20
Depresija dece i mladih je danas tako česta reč, koju upotrebljavaju roditelji i stručnjaci. Svi vide, osećaju, konstatuju da su moderna deca bezvoljna, beželjna, bez unutrašnje motivacije za radom, druženjem, učenjem. Roditelji su uplašeni kada im mladi grubo kažu: „Nemoj da me smaraš, sve je smaranje“, a tek kada im trogodišnjak ponovi nekoliko puta u toku dana: „Meni je tako dosadno“, roditelj je više nego preplašen. Roditeljima ostaje samo strah od sve jače i češće bezvoljnosti dece, ali i strah da i sami ne postanu depresivni. Sigurno da uzroci ovim pojavama mogu biti višestruki, ali najdublji uzrok leži u modernom, “plišanom“ vaspitanju, koje razara, krivi sve izvorne emocije, posebno izvornu emociju radosti.
Kada smo devedesetih godina prošlog veka nekritički usvojili vaspitavanje dece „šargarepom“ i oduzimanjem iste tada je započelo mnogo toga neželjenog, što nas je stiglo danas. Danas samo žanjemo ono što smo posejali.
Svi smo se oduševili „plišanim“ vaspitanjem početkom devedesetih, ne znajući…
Nije bilo roditelja koji je posumnjao u efikasnost vaspitavanja dece pozitivnim uslovljavanjem i blagom prinudom. Detetu ponudiš čokoladicu, crtać i ono kao munja pojede i ono što ne želi njegovo telo, sakupi igračke, nauči lekciju… Prve sumnje nas stižu posle više od decenije od prihvatanja „plišanog“ vaspitanja. Svi smo primećivali da je
radost dece interesna i što je najteže deca su vrlo lako zagospodarila roditeljima tako što su usvojili isti vaspitni model, koji je upotrebljavao roditelj: “Ako misliš da ti ja uradim, naučim, pojedem, onda ti meni moraš dati, uraditi“, izgovarala su deca imitirajući odrasle. No, roditelji su lako doskočili i ovoj zamci deteta jer su malog diktatora ponekad i pretukli, računajući da to smeju jer zakon o porodici još nije
bio tako strog.
Prvi put sam se 2008. godine, srela sa porodicama čija deca odbijaju da idu u školu, a tek su 
pošla u prvi razred. Takvih slučajeva je bilo malo, ali dovoljno da se svi zabrinemo pri pomisli šta nas čeka narednih godina. Sretala sam porodice sa malom decom, koja su neprestano govorila da im je dosadno i tražila ili televizor ili roditelja kao hodajući ekran. Ustanovila bih uzrok, porazgovarala sa roditeljima o uzrocima tih pojava i problem bi brzo bio rešen. Ta deca su bila jaki zavisnici od crtaća, od virtuelne stvarnosti i bilo je sasvim normalno što su više volela ekran nego knjigu, igračku, učenje, školu, vrtić ili šetnju.
Zdrava želja dece je lako pretvarana u pohlepu jer je pozitivno uslovljavanje dečijeg uma bio najjači modni vaspitni trend u rukama roditelja. Zdrava volja se pretvarali u ogromnu tvrdoglavost i dok nisu dobili ono što su naumili,a to je uglavnom bila neka materijana stvarčica, crtać, igrica, nisu odustajali. Iscrpljivali su svoje roditelje i na kraju bi
deca pobedila. Izlazak iz problema tog vremena nije baš bio težak. Otklonili bi smo uzrok problema, smanjili bi smo umetanje ekrana između deteta i bilo kojeg oblika rada, naročito kada dete jede, uklonili bi smo ekran iz vidokruga malog deteta, uveli dete u radostan rad kroz globalni plan rada, gde je dete samo biralo poslove. Polako se dete vraćalo učenju, školi, vršnjacima, igračkama, prirodi,na radost roditelja.
Ako roditelj nije znao za uzroke problema sam je lako vraćao dete pravilima i obavezama. Milom ili silom, štapom ili šargarepom budio je detetu i volju i želju. Tada nismo ni pominjali depresiju kod dece i mladih. Uđosmo u treću deceniju primene „plišanog„ vaspitanja. Pametni telefoni postadoše „plišani“ vaspitači dece i mladih. Prošlo je punih trideset godina otkako je tradicionalno vaspitanje zamenjeno plišanim. Danas na svakom koraku vidimo, osećamo: bezvoljnost, beželjnost dece, lenjost tela i duha, odbijanje deteta, mlađeg i starijeg da ide u školu, da obavlja bilo kakve poslove u kući ili oko sebe, nezainteresovanost za izlazak u društvo, za igru sa svojim vršnjacima, vidimo spremnost i hrabrost deteta da se suprotstavi roditelju odlučnim „ne, neću, ne možeš mi ništa, prijaviću te da si nasilan, ne poštuješ moja prava..“. Izbegavanje obaveza, poštovanje bilo kakvih pravila u porodici, odbijanje poslušnosti odraslima dobilo je razmere epidemije.
Sve se naglo pogoršalo od trenutka kada je roditeljsku kontrolu dece štapom i šargarepom zamenio pametan telefon. Svako od vas dobro zna kada je i zašto ponudilo tač telefon i najmlađem detetu. Roditeljska kontrola je skrajnuta, pa čak i stručnjaci kažu kako roditelju ne treba više ni nagrađivanje dece, kao prethodnih godina. Štap je zaboravljen, jer su roditelji uplašeni mogućim sankcijama, ako ga upotrebe. Roditelji su
vredno odradili svoj zadatak u prethodnih 20 godina, pozitivno uslovljavajući um svoga deteta. Gde je stao roditelj, nastavljaju pametni telefoni, drugari, društvene institucije koje se bave decom. Virtuelno, kao i društvo preuzimaju kontrolu nad detetovim potrebama, nagonima, nad njegovim emocijama, mentalnim stanjima, pa i fizičkim i duhovnim zdravljem. Naglo se kidaju preko potrebne veze između roditelja i dece. U telefonu je sve, i zlo i dobro. U gotovo svakom virtuelnom sadržaju, koji privlači pažnju dece plišane svesti je svih pet vaspitnih modela: Kazna (kroz nasilje, kroz blud), nagrada, prezaštićivanje, verbalizam i zloupotreba imitatorskog oblika učenja.
Izvorne emocije se krive neočekivanom brzinom. Radost nestaje. Strah roditelja se uvećava i deca postaju protočni bojleri kroz koje prolaze strahovi roditelja. Strah je uvećan 2017. godine, kada je izašao Zakon o porodici, koji traži od roditelja potpunu odgovornost za postupke deteta. Ako dete ne ide u školu, ako pravi probleme, ako je nasilno, ako beži sa časova, za sve je kriv roditelj i samo roditelj. Zakonodavac je punih 30 godina kao kroz dimnu zavesu posmatrao roditelje, koji su plišano vaspitanje kombinovali sa štapom. Danas, posle 30 godina, žanjemo oluju. Roditelji su izgubili vaspitnu moć, vezane su im ruke. Što god da probaju, ne bi li sprečili svoje dete da ne napravi nešto što nije u skladu sa zakonom, ne polazi im za rukom. Ako udare, biće sankcionisani, ako potkupe deca već odavno ne reaguju na njihove nagrade, ako ih prezaštite od reda i rada, od škole deca postaju sve agresivnija i zahtevnija, ako ih teraju na rad i red krše njihova prava. Ako roditelj u nemoći iskoristi jalovi verbalizam savetujući dete da nije lepo da beži od škole, da bude nasilno, jer će porodica biti materijalno kažnjena, da će roditelji biti proglašeni kao nepodobni vaspitači, tek to deca ne čuju. Ne haju za molbe i preklinjanje
roditelja. Ako pokuša da mu uzme telefon roditelj može očekivati da će biti prozvan jer tač telefon je danas potreba deteta, treba mu za školu i sl. Uprkos svim pokušajima roditelja da umilostive svoju decu pozivajući ih na poslušnost, deca ubrzano gube vezu sa svojim izvornim bićem, počinju da gube želju, volju za svim onim što porodica, vrtić, škola i društvo očekuju od njih.
Rezultati „plišanog“ vaspitanja danas su bolni za sve nas, posebno za dete i mlade
Rezultati su bolni i za dete i za roditelja. Danas sve češće srećem decu nižih razreda osnovne škole, koja odbijaju učenje, rad u školi, potpuno su pasivni na času, nemaju nikakav osećaj stida zbog nerada, nemaju osećanje odgovornosti. Na molbu učiteljice da završavaju svoje zadatke u školi jednostavno kažu da neće to da rade. Učitelji nespremni za ove drastične pojave, optužuju i decu i roditelje tražeći od roditelja da rade sa decom kod kuće, jer deca ne završavaju obaveze u školi, u boravku. Tada počinje razapinjanje dece i roditelja na krst. Do pet su deca bili u boravku, vraćaju se kućama premoreni i roditelji i deca, ali domaći se mora završiti. Tu su viber grupe, roditelji se ispomažu, podsećaju jedni druge šta je sve učiteljica zadala za domaći. Deca se lome, slama im se volja, guši se potpuno unutrašnja motivacija za radom i učenjem.
Dete je sada mirno, preciznije, autoagresivno, bez želje, bez volje, bez svesti čemu učenje, čemu škola, čemu ovakav život. Biti ili ne biti pitanje je sad. Ako roditelj digne ruke od deteta i kaže : „Ni samnom niko nije učio“, detetu se ne piše dobro. Dočekuju ga dečaci i devojčice, koji još imaju snagu za nasilje baš nad takvom decom, decom koja se povlače u
sebe postajući „depresivna“, autogresivna. Okreni, obrni dežurni krivac, jedini odgovorni u ovom lancu problema koji stvara plišana demokratija, biće roditelj. Šta sve moderan roditelj čini, kakve vratolomije mora da izvede da pokuša da ispuni očekivanja svih. Umor ga stiže, gubi i želju i volju i nikako da shvati da su pametni telfoni i društveno prezaštićivanje dece pobedili i roditelja i dete.
Nedavno doznadoh da dete odbija da ide u školu već tri školske godine. Majka reče da je to istina, da se nekako izborila i sa školom i sa detetom. Ona vredno podučava dete, kada joj dete to dozvoli, kada ugrabi trenutke tako malo slobodnog vremena. Dva prethodna razreda dete je polagalo na kraju školske godine i pokazalo neke rezultate, ali majka posustaje i pita se kuda sve ovo vodi. Znači li to da će se uskoro ozvaničiti “homeschooling”, da deca
imaju školu u kući?! Da li društvu odgovara da veliki broj dece ne pohađa školu, još nisam sigurna, jer se deklarativno društvo zalaže za redovno pohađanje škole. Možda je to rasterećenje budžeta, ili je u pitanju potreba za što više neobrazovane dece, a biće neobrazovani jer kada umoran roditelj dođe sa posla teško ulazi u ulogu dobrog uče i dobrog vaspitača.
Sve to me baš i ne zabrinjava u tolikoj meri,koliko sam se uplašila te najnovije posledice plišanog vaspitanja: Ogroman broj „depresivne“ dece, kao posledice 
prevaziđenog,neodrživog „plišanog“ vaspitanja. Nažalost „depresija „dece i mladih uskoro će se pretočiti u istinsku depresiju,a mogli smo je u velikom broju slučajeva sprečiti da samo imamo hrabrosti da priznamo sebi i roditeljima da je plišanom vaspitanju odzvonilo, da je dresuri deteta i štapom i šargarepom došao kraj. Ima li rešenja da izađemo iz ovog začaranog kruga? Ima, ali samo na porodičnom i ličnom
nivou. Ko odbaci uzroke problema, odbacio je i probleme. Danima me prati uplašeni pogled našeg „odmetnika“ od škole, od drugara, od druženja, od lepote da zavoliš učiteljicu i školu. Na moje pitanje zašto ne ide u školu kaže:“ Bojim se dece, napadaju me, govore da sam debil“! „Zašto ne potražiš pomoć učiteljice“, upitah: “Pa kada se žalim, ona kaže da sam i sam kriv što me drugovi kažnjavaju odbacivanjem, porugama i udaranjem“ Žao mi i učiteljice. Iako je nisam videla zamišljam njene uplašene oči. Uplašene jer ne zna šta će biti ako se stavi na stranu nesretnog dečaka. Uplašene jer i sama ne vidi rešenje. Ona se već priklonila većini, što ovaj nesretni dečak nije mogao,a možda je želeo. Nedostajali su mu želja, volja i svest o tome šta se to dešava u svetu u koji je došao sa ogromnom izvornom radošću, sa željom i voljom da poleti u zagrljaj i školi i učiteljici i drugarima i životu. “Plišano“ mu je saseklo krila.
Za časopis Blagodarje: Milica Novković, autor „Porodičnog bukvara“ i „Bitke Ljubavi“i autor Programa „Vaspitanjem bez nagrade i bez kazne do dobrog deteta i radosnog đaka“
20