20
Ako želimo da omogućimo svome detetu razvoj izvornih potreba, rast duhovnosti, kroz Dobrotu, Ljubav i Istinu, potrebno je omogućiti čovečne uslove za samospoznaju svega rečenog. U izvornom obliku svi nagoni su zdravi, poželjni ukoliko se razvijaju u odsustvu autoritarnosti.
Dete ima pozitivan sistem očekivanja i potrebu da mu se ponude i odnosi i sadržaji, koji unapređuju njegovu izvornu prirodu. Nažalost, autoritarni vaspitni modeli, naročito „plišani“ zaustavljaju unutrašnji rast deteta, rušeći mu harmoniju, kriveći izvorne emocije, odvajajući dete od njegove izvorne suštine, od njegovog Izvora.
Princip pozitivnog uslovljavanja je vrlo jednostavan. Njega dobro poznaje roditelj, ukoliko je sam bio uslovljavan, ili ga je naknadno usvojio, uprkos jakoj tradicionalnoj svesti. Čim se dete rodi roditelj počinje da primenjuje model pozitivnog uslovljavanja. Da bi roditelj postigao da dete pojede sve što je on zamislio, neće ga tući (jer je to primitivno), već će ga pozitivno usloviti. Ako pojede ovo, dobiće ono, ako uradi ono, pokloniće mu ovo. Kada se stvari analiziraju, učini se da je ono, što dete mora da ispuni, relativno lako i ne tako vredno, a ono što roditelj nudi detetu je mnogo vrednije. Umesto da dete radi iz ljubavi, radi iz interesa. Gde je interes, tu ljubavi nema. Izvorna radost se pretače u interesnu, izvorna želja u pohlepu i odvajanje od izvora je neminovnost.
Dakle, roditelj je prvi u lancu, koji nesvesno usvaja ovaj “slatki“ model, zaustavlja razvoj klice Ljubavi, koju svako dete donosi rođenjem. Tu je koren formiranja pohlepe, zla koje hara svetom. Najveće blago koje je dete 
dalo, za ništavnu stvar (igračka, obećanje, nagrada), bilo je odricanje od svojih izvornih nagona i potreba, od svojih izvornih emocija, od sebe, od svoga tela i duha, od roditelja, porodice. Kada savremena majka kaže svome detetu: „Ako pojedeš spanać i šniclu, dopustiću ti da igraš pucačine pola sata“, ona ne razume da je uvela dete u prvo otuđenje, od dela sebe, od svoga želuca, jer dete jede zarad igrice, zarad interesa. Gde je interes tu je zastoj rasta klice Ljubavi, koje poseduje svako dete.
Savremeni roditelj nesvesno otkriva poželjni društveni model vremena u kojem porodica živi i sve svoje snage usmeri da „pomogne“ detetu da primeni taj model, kako bi i on i dete bolje prošli u životu (ekonomski, psihološki). Uslovljavanje deteta, u funkciji ostvarenja društveno poželjnog uspeha, danas se primenjuje i u siromašnim i u bogatim porodicama. Detetu je mnogo teže da shvati opasnosti pozitivnog uslovljavanja, ukoliko potiče iz siromašne porodice. Dete vidi kako se njegovi roditelji „žrtvuju“, odriču se svih svojih zadovoljstava, samo da bi dete ostvarilo cilj, koji su uglavnom oni zacrtali. Ovakvim žrtvovanjem se zaustavlja duhovni rast i roditelja i deteta. Roditelj je nezadovoljan, jer svoj život pretvara u odricanje, zbog čega i dete nesvesno pati. Nezadovoljstvo je ogromno ukoliko se ulaganje u dete ne vrati roditelju, a danas je to sve češće. Roditelji ulažu ogroman novac, vreme da bi se dete školovalo, bavilo sportom, manekenstvom, 
unosnim zanimanjima. Ako na kraju priče njihova žrtva ne bude nagrađena novcem koje dete zarađuje, ne zna se kome je teže. Detetu, jer je godinama bilo motivisano potkupljivanjem, jer je samo tako moglo da izdrži dugogodišnje napore od rada koji, ne voli, od rada koji će možda biti “nagrađen“ u budućnosti. Ulaganja su ogromna, broj uslovljavane dece prevelik. Pohlepnih je sve više, a mogućnosti za vrhunske uspehe male. Novca isto, ili još manje, a pohlepnih sve više.
Društveno poželjni model je promenljiva kategorija i stoga roditelj mora budno da prati promene. Jednom je poželjno pripadati tehničkoj, drugi put humanističkoj inteligenciji; sve poželjnije i profitabilnije je biti vrhunski sportista, pevač, glumac i slično.
U periodu velikih ekonomskih potresa, društveni modeli, koji donose uspešnost su negativni. Biti kriminalac, neradnik, biti sposoban da lako i bez rada dolaziš do materijalnog bogatstva, postaje model sa kojim se valja identifikovati. Mnogi roditelji, prećutno dopuštaju svome detetu da krene ovim putem, nalazeći opravdanje da je život surova borba za opstanak. Reč je o perfidnom modelu pozitivnog uslovljavanja. Dete će, uz blagoslov roditelja, ući u kriminal, prostituciju, u zakonom nedopustive aktivnosti, a roditelj će naplatiti „uslugu“, očekujući materijalnu nadoknadu i blagostanje.
Između roditelja i deteta koje je pozitivno uslovljavano, stvara se prećutni dogovor, kompromis, pri kojem se svako odriče sebe. Roditelj se odriče nagona izvornog roditeljstva, jer ne dozvoljava da dete bude ono što jeste, već ono što je poželjno. Sve potrebe deteta, a i svoje, roditelj pretvara u iskrivljene interesne želje, a bunar takvih želja i propasti je dubok. Dete se odreklo sebe, tako što je dozvolilo roditelju da mu iskrivi izvorne nagone, da mu potrebe pretvori u želje, da mu sruši harmoniju, posle čega dete više ne poznaje svoju suštinu, postaje neko drugi. Veze sa Izvorom se polako raskidaju.
Dete ima snažnu potrebu da realizuje nagon za glumom, ali je roditelj odredio da dete treba da završi studije menadžmenta, jer je to društveno poželjan i isplativ posao. Dete pati, ali ne pruža otpor i ispunjava želje roditelja. Zašto? Dete zna da ga roditelj neće kazniti, ali postoji strah od gubljenja sveukupnih privilegija, koje donosi pozitivno uslovljavanje, zbog čega nikada neće ni pokušati da se usprotivi, te neće samovoljno ni otići na glumu. Pohlepa je ta koja donosi ogroman strah. Neko ko je naučio stalno da dobija, ima ogroman strah 
da to ne izgubi. Sveukupna korist je za dete ogromna, i ova sadašnja u porodici, i ona društvena u budućnosti (društveni položaj, privilegije, slava, moć). Dete će savršeno, bez otpora, ispunjavati sve zadatke u sadašnjosti, jer stalna misao o svojim privilegijama u budućnosti, hrani njegovu pohlepu koja mu pomaže da uči danonoćno, vežba vredno, podnosi napore koje donosi sport, muzika, školovanje. Detetu se čini, da je, sve što ulaže, lako i malo u odnosu na ono, što će dobiti u budućnosti. Najstrašnije je što dete, vremenom počne da veruje da su to, baš njegove želje.
Pohlepno dete neprestano živi za budućnost, jer se želje uvek realizuju u budućnosti, što mu donosi nesreću, jer je otuđen čak i od vremena u kome živi. Vrlo često lažima i maštom beži od stvarnosti. Dete će biti zadovoljno realizovanim željama. Ostvareni društveno poželjan i isplativ model doneo mu je materijalno bogatstvo i moć, samo mu nije jasno poreklo neprestanog nemira i ogromnog straha koji prati tu „blagodet“.
Poreklo nemira i straha dete ne može da uoči, jer nemir i strah dolaze od neprijatelja, a dete se nikada nije suočilo sa neprijateljem, jer je neprijatelj nevidljiv. U stvari, „neprijatelj“ je njegov roditelj. Volim da kažem da su roditelji prvi „podvodači„ svoga deteta. Roditelj potkupljuje dete da bi nešto pojelo, naučilo. Dete prodaje, deo svog tela, u ovom slučaju želudac, a polaskom u školu prodaje svoju pamet, jer za svaku peticu biva nagrađen. Koja je razlika kada sutra za novac treba prodati celo telo, poštenje, mir, sebe, prijatelje. I jednu i drugu prodaju vrši iz interesa, a to obavlja sa lakoćom, jer je otuđenost od svoga tela još u detinjstvu postala deo njegove iskrivljene prirode. Ne ustručavam se da takve roditelje nazovem „sponzorima“, koji svojim novcem zadovoljavaju ogroman broj želja svog pohlepnog deteta. Onog momenta kada pohlepa deteta prevaziđe budžet roditelja, dete traži novog, bogatijeg sponzora, nažalost. Biće ovo bolne činjenice i za uslovljavano dete i za njegovog roditelja, ali je vredno suočiti se sa istinom, na vreme, u ime potomstva.
Uslovljavano, malo starije dete, će uz duboko razumevanje da roditelj nije kriv, već je krivo neznanje, oprostiti svome roditelju tako što će se voljno odreći nagrađivanja, ili čak zabraniti roditelju da ga uslovljava. Sutra neće ponoviti model uslovljavanja na svom detetu. Očuvaće svom detetu izvorne nagone, jer mu je omogućio uslove za samospoznaju bez kazne i bez nagrade. Takvo dete je sutra spremno da samorealizuje najviše ideale Ljubav, Dobrotu, Istinu, Slobodu kao najveći božiji dar, psihofizičko zdravlje i sve oblike inteligencije. Takav čovek će oslobođen pohlepe pronaći svoj vlastiti model življenja, i tako postati ostvaren i zadovoljan. Neće biti neobično da takav čovek počne i u kasnijim godinama da svira klavir, jer mu je to ostala nespoznata potreba, nerealizovan talenat, od kojeg se nije otuđio, samo zato što ga niko nije pozitivno uslovljavao, dok je bio mali, kada je odbijao da svira. Možda će uz svoje dete, koje je krenulo u muzičku školu i sam ući u samospoznaju nespoznatog talenta.
Roditelji, ne plašite se da će se nešto loše desiti vašem detetu, ukoliko napustite model pozitivnog uslovljavanja. Između „uspešnog“, pohlepnog, prebogatog čoveka, sa večitim nemirom i ogromnim strahom u sebi i čoveka zadovoljnog svojim pozivom, svojim brakom, sobom i vama, sigurno ćete se opredeliti za ovog drugog. Dozvolite da tako izgleda vaše dete, zadovoljno, vredno, srećno, pa zašto ne bi bilo i bogato. Takav čovek biće bogat u svakom trenutku svoga života, jer će biti zadovoljan onim što u ovom trenutku ima, težeći neprestano harmonizovanju materijalnog i duhovnog u sebi i u spoljašnjem svetu.
(odlomak iz knjige “Porodični bukvar”)
20