svim lepotama i opasnostima. Izvorno vaspitanje ukida vekovnu dresuru dece štapom i šargarepom. Nažalost, ceo svet je pristao na „plišano vaspitanje“, koje iskrivi predivnu prirodu deteta i dete vrlo brzo postaje pohlepno, lenjo, tvrdoglavo, nesvesno, ne voli školu, rad, porodične obaveze. Nasilje dece nad roditeljima sve više uzima maha. Deca nasiljem nad roditeljima pokušavaju da zadrže stečene pozicije. Kada deca porastu oni svoje problem i svoju agresiju unose u društvo, u školu gde ih čekaju vršnjaci. Vršnjaci brzo preuzimaju kontrolu nad vršnjacima jer tu kontrolu brzo gube roditelji. Vršnjačka kontrola postaje jača od roditeljske kontrole štapom i šargarepom. Vršnjaci vršnjacima postavljaju jasna pravila po kojima treba da se ponašaju ako misle da budu primljeni u društvo (treba prezirati školu, učenje, rad, red, obaveze, porodicu, treba pratiti sve trendove u modi, muzici, u rijalitiju.., a svi ciljevi vršnjačke kontrole u suprotnosti su sa očekivanjima roditelja. Dete koje se ne stavlja pod kontrolu vršnjaka biva šikanirano, odbacivano, ismevano, a nije neobično prisustvo i fizičkog nasilja nad onima koji se ne pokoravaju. Dakle, uzroci su opet u ovim vaspitnim modelima. Prvo roditelj vrši plišano nasilje nad decom, onda deca uzvraćaju realnim nasiljem nad roditeljem, a onda brzo deca svoje nasilje sprovode nad svojim vršnjacima. Izlaz? Primena Izvornog vaspitanja, odbacivanje svih pet spoljašnjih vaspitnih modela, postavljanje detetu zdravih granica od samog rođenja. Dete tada ostaje na Izvoru i problema nema.
Sada se logično postavlja pitanje: Zašto društvo ne odobri široku primenu Izvornog vaspitanja i omogući ozdravljenje porodice? Nažlost, to se neće dogoditi jer je „plišano vaspitanje“ temelj na kojem se gradi savremeno društvo, koje sistematski radi na potpunom razaranju porodice, do njenog nestanka. Svaka porodica, svaki čovek moraće da vodi i dobije svoju Bitku Ljubavi. Putevi su brojni. Jedan od puteva je i znanje Izvornog vaspitanja.
Da li možete za naše čitaoce da napišete poneko sećanje vezano za vašu dugogodišnju, bogatu praksu u radu sa porodicama?
Sećam se divnih susreta sa porodicama i pojedincima kojima sam pomagala da usvoje znanje Izvornog vaspitanja i vrate se Ljubavi i harmoniji. Dugo godina sam išla direktno u porodice i praktično pokazivala roditeljima kako sa decom. Ta druženja ostaju nezaboravna jer su emocije jake i čini vam se da ste sa tim ljudima kao rod rođeni. Godine prolete. Smenjuju se porodice, lica, problemi, rešenja. I onda samo čujete glas, na ulici, u prodavnici, u parku, u autobusu: ”Milice, da li se sećate, bili ste kod nas… Hvala vam, na svemu. Deca su nam izrasla u divne ljude. Svi se pitaju gde su rasla naša deca kada su ostala tako sačuvana, dobra. Mi se samo smeškamo i mislimo: ”Kamo sreće da je i do vas doprlo ovo znanje i da vam je „Porodični bukvar“ stalno na stočiću pored bračnog kreveta. Suprug i ja smo se pomirili, sačuvali brak zbog čega smo vam veoma zahvalni!“ Razmenimo par rečenica, sa osmehom na licu se rastanemo, a posle toga počinje da se vraća sećanje na tu porodicu, na sve što smo proživeli skupa.
Posle toga sledi moje pitanje: „Milice, koliko ćeš još imati snage da istraješ na ovom putu”? Smireno sebi odgovorim: ”Onoliko snage i vremena koliko mi je Gospod odredio. Hvala mu na životnom zadatku koji je odredio baš za mene. Uradila sam najbolje što sam umela i znala. Moj trud će On proceniti kada za to dođe vreme. Do tada koračaj, Milice, stazom života i nesebično daruj porodicama znanje, koje ih vodi u prostore Ljubavi i Dobrote, a to je baš ono što savremenom čoveku treba.
Milica Novković, autor „Porodičnog bukvara“ i „Bit(ka) Ljubavi“.
20