Dozvolite mi da budem originalan i svoj
Verbalizam je u uskoj vezi sa najnižim oblikom učenja, učenjem podražavanjem, zapamćivanjem, imitiranjem. Reči i ponašanja roditelja, reči i slike virtuelne guvernante, dete imitira, usvaja, i živi. Dete autoritarnog sistema gotovo nikada ne spozna snagu i lepotu višeg oblika učenja,samoučenja,samorada i samovaspitanja.
Čovek je rođenjem doneo nagon za podražavanjem i nagon za samoučenjem. I jedan i drugi oblik učenja su potrebni čoveku. Na nesreću, autoritarno vaspitanje ne dozvoljava čoveku da koristi viši oblik učenja, samoučenje, i tako dolazi do zaustavljanja rasta svesnosti, do narušavanja emocionalne harmonije i krivljenja izvornih potreba.
Oduvek je čovek koristio niži oblik učenja, ali nikada čovek nije bio veći imitator nego što je danas. U tradicionalnoj porodici detetu je ostavljen prostor da razvije svoju originalnost, jer je bio negativno uslovljavan i često je baš ta batina doprinela da dete, kada poraste, kaže sebi: „E, baš neću da budem kao moj roditelj, nastavnik, drug…“ To im je i polazilo za rukom, jer je u okruženju postojalo mnogo više dobrih pozitivnih uzora.
Krajem dvadesetog veka učenje podražavanjem se maksimalno razvilo, naročito pojavom medija i mogućnošću da se sve prikaže na njima i sve kopira. Samo jedna mala privilegovana grupa stvara, svi ostali imitiraju. Konzumenti zadovoljavaju svoje iskrivljene potrebe i hrane jaku profitersku potrebu proizvođača.
Šta se sve podražava?
Podražavanjem se usvajaju sva gotova verbalna znanja, koja stižu od autoriteta. Usvajaju se, podražavaju, pamte, imitiraju: utvrđeni stavovi, verbalni zahtevi, gotovi modeli ponašanja, stilovi, modeli vaspitanja; podražavaju se negativni i pozitivni uzori, idoli, ideali, ideje, moda, muzika, politika, stil življenja, emocionalna stanja drugih, naročito roditelja, a danas sve više emocionalna stanja svojih virtuelnih uzora.
Kraj dvadesetog veka je ojačao učenje podražavanjem jer su mediji moćni i pomažu da svi ljudi prihvate ponuđene modele i tako, nažalost, svi liče jedni na druge. Plišane generacije konzumiraju najnegativnije virtuelne sadržaje, usvajaju ih i počinju da ih žive. Ne vidim nikakvu opasnost u tehnologiji, naprotiv, opasnost leži u negativnim virtuelnim i auditivnim sadržajima, koje deca gutaju. Ta čuda tehnologije nude i čovečne sadržaje, ali ih plišano dete ne želi, jer ih ne razume. To nije deo njegovog, unutrašnjeg, iskrivljenog sveta. Mnogi danas osuđuju negativne virtuelne sadržaje i smatraju da bi njihovim ukidanjem deca bila dobra. To je priča koja nema početak. Prvo se moraju ukinuti plišani vaspitni modeli, omogućiti deci i roditeljima da se vrate izvornoj suštini, a na Izvoru svako dete,svaki čovek pravi jasnu razliku između dobra i zla, nepogrešivo se opredeljujući za Dobro, uprkos istini da je Dobra danas malo.
Deca tradicionalne porodice su slušala bajke u kojima je bilo i zla i dobra, ali deca su uvek prepoznavala dobro, usvajala ga i imitirala. Dva vaspitna modela su samo delimično krivila izvorno biće, ljubavi i dobrote je bilo dovoljno, pa su ljubav i dobrota u knjigama, u filmovima, u umetnosti, u porodici lako prihvatana i imitirana.
Danas nema porodice u kojoj se nije otvorio front, sukob između roditelja, na jednoj strani i deteta i njegove elektronske „guvernante“ na drugoj. Zlo ubira danak, jer plišana deca, potpuno otuđena od sebe, samo imitiraju i što je najstrašnije prepoznaju i imitiraju samo zlo. Tamo gde je podražavanje, nema ljubavi prema radu, nema izvorne inteligencije, nema samovaspitanja, nema duhovnog rasta.
Plišani vrše podele, pa i podelu između onih koji proizvode, kreiraju i onih koji konzumiraju i nekritički podražavaju sve ponuđeno. Retki, privilegovani, daju gotova rešenja za sve oblasti života, a gotovo sve njihove ideje su protiv duhovnog rasta čoveka, jer su i sami posledica plišanih. Ogromna većina stanovnika planete podražava, tj. imitira. Dovoljno je pogledati samo televizijske kuće. Svi imaju licencirane programe, od kojih se ne odstupa. Samo drugi ljudi, druge zemlje, drugi jezici. Tako je u svim oblastima umetnosti, arhitekture, obrazovanja. Na licenciranim standardima svih vrsta niče jedan klonirani svet.Umire svet originalnih,velikih ljudi.
Plišana deca tako vešto imitiraju odrasle, jer deca imaju prirodno snažan imitatorski oblik učenja, te kopija postaje bolja od originala. Savremeni čovek je zadivljen kopijama, ali ni ne naslućuje da kopija ima svoj rok trajanja, uz nemogućnost da ikada postane original. Pogledajte, dečije egzite, dečije evrovizije, dečije muzičke festivale,muzičke zvezde i zvezdice, zloupotreba dečijih talenata, modne revije, izbori za mis… Sve naizgled zadivljujuće, simpatično, mali a isti kao veliki, bolno za svakoga ko zna šta znači zloupotreba imitatorskog uma deteta.
Čovečanstvo oseća da ovaj niži oblik učenja mora biti nadgrađen višim oblikom učenja, samoučenjem,originalnošću, ali ne zna put i način. Kada porodica shvati da je za razvoj deteta poželjno da u prve tri godine dete gotovo ne konzumira virtuelne sadržaje, da knjiga, kao niža virtuelna stvarnost mora imati primat, da sve do devete godine moramo kontrolisati šta dete gleda, sluša, čita, peva… (daljinski ne bi smeo, do sedme godine, biti u rukama deteta), tada stvari dobijaju drugi tok.
U prve tri godine je poželjno da se izvorne emocije razvijaju što više u realnim okolnostima. U protivnom dete će se utemeljiti u virtuelnim emocijama. Osim toga, do sedme godine detetov um je otvoren. Prima neselektivno i nekritički sve što mu se ponudi. Ukoliko ga punimo negativnim, virtuelnim sadržajima, prirodno je da će takvi sadržaji, otići u nesvesno,jer je bol prevelika. Nesvesno prepuno smeća će kreirati ličnost odraslog čoveka. Rezultate već vidimo. Plišane generacije žive u virtuelnom svetu, potpuno otuđene od sebe, drugih ljudi, prirode i života, otuđene od spoljašnjeg sveta.
Tradicionalna. hijerarhijska organizacija života u današnjoj porodici ne postoji
Pala je tradicionalna piramida, kada je zabranjen štap, koji je održavao poštovanje vekovne hijerarhije. Pao je muškarac sa njenog vrha. Za vrh nepostojeće piramide otimaju se dete i žena
U tradicionalnoj porodici je postojala čvrsta hijerarhijska organizacija života. Na vrhu piramide je bio muškarac. Znalo se: „Ko kosi, a ko vodu nosi“. Dete se volelo, ali mu se znalo mesto. U okviru glavne porodične piramide, na čijem je vrhu bio jedan „odabrani“, postojalo je još nekoliko manjih piramida npr. ocu su podređeni svi članovi porodice, svekrvi majka i deca, majci deca, starijem detetu mlađa deca itd.
Logična posledica principa piramide su frontovi, koji se često i transformišu ukoliko se menjaju interesi grupa i pojedinaca. Gde su frontovi tu je i borba, tu je napetost, tu je lanac negativnosti i uvek prisutna sredstva autoritarnog sistema vaspitanja, tu su nemoralni, nečovečni odnosi između svih članova porodice. Štap i strah od štapa su stvarali red, često prividan, spoljašnji, ali preko potreban da bi porodica funkcionisala u skladu sa očekivanjima društva.
A onda se dogodilo rušenje materijalne piramide. Padom piramide pao je i muškarac. Zakonom zabranjena štap je osokolio podređene, da se srčano bore za svoju slobodu. Sve je bilo pripremljeno za pomirenje muškarca i žene, za pomirenje strogih očeva sa svojom decom, sve je bilo pripremljeno za rast Ljubavi i Dobrote.
Od svega se nije ništa dogodilo. Svi cvile pod ruševinama autoritarne piramide, očekujući da će neko drugi podići staru piramidu ili bar tu novu, duhovnu, koja nam je toliko potrebna. Dok, čekaju Godoa koji neće doći, ljudi optužuju jedni druge, žive u strahu jer sve deluje pretkataklizmično. Deluje, to je tačno, ali je isto tako tačno da će svako morati da načini lični napor i počne da živi u odsustvu plišane i realne prinude. Napor je uzaludan ukoliko se prethodno ne uklone prepreke duhovnom rastu, kazna, nagrada… u odnosima. Malo se ko istinski danas pokreće. Većinu, kao da je zaledio strah, jer odviše dugo nešto čekaju. Šta čekaju? Čekaju Istinu da su plišani glavni uzroci muka savremenog čoveka i celog društva i da ih u okviru porodice moramo sami otkloniti, kako bi smo uplovili u luku duhovnosti.
Postoje i drugi putevi duhovnog rasta, Bogu hvala, ali put znanja izvornog vaspitanja je lak i čuva porodicu koja mora da traje. Trajaće i biti učesnik u stvaranju divnog doba, koje je pred nama. Prvo treba da se izvrši tranzicija tradicionalne, delimično autoritarne, preko savremene, potpuno autoritarne do izvornestvaralačke porodice, porodice za treći milenijum.
Dete nije tražilo vrh nepostojeće piramide
Na ruševinama autoritarne piramide uskoro će nići jedan novi svet, kojeg će kreirati i u njemu živeti čovek izvorne svesti. To će se dogoditi tek pošto se unutar svakog čoveka, unutar svake porodice, formira izvorna, dvostruka, radosna, dijamantska piramida, sa vrhunskim vrednostima, večnim vrednostima, na svom vrhu. Takav čovek će formirati spoljašnji svet iz ravni svoje unutrašnje Ljubavi i Dobrote.
Danas, dok još traje, ili se veštački održava autoritarna piramida, uz pomoć pet preživelih spoljašnjih vaspitnih modela, događaju se pojave protivne zdravoj pameti. Dete je stavljeno na vrh porodične „piramide“, i otuda toliki haos. Dete je stavljeno i na vrh društvene, opet nepostojeće „piramide“. Svi se ulaguju najboljem potrošaču. Kako je moguće da vas „plišano“ dete vodi u kreiranju igara, kupovine, dokolice, školskih programa, kada to nije dete već virtuelni junak, koji sve što traži od odraslih jeste zadovoljenje njegovih plišanih, iskrivljenih potreba. Kako može, to iskrivljeno virtuelno dete da zapoveda roditeljima, da u desetoj godini života traži da odlučuje o svom putu, jer on tobože zna šta je za njega dobro. Kako može virtuelni mališa, starac u mladom telu, da kaže dedi od sedamdeset godina kako on razume život bolje od dede. Što je najstrašnije odrasli počinju da veruju u to, a ne vide da je mališa virtuelni starac koji poput papagaja ponavlja ono što mu je servirao ekran, njegovih „sitnih“ deset godina života. Ne uobražavajte da su ove generacije pametnije od prethodnih. One žive u informatičkom društvu, u virtuelnom svetu krcatom informacijama, u svetu poluistina i laži. Njihov otvoren um sve to nekritički usvaja, vešto reprodukuje, manipuliše odraslima i stvara lažnu sliku o svojoj „velikoj“ pameti.
Reč je o jakom imitatorskom umu, koji rano ulazi u stanje virtuelne mudrosti, mudrosti bez životnog iskustva. Um savremenog deteta nije u srcu i preostaje mu da anoreksično guta ogroman broj informacija, duhovnog smeća i da ih bulimično povraća, kako bi primao novo smeće. Um zatrpan smećem ne prima proverene vrednosti, koje nudi školski, obrazovni sistem. Ako ih i primi, jer to očekuju roditelji – „sponzori“, gotovo sve se usvaja napamet, za dnevne potrebe, kao potrošni materijal, bez sposobnosti da se sve naučeno smisleno povezuje i koristi u funkciji razvijanja svesnosti. Takvo učenje (bubanje i puko reprodukovanje) opterećuje um i zato se um spontano oslobađa i ovih informacija, kako bi mogao da vrši ulogu kompjutera, kojeg povremeno treba oslobađati nepotrebnih fajlova i virusa.
Pošto su dete postavili i na vrh nepostojeće školske piramide, logično je da profesori prate virtuelnog, plišanog đaka, ugađajući mu, prezaštićujući ga, a da ni sami ne znaju, zašto to čine. Danas gotovo nemate profesora koji ne najavljuje dan provere znanja i gradivo koje će biti ob��hvaćeno. Učenici uče kampanjski, predmet, po predmet a posle svake dobijene ocene traže od roditelja da se malo odmore od učenja, očekujući lažna opravdanja. Deca zbilja osećaju umor i s pravom traže odmor, ali nije stvar u odmoru od svake plišane petice, već je pitanje kada će roditelji prestati sa plišanim vaspitanjem i deci dati priliku da nas zasene istinskom, izvornom inteligencijom. Za sada ojačana virtuelna svest uvodi dete u „mudrost“ ,dete nema mogućnost da razvija svesnost,jer se svesnost razvija radosnim radom,radosnim domaćim vaspitanjem i rad
Naravno da virtuelnom detetu godi što sa vrha zapoveda, ali negde duboko, dete oseća da nešto nije u redu. Dete bi bilo srećno da ga stavimo na mesto koje mu odgovara, to svakako nije taj vrh. Dete nije želelo da postane diktator, a mi smo diktatora od njega stvorili. Dete sve ovo nije tražilo od nas, ono čeka da roditelji prepoznaju uzročnike njegovih muka i spuste ga u dolinu, u svoje krilo.
Osim toga dete je dete, bez mudrosti životne, bez iskustva i sasvim je prirodno da odrasli moraju voditi dete kroz prašumu života. Dete je danas, već sa sedam godina starac virtuelne mudrosti, koji zapoveda, određuje, naređuje. Nekada se govorilo: „Ko sa decom spava, popišan se budi“. Znali su to ljudi tradicionalne svesti koji su, i te kako voleli dete i nastojali, koliko su im dozvoljavala dva autoritarna vaspitna modela, da od tog deteta izgrade čoveka. Nikada nikome, u prošlosti, nije palo na pamet, da dete postavi na vrh porodične piramide i postavi ga za gospodara.
Vrlo brzo, pošto roditelji i svi odrasli članovi porodice ukinu autoritarnost, formiraće se spontano radosna piramida,o kojoj govori otac Nikolaj Velimirović, u svakom čoveku.Ljudi će krenuti na put ka svome izvoru.Neće biti frontova, sukoba, zle namere, i neće se dogoditi da roditelj kaže detetu : „Hranio sam pseto, a danas me ujeda.“
Savremeni roditelji govore i misle još crnje i gore o smislu rađanja dece, jer su deca bukvalno postala loši gospodari roditeljima. Zašto? Razumeli ste čitajući „Bukvar“ da su svi vaspitni modeli na sceni života, da se piramida prvo urušila porodici. Uloge i porodične vrednosti su pomerene. Nema te snage sistema koji će podići preživelu, autoritarnu, spoljašnju piramidu, jer sistema nema, ima samo pet preživelih autoritarnih vaspitnih modela, koji prave haos. Na sreću autoritarnosti čoveka nad čovekom se nazire kraj.
Izvorna porodica je ta koja će prva ukinuti autoritarnost, spontano formirati čovečnu,radosnu piramidu, unutar svakog čoveka, pa će svi odnosi biti prožeti Ljubavlju i Dobrotom. Problem je bila i ostala autoritarna ljudska svest. Ljudi danas ne treba da troše snagu izmišljajući nove oblike vlastitog organizovanja. Sve strukture i oblici organizovanja koji su postojali u autoritarnom sistemu, postojaće i u vremenu duhovnosti koje je pred nama, a izvorna svest će konačno pokazati univerzalnost ovih struktura, naročito univerzalno značenje porodice. Sa povratkom Izvoru opstajaće samo dela i vrednosti u koje je utkana večna Istina.
U izvornoj porodici ljudi će čuti i videti jedni druge, živeće u dolini, sa čvrstim unutrašnjim dijamantima, Gde su Ljubav i Dobrota, tu je čvrsta veza među ljudima. Tu je harmonija pojedinca, tu je harmonija u odnosima, sve se sustiče i potpomaže da se svi samospoznaju, samorealizuju i samoostvare, uvek kroz Ljubav. Dete ne želi ni vlast, ni ropstvo, jer i jedno i drugo ruši harmoniju u njemu, u porodici. I zato dete poručuje, samo ga mi ne čujemo: Neću vlast! Hoću pravo na izvornu porodicu, hoću pravo na Ljubav!