20
Izvorno vaspitanje
Milice Novković
ŠTA UMESTO PET?“
Izvorno vaspitanje je emocionalni uticaj roditelja na dete i obrnuto, u odsustvu pet autoritarnih vaspitnih modela (bez nagrade, bez kazne, bez prezaštićivanja, bez verbalizma i bez zloupotrebe imitatorskog uma putem virtuelnih sadržaja).
Dragi roditelji, vi koji čitate moju rubriku Izvorno vaspitanje, vi koji priželjkujete da primenite Izvorno i vi koji ste u pokušaju primene, svi imate isto pitanje: “ŠTA UMESTO PET?“
Ovo pitanje nije bilo toliko aktuelno sve do pojave generacija, kojima tač telefon postaje treći „roditelj“. Generacijama dece rođenih od 2010. godine tač telefon je prerano ušao u život. Ta greška je nedopustiva. Dete je došlo u život da prvo upozna, spozna, osvesti realni, a tek kasnije virtuelni svet. Vitruelno, pa time i tač telefon, nikako nije smelo ući u život deteta pre treće godine života. Roditelji su nastavili da koriste svih pet vaspitnih modela ne primećujući da tač telefon, kao treći roditelj, nudi to isto, kao 5 u 1. Uglavnom pobedi treći, virtuelni „roditelj“, jer ono što nudi realni roditelj nije tako privlačno u odnosu na ponudu tač telefona.
Devedesetih godina prošlog veka smo prihvatili plišano vaspitanje. Pitali smo šta umesto štapa i dobili jasan odgovor: „Umesto štapa uzmite šargarepu, u vidu potkupljivanja svoje dece“. Prihvatili smo odgovor, ali smo i dalje vešto koristili štap kada bi dete postajalo sve neposlušnije. Vrlo brzo smo primetili da u „novom“ plišanom vaspitanju nešto ne valja. Deca su nam postajala pohlepna, agresivna, lenja, imitirala su mnogo toga što su videla u crtaćima, u igricama. Svi smo primetili da spontano prezaštićujemo decu od rada, reda, učenja, a onda smo svi koristili lepe reči da ubedimo dete da ne treba da bude pohlepno, lenjo, agresivno. Sve je išlo lagano i godinama su samo retki roditelji tražili pomoć stručnjaka. Zavisnost od ekrana nije bila tako česta jer se TV nije mogao poneti u parkić, u školu, na izlet.
One porodice koje su potražile znanje Izvornog vaspitanja vrlo lako su vratile svoje dete na put ljubavi i poslušnosti. Gotovo niko me nije pitao: „Šta umesto pet“? Jednostavno nisu više potkupljivali dete, nisu ga kažnjavali, spontano je nestajalo prezaštićivanje i verbalizam. Trudili su se da dete ne stave pred ekran do treće godine, daljinski je bio u rukama roditelja. Roditelji su birali sadržaje koje će deca gledati i što je najvažnije nisu im dozvoljavali samostalni izlazak na internet dok ne ojačaju u izvornom, otprilike do završetka prvog razreda osnovne škole. Kada se dete utemeljilo u izvornom, kada nije bivalo pohlepno, agresivno, lenjo telom i duhom, nesvesno, tvrdoglavo, zavidno, kada su nestale posledice plišanog vaspitanja, tada roditelji nisu više imali strah da li će dete zloupotrebiti savremene tehnologije ili će biti zloupotrebljeno. Deca izvorne svesti imaju potrebu za sadržajima, koji su bliski njihovoj svesti.
Beše lako, do nedavno, za one koji su usvojili principe izvornog vaspitanja, vaspitanja bez kazne, bez nagrade, bez prezaštićivanja od rada, reda, učenja, od verbalizma i bez zloupotrebe virtuelnih sadržaja.
Tač telefon je promenio sve
A onda, pre samo nekoliko godina, u porodicu je, kao njen najpoželjniji član ušao tač telefon. Stasavaju nove generacije (od 2010. godine), koje rođenjem prihvataju tač telefon i Jutjub kao trećeg „roditelja“, preciznije, „roditelja“ broj jedan. Tač telefon je lak, uvek je mami i detetu pri ruci, na stolu, u krevetu, u kupatilu, u parkiću, u kafiću, u kolicima, nosi se svuda jer je postao najjači kontrolor deteta. Dete jede, dete prestaje da plače, zaustavlja histeriju…,samo mu date tač i pritisnuto je dugme za poslušnost deteta.
Uz pojavu tač telefona stižu i dodatne preporuke stručnjaka kako je nemoralno potkupljivati dete, ali šargarepu ne zabranjuju zakonom. Zakonom su samo zabranili štap. Roditelji potpuno zbunjeni. Ne vide uzroke često nepodnošljivog ponašanja svoje male dečice, ne vide otkuda toliko besa i histerije u njima.
Otkuda sve to?
Tač telefon je 5 u 1, u njemu su svih pet plišanih modela, ali i „štap“ kroz najagresivnije igrice i crtaće. Treći „roditelj“ samo nudi, a to što nudi je šareno, prijatno, zabavno. Dete nema osećaj da tu ima bilo čega lošeg. Tač telefon uvlači dete u virtuelni svet, posle čega realnost za svako dete postaje „smaranje“, ali dete ne vidi u tome ništa loše. Virtuelno zaustavlja razvoj deteta. Dete kasno progovara, slabo se kreće, odbija bilo kakav samostalni oblik rada, jer gledajući u ekran ima iluziju rada, reda, učenja. Roditelj traži od deteta realni rad, red, očekuje da dete samo jede, da hoda, da šeta, da sakupi igračke, da se brzo obuče, da brzo krene u vrtić, u školu, da uči, da piše domaći, da opere zube, da se okupa… Da bi dete ispunilo ta sasvim normalna očekivanja roditelja, roditelji moraju i dalje koristiti pet plišanih i ponekad ono „po guzi“. Ta roditeljska ponuda postaje prava naiva u odnosu na ponudu tač „roditelja“. Deca traže samo tač telefon od kojeg su postali zavisni. Deca u rukama imaju najmoćnije sredstvo za uslovljavanje roditelja. „Ako misliš da ti bilo šta uradim, daj mi tač telefon. Ako mi ga ne daš biću besan, deraću se, vrištati, histerisati i uvek ću te pobediti“, misle deca. Znaju oni da su „fitilji“ roditelja prekratki. Roditelji su ušli u začarani krug iz kojeg često ne vide izlaz. Između tač „roditelja“ i realnih „zahtevnih“ roditelja dete se opredeljuje za trećeg „roditelja“. Deca počinju da stagniraju u razvoju zdravih potreba. Ne jedu sama, ne oblače se sama, neće da sakupljaju igračke, malo se kreću, više žele da ih nosimo ili vozimo u kolicima, nego da hodaju, ne vole da se šetaju, ne druže se, ne vole prirodu, parkić, decu, vrtić, docnije ne vole ni školu, ni učenje, ni rad, ni red, ni obaveze. Naročito ne trpe granice, koje im postavljaju realni roditelji, vaspitači i učitelji. Ne poštuju autoritete bilo koje vrste. Sve realno i potrebno za realni život brzo im postaje „smaranje“. Danas je dečija pažnja, u prve dve godine života, usmerena isključivo na virtuelnu stvarnost, ne na realni svet i svi dalji problemi su posledica „vaspitavanja“ deteta u te prve dve godine. „PET“, koje koriste roditelji i „Pet“, koje nudi tač telefon uveli su porodicu u slepu ulicu.
Promene su velike i bolne
Nekada pomislim da sve što deca rade roditeljima nije moguće, a onda me praksa uveri da je svuda slično, negde gore, negde bolje, u zavisnosti da li postoji samo plišana prinuda roditelja nad detetom ili i plišana prinuda sadržajima tač telefona. Nažalost, rod��telji gube bitku u borbi sa tač „roditeljem“ i zato mnogo češće, nego ranije traže pomoć kako bi se oslobodili svih pet modela.
Kada porodica potraži pomoć od mene više nije dovoljno da roditelj razume uzroke i ukine ih. Sada svaki roditelj pita: “ŠTA UMESTO PET“? Kako ćemo se izboriti sa detetom u datoj situaciji?
Pokušaću da vam praktično pokažem rad sa roditeljima đaka prvaka (2011). Ističe nam druga nedelja rada na stvaranju uslova u kojima će se dete brzo vratiti svome izvoru. Svake večeri sam dobijala mejlove, jer su roditelji vapili za odgovorom kako da se ponašaju u datoj situaciji, bez upotrebe pet plišanih modela.
Prvačić od sedam godina im pomera zdravu pamet
Mama i tata su na granici izdržljivosti terora svog prvačića (2011). Dovoljno su pametni i ne odlučuju se na razvod pre nego što pokušaju da pronađu uzroke problema, koji ih muče već sedam godina. Jedno drugo pretiču da mi objasne, pojasne. Dobio je tač u rukice sa nekoliko meseci. Kada su pokušali da mu otmu tač iz ruku da bi videli da li je vreme da se maši za kašiku, za puzanje, za oblačenje, za slikovnicu, za sakupljanje igračaka, za odlazak u park, za šetnju, za normalan odlazak u vrtić i za sve ono što je dolikovalo pametnom dečaku uzrasta kroz koji je prolazio. Svaki pokušaj se završavao detetovim nenormalnim plačem i vraćanjem telefona. Očekivanja roditelja su bila normalna i ne prevelika: Da im sin izraste u zdravo, vredno, pametno dete i da bude dobar đak. Njihova očekivanja su za dete bila jako velika, jer to što roditelji traže ne traži virtuelni „roditelj“. Sve je u realnom svetu išlo na gurku, na prezaštićivanje, na pozitivno uslovljavanje slatkišima, jednom rečju utrkivali su se sa trećim „roditeljem“ ko će ga više usloviti. Realni rodtelji su tražili rad, red, virtuelni samo da ga uvede u zavisnost.
Okrećemo list
Dok premoreni roditelji slušaju moju priču o tome zašto „plišani“ nisu dobri, da ih treba ukloniti, mali diktator stavlja prste u uši, benavi se, peva, vrišti i naređuje besno da ustanu i idu kući jer je njemu sve ovo, što ja pričam, dosadno. Svi smo znali da je problem veliki i da se roditelji neće snaći sami u primeni naučenog i dogovorismo se da mi svake večeri napišu kratak mejl i u mejlu kažu u kojim situacijama su bili bespomoćni. Odlučili su da zaborave i na štap, na šargarepu, na prezaštićivanje i na verbalizam. Znali su da moraju da mu uzmu i tač telefon i sva čuda tehnologije, na određeno vreme. Dečak je znao koje korake ćemo preduzimati. Lukavo se smeškao računajući da pred sobom ima slabe, premorene ljude koji će posle njegove jednosatne vriske izgubiti bitku. Ovog puta se prevario. Nije verovao da će svi ekrani biti uklonjeni na mesec dana. Znao je i zašto. Morao je da se vrati realnom svetu, prevashodno realnom porodičnom životu u kojem više neće biti ni štapa, ni šargarepe njihove ali neće biti ni trećeg „roditelja“, koji uslovljava.
Bilo je potrebno da se roditelji naoružaju strpljenjem, da ostanu uporni i smireni i posle strašne borbe deteta za staru poziciju, naročito kada se bori za tač telefon. Dečak je svoj rat vodio udarcima, bacanjem stvari, vređanjem, psovanjem, vriskom, histeričnim plačem, uništavanjem stvari, kidisanjem na svaki telefon koji ugleda. Ostati miran, pribran nije teško jer roditelj zna da svoje dete „leči“ vraćajući i detetu i sebi emocionalnu harmoniju. „Kada bes njegov prođe, ponudite mu šetnju, čitanje slikovnice, igru igračkama“, nastavljam. Mislite da je lako pristajao na promene!? Nije! Bila sam prisutna kada je bes eskalirao do neverovatnih razmera i odmah sam zamolila roditelje da mu kažu da će svi slatkiši, svi konditorski proizvodi, osim šećer iz voća, biti ukinuti mesec dana. Zašto? Kada dete ima toliko jake napade besa tada mu mišićni sistem istroši sav šećer, dete se tada naglo smiri i u tom miru kidiše na slatko. Roditelji popuste, telo deteta dobije šećer i spremno je za nove napade besa i histerije, kojima treba da pobedi roditelje.
Nije verovao da će roditelji istrajati. Istrajali su. „Idi dole i kupi mi kesicu bombona“, zapovednički reče mali diktator iako je znao nova pravila. I otac i majka krajnje smireno samo ponoviše: “Možemo ti dati pomorandžu, bombone dobiti nećeš“. Ne obazirući se na viku, na pretnju mirno odoše da piju kafu. Već za 48 sati vrištanje deteta je postajalo sve kraće, bes sve slabiji, a radost roditelja sve jača. Da bi smo bes deteta smanjili još brže zabranila sam mesec dana da vode dete u igraonice, đipaonice, kako volim da kažem. Dete je znalo da je sve u funkciji ukidanja izvora koji ga pune ili prazne napetošću. Važno je napomenuti da su ovi roditelji pravi srećnici, jer im se niko nije mešao u vaspitanje, a i oni su bili složni da istraju. Gledali su roditelji da idu sa njim u šetnju, u njemu nepoznat kraj u kojem nije bilo njemu poznatih igraonica i drugara koji su ga podsticali na mnogo toga što je izluđivalo roditelje. Ovih mesec dana neće ići ni na rođendane, ni na bilo koja mesta gde bi mogao da se maši za telefon, crtać, igricu, slatkiše.
Nije bilo lako, naročito kada bi oba roditelja bila u njegovoj blizini. Uvek je znao da će jednoga lako iznervirati, drugi će se umešati a on će dobiti bitku. Doznavši za taj problem, posavetovala sam ih da nikada ne budu skupa sa detetom u ovim teškim danima odvikavanja od upotrebe kazne i nagrade. Kada rekoh kazna i nagrada setih se da je dečak u jednom momentu pitao: “Pa kako teta Milica kaže da je protiv kazne i nagrade, a zar sve ovo nisu kazne za mene?“ Upitali su se i roditelji i dobili objašnjenje. „Ako ste vaše dete izložili infekciji pluća i lekar odredi da mora dete da primi 15 penicilina, da li je to kazna, ili je bol od injekcije u sklopu lečenja“, pojasnih. Preneše detetu moje reči i nastaviše ka cilju, osokoljeni vidnim uspesima.
Nismo više tvoji robovi
Iako su mu rekli da više neće da budu njegovi robovi i da ne može da im nameće gde da sednu, kada da ustanu, da mora da vrate glavu na jastuk na isto mesto kako je on rekao, da tata kojeg boli kičma mora da se igra na podu, da bahati sin može da baca iscepkane maramice, otpatke od voće a onda kaže mami da mora to da pokupi, da ostavi limunadu u kuhinji, a onda zapovednički traži da mama ustane i donese limunadu na njegov sto…Nećete verovati šta mu je sve padalo na pamet. Ujutru kada ustane i umesto da krene u toalet, potom da se obuče, doručkuje, sprema se za školu, on zahteva da se igraju sa njim u krevetu, a ljudi ne znaju gde im je glava jer se spremaju za posao. Kada ga nekako izvuku iz kreveta, sedao je pred ekran, razvlačio se, oni ga oblačili, on pretio da neće u školu. Sve to je nestalo uklanjanjem svih ekrana do uspostavljanja emocionalne harmonije svih. Robovi postadoše zdravi gospodari svome detetu. Kada je bio drzak, bahat, kada je pokušavao da sruši dogovore, pravila, roditelji su ostajali mirni, dosledni. Bes prvačića je postajao sve slabiji, njihova radost od uspeha davala im je snagu da istraju.
Iako je raspust, odlučeno je da ustaje samo malo kasnije, da se sva dešavanja odvijaju po planu, koji su sačinili za taj dan kako bi mogao na vreme da legne i zaspi. Konačno je, posle samo nedelju dana od početka ovih lepih promena, bio u krevetu u 21 sat. Roditelji u neverici. Konačno su uživali sami puna dva sata, do njihovog odlaska na spavanje. Do skoro su imali večernje i noćne horore, jer je uglavnom uz batine odlazio u krevet oko ponoći. Sada se zna kada je rad, kada igra, kada šetnja, kada se jede i da se jede za stolom, a ne na kauču, kada se spava. Ponude ga, ako odbije nema prisile, ubeđivanja, oni rade svoje, uživajući u sve zdravijem ponašanju svoga deteta. Prvih večeri je odbijao da ide na spavanje. Oni legli, on ostao u dnevnom boravku. Ujutru su ga našli u svom krevetu. Uz smešak, nastavili su da rade na promenama, prevashodno svojim. Dete je brzo osetilo doslednost roditelja, istrajnost, postajao je sve sigurniji da štap više neće biti u upotrebi, kao ni šargarepa. Polako je počeo da poštuje nove vrednosti, nova pravila, jer je i sam osetio zadovoljstvo kao posledicu Izvornog vaspitanja. Najvažnije je da nije više tako silovito insistirao da mu vrate tač telefon.
Samo jedna sitnica je dovoljna…
Upozorila sam roditelje, ako naprave i najmanju grešku iz ravni autoritarnosti um deteta će se vratiti na staro. I greška se dogodila. Po ko zna koji put naš mališa je seo za sto, rasporedio igračke. Sukob je izronio. Histerični plač deteta ih podseti na muke sa kojima su živeli, do pre samo desetak dana. „Nisam mu dozvolila da se igra za stolom i sukob je bio neminovan“, žali se majka.
„Zašto si mu zabranila“, upitah. „Zato što uvek kada se igrao tražio je čašu vode, koju obavezno prospe“. „Pa, uklonite čašu“, dodadoh. „E, nije to tako jednostavno. Probali smo ranije i pun sat bi vrištao, dok mu čašu ne bi smo vratili, a onda je sledilo prosipanje vode i naredba da to sada obrišem.“ „U redu, razumem vas, to je bilo pre ulaska u Izvorno. Sada krećemo ispočetka. Objasnite mu da nije problem igrati se igračkama na stolu, sedeći na stolici i ukoliko je sto slobodan, ali čašu vode neće dobiti, jer zna kako se sve ranije završavalo“.
„Ako si žedan, ustani, napi se vode i vrati se u igru“, tiho ćete ga upozoriti. Otpor kroz bes, kroz vređanje, udaranje, bacanje igračaka je pokrenut, ali je oluja trajala samo 10 minuta. Za to vreme majka je mirno prala sudove u kuhinji, ne progovarajući ni jednu reč, otac je spremao kupatilo. Bes je bio kratak, čaša nije bila donešena. Da li je ovo bila provera roditeljske doslednosti ili samo potreba da isprazni svoj zaostali bes, nije nam jasno, ali nije ni važno. Bitno je da je dečak bio sve bliži svom izvoru.
Grešaka će biti, važno je ne odustajati
Neverovatan skok u dobro i u relativan porodični mir, za samo nekoliko dana, i za mene je bilo iznenađenje. Naravno da ih sin čeka na svakoj krivini, a krivina ima na pretek. Napolju kiša, mrak davno obavio grad, u parku blato, u rukama lopta. Vraćaju se od bake. Baka ga pohvalila, jer je bio neobično dobar. Mama, sa ostacima plišane svesti, uživa u brzom uspehu i skače na prvu njegovu toplu reč. „Mamice, da li mogu da se malo poigram loptom pre nego što uđemo u kola“?
„Dobro“, blago pristaje mama. A onda haos. Kao da je znao gde pronaći najdublje blato. Ne čuje molbu mame: “Molim te, igraj se na stazi“. Otac ključa, ali odlaže bes dok ne uđu u kola. Jure za mališom. Stigoše ga. Onako blatnjavi uđoše u kola. Bes kulja, a dete likuje, jer zna da nema više štapa. Šta reći? Šta očekivati? Sve što se docnije dešavalo pustite mašti na volju. Muž zagrli jastuk, zaplaka se, pitajući se da li ovim mukama ima kraja. Pokri se preko glave da ne čuje dreku, koja se nastavila od predsoblja, preko kupatila do spavaće sobe.
„Bes je tu, ali gde je greška“, pita se majka. „Samo sam htela da budem dobra prema sinu“. Dobila je moj odgovor: “Dete traži i očekuje vašu dobrotu, ali vaše prezaštićivanje od reda ne ište. Ako ima loptu koju koristi kod bake, zašto mu je uopšte neko dozvolio da ponese tu loptu kući“, glasilo je moje pitanje. „Tražio je. Nisam htela da se sukobljavamo da ne bi pokvarili utisak u očima bake, jer je bio ceo dan dobar“. „Napravljena je prva greška, logično sledi druga, jer loptu valja upotrebiti i proveriti koliko ste zagazili u Izvorno“. Prvačić je zagazio u blato, uz mamin blagoslov, a onda ste vi ponovo zagazili u mulj plišanih. Prezaštitili ga od reda, potom ušli u kaznu vređanjem, pridikama, pretnjama, svađom, preklinjanjem da uđe u kupatilo i u krevet, obećavajući mu čak i taj nuđeni slatkiš. Zapamtite da je KRAJ UVEK U SKLADU SA POČETKOM. A početak je bio loš. Dete premoreno, mokro, kasno je, a ti majko, dozvoljavaš nešto što će se kao ta lopta otkotrljati u haos, koji mogu da naprave samo plišani. Majka me je poslušala, ispričala i sinu i mužu da nije bila svesna kolika je moć lanca načinjene prve greške, iz „najbolje“ namere. Ponovila je glasno da sada dolazi lekcija za nju najvažnija, da prati sebe, svako svoje „da“ i svako svoje „ne“.
Ujutru je dete doznalo gde je majka pogrešila i nastavili su svi skupa rekom Izvornog vaspitanja. Rezultati dobijeni tokom raspusta su neočekivano dobri. Rezultati su odlični jer je tata uzeo odmor prve, a mama druge nedelje. Za par dana se kreće u školu. Roditelji malo strepe, ali ih ohrabrujem. Nove obaveze, principi isti. O tome u narednom broju. Promene u porodici jačaju, promene u učenju i školi slede. Nema dobrog đaka bez dobrog deteta, a dobro dete se stvara u Izvornoj porodici, u odsustvu kazne i nagrade.
Ukinuli smo pet modela roditelja i tač telefon sa njegovim „petakom“
Nadam se da ste dobili odgovor da kada ukinete i kaznu i nagradu i prezaštićivanje i privremeno ukinete čuda tehnologije, nema drugih modela, koje bi ste koristili umesto. Preostaje vam da se naoružate strpljenjem, stvorite zdrava pravila i krenete u stvaranje uslova u kojima se dete vraća svome izvoru, uvek i jedino bez PET. „Kada ćemo detetu vratiti tač telefon“, čujem vaše pitanje? Tu pravila nema. Koliko traje povratak deteta i cele porodice izvoru je individualno. Nije problem u tač telefonu ili nekom drugom elektronskom uređaju. Problem je što su roditelji prerano ponudili detetu čudo tehnologije u kojem su 5 u 1 i svemu pridodali svih svojih pet plišanih. Kada vratimo dete izvoru, nijedno čudo tehnologije nije problem, jer dete izvorne svesti ne reaguje na plišane modele trećeg „roditelja“, tač telefona. Takvom detetu su dovoljni mama i tata izvorne svesti. Dete ih sluša iz ljubavi. Porodicama izvorne svesti 21. veka pripadaju ta divna čuda tehnologije, pa i tač telefon. Takve porodice nikada neće zloupotrebiti, niti biti zloupotrebljene čudima tehnologije.
Ako vam moje iskustvo, dragi roditelji, nije dovoljno, savetujem vam da pročitate „Porodični bukvar“,da za početak iskopirate početnih PET KORAKA u primeni Izvornog (str. 444 u „Porodičnombukvaru“) i hrabro krenete da osvajate lepote Izvornog vaspitanja.
Pozdrav. Vaša Milica Novković, autor „Porodičnog bukvara“ i „Bitke Ljubavi“ .
Časopis Blagodarje
www.facebook.com/blagodarjecasopis/
20