„Ne gušite me i ne smarajte, molim vas!“
Verbalizam(savremenim jezikom rečeno to je komunikacija) je moćno oružje plišane prinude, koje ne dozvoljava rast čoveka.Šta je zapravo verbalizam? To je poseban oblik „fine“, „meke“ prinude. To nije verbalna prinuda. Treba praviti razliku. Verbalnu prinudu koristimo kao sredstvo klasičnog kažnjavanja. Tada vređamo, vičemo, psujemo, povređujemo najgorim rečima, gađamo u najslabije tačke naših najmilijih, ogovaramo, omalovažavamo, poredimo sa najgorima. Ljutnja se transformiše u bes, jarost, u mržnju pa ide čak i do gneva u kojem nasilnik želi i da ubije žrtvu, ili obrnuto. Moderni psiholozi i porodični terapeuti, pristalice plišanog vaspitanja, znaju da ne postoji kontrolisana verbalna i fizička prinuda pa staju na stranu zakonodavca, koji jasno traži zabranu oba tradisionalana vaspitna modela.Verbalno nasilje sa lakoćom sklizne u fizičko kažnjavanje, a fizičko kažnjavanje je gotovo uvek praćeno i verbalnim nasiljem. Retki psiholozi predlažu da zakonodavac ostavi mogućnost roditelju da primeni „kontrolisanu“ verbalnu i fizičku prinudu, smatrajući da živimo u dobu, kada nemamo mnogo vremena za ubeđivanje dece da budu brza i efikasna i da nije greh ponekad i udariti dete.
Treba razumeti da su i jedni i drugi psiholozi zagovornici autoritarnog vaspitanja. Svaka spoljašnja prinuda, zvala se ona plišana, verbalna ili fizička zaustavlja rast celokupnog unutrašnjeg potencijala, koje dete donosi rođenjem.
Iz ravni izvornog, verbalizam je najnemoralniji oblik vaspitanja, kada od deteta tražite da bude moralno u nemoralnim, autoritarnim uslovima života. Svi saveti roditelja su, uglavnom, u skladu sa božanskim principima. Roditelj savetuje da dete bude u Ljubavi, da bude Dobro, vredno, pošteno, puno vrlina, i sve to blagim rečima, sa dobrom namerom. Nažalost, zbog neprestane upotrebe plišane ili realne prinude sve ostaje na lepim rečima, jer dete ne može biti pošteno, ako je pohlepno, a pohlepno je jer ga pozitivno uslovljavamo, ne može biti vredno, ako ga prezaštićujete.
Nažalost, svi saveti roditelja se ne mogu sprovesti u praksi, ukoliko se prethodno ne ukinu kazna, nagrada i prezaštićivanje u vaspitanju. O čemu se radi?
Kada plišani roditelj shvati da ima jako puno propusta u vaspitanju, da su rezultati plišanog vaspitanja loši, da je dete agresivno, neposlušno, pohlepno, lenjo, nesvesno, bezosećajno, tada roditelj u strahu, prelazi na upotrebu verbalizma u vaspitanju deteta, i dalje uporno primenjujući plišane.
Dete sluša prazne reči, kako bi bilo lepo da uradi ovo ili ono, da mora da bude dobro, pametno, poslušno, lepo vaspitano, da ne krade, da ne laže, da poštuje starije, nastavnike, roditelje, da, da, da je ovo lepo, ovo ružno, ovo dosadno, ovo zabavno, ovo je „in“, ovo „out“. Sve ovo roditelj izgovara u pomirljivom tonu, blago, sa željom da dete shvati kako mu je roditelj najveći prijatelj. Sve ove verbalne zahteve dete želi da usvoji, jer su njegove izvorne potrebe, u skladu sa rečima roditelja, ali su izvorne potreba odavno iskrivljene, nažalost.
Dete želi da bude u miru sa svima, ne želi podele i sukobe i zato neprestano obećava da će ispuniti sve zahteve roditelja. Nažalost, kada dete malo poraste i shvati da te zahteve ne može ispuniti, ono vrlo drsko prekida roditelja rečima: „Prestani da me gušiš i smaraš!“ Kako može lenjo dete, koje vi neprestano prezaštićujete od rada da vam obeća da će od sutra biti vredno, kada kod njegovog neispunjenog zadatka vi odmah podmećete vaša leđa.
Prinudom, pozitivnim uslovljavanjem, prezaštićivanjem, zloupotrebom imitatorskog oblika učenja, roditelj stvara nečovečne uslove življenja, koji ne dozvoljavaju da dete realizuje i jedan verbalni zahtev roditelja. Raskorak između želja i mogućnosti dovodi do sukoba.
Autoritarno vaspitanje, bliže verbalizam, zahteva nemoguće: biti moralan u nemoralnim uslovima života, biti slobodan u uslovima koji ne omogućavaju slobodu, doći do samorealizacije, a prethodno ti plišani iskrive sve izvorne potrebe, biti u harmoniji sa drugima a i tebi i tom drugom je narušena harmonija.
Nemoćan roditelj koristi verbalizam za stvaranje čvrstih STAVOVA. Stavovi su neophodni samo ljudima koji nisu u harmoniji. Kada roditelj očuva detetu harmoniju, kada stvori čovečne uslove življenja, život bez autoritarnosti, tada dete živi u potpunoj harmoniji sa sobom, roditeljima, društvom i prirodom i lako ispunjava visoko moralne zahteve društva, naročito ako se poklapaju sa večnim vrednostima koje leže u osnovi našeg izvornog bića. Sve njegove reakcije su dobre, u skladu sa izvornim potrebama, dete reaguje iz bića, a ne iz glave.
Samo su glavi potrebni stavovi, biću ne. Naravno da nije svaki razgovor sa detetom verbalizam. Ako se porodica dogovori i voljno ukine upotrebu plišanih, onda razgovori postaju pravi, čovečni, posle kojih i dete i roditelj uzrastaju u Dobroti i Ljubavi. To više nije verbalizam, već čovečan razgovor koji detetu osvetljava puteve teškog življenja u autoritarnosti, koje je svuda oko nas, u ovom prelaznom periodu, posle kojeg nas čeka vreme ravnoteže između materijalnog i duhovnog. Pored svih prepreka na koje dete nailazi u svom okruženju, izvorna ličnost će uspeti da ostane na putu čovečnosti i duhovnog uzrastanja. Zato su čovečni razgovori melem za dušu deteta. Kada počnete da sarađujete sa detetom, na izvornim principima, verbalizam nestaje, a njegovo mesto zauzimaju pravi ljudski,spontani razgovori, posle kojih uzrasta i dete, ali i roditelj.Tada nam nabubana pravila moderne komunikacije ne trebaju.