20
Позитивно условљавање је готово непознато старим традиционалним породицама. Никада мајка не би рекла детету: „Ако обереш неколико редова кукуруза, добићеш нове ципеле“. Деца су беспоговорно извршавала задатке, које су родитељи јасно постављали пред њих, не обећавајући награду за то. Деца нису очекивала уметање материјалног интереса између њих и рада.
Васпитни модел поткупљивања детета је далеко гори од модела класичне принуде, јер изворну жељу преводи у похлепу, а човека уводи у мито и корупцију, агресију и несвесност. Нажалост, о позитивном условљавању се данас говори као о нечем напредном и „новом“. То је данас друштвено признат, хваљен васпитни модел. Пошто је ауторитарна свест утемељена на фронтовима, на поделама, у којима се увек форсира једно у односу на друго, природно је што се свет данас определио за критику негативног условљавања, дозволивши само благу принуду и уважавање позитивног условљавања. Сада је јасно да је реч о „плишаној“ принуди. Све што долази споља, све чиме се мења изворна природа човекова, све чиме се човек дресира, зарад нечијих интереса, све је то принуда, дакле све је то ауторитарно.
Модерна педагогија критикује и омаловажава родитеље, који у васпитању користе класичну принуду и вербално насиље над децом. Отуда такви родитељи осећају огромну инфериорност у односу на родитеље „добрице“, који користе, у васпитању деце, модел позитивног условљавања. Принуда је непријатна, тешка за дете, али је за будућност детета, класична принуда боља од позитивног условљавања, под условом да се не комбинује са плишаном принудом. Наравно да то данас не постоји, јер више не постоји ни традиционална породица, ни дом без „отвореног“ екрана.
У детињству, у традиционалној породици, дете васпитавано физичком и вербалном принудом, научи да препозна непријатеља и изгради систем одбране. Разарања су огромна, али шанса овог детета да препозна пријатеља је велика, и тада дете почиње да усваја, копира добар пример, добар узор као модел понашања. Овакви случајеви су ретки, али могући.
Родитељи који користе модел позитивног условљавања су супериорни у односу на оне који користе класичну принуду. Њима се не може ништа приговорити. Брину о деци, гледају да им приуште све „најбоље“, не грде их, често говоре да се жртвују за њихово добро, не кажњавају их штапом, увредама. Ни дете нема разлога за сумњу да му је родитељ „пријатељ“, нарочито када се пореди са дететом над којим се врши класична принуда. Чест је случај у породици, да родитељ, за једно дете користи негативно, за друго позитивно условљавање. Породица је полигон где се вежбају будући односи у друштву. Подређено и надређено дете у породици су „храна“ једно другом и прилика да извежбају моделе понашања, који ће употребити у друштву.
“Породични буквар”, 2018.
- сва претходна издања Породичног буквара можете читати на нашем сајту у рубрици “Читајте буквар”
20