20
Драги родитељи,Поновићу вам нешто о чему сам вам већ причао. Нагласио сам да игра у раном детињству има дубоки смисао уколико је у функцији човекове унутрашње еволуције. Ви родитељи, као да не знате да игра спаја децу и родитеље, и да је сврха игре да дете упамти пријатно осећање које траје током игре. Дете треба да осети и љутњу јер не иде све као треба и радост јер је кренуло и бригу ако није све како је требало бити и тугу што се игра ближи крају и страх хоће ли и сутра бити овако лепо. Све ово је битно јер ће, сва ова осећања неопходна за пороцес игре, дете спонтано пренети и на сваку врсту рада. Данас ће процес уцеловљења тећи кроз игру, сутра кроз рад.
Данас се прави велика грешка у плишаном васпитању. Деци се купују гомиле играчака. Играчке се деле на играчке за дечаке и играчке за девојчице. Строго се одваја рад од игре. Деца се у најранијем детињству само 
играју.
играју.У садашњем тренутку то је нарочито наглашено, јер копирамо развијени свет. Све те игре су површне, испразне, имитаторске, механичке и не одговарају узрасту деце. Те и такве игре врше инфантилизацију наше деце. Није ли ово у служби потрошачког друштва? Децу треба одвојити од рада како би сутра били добри потрошачи и услужних делатности. Све ће, уз материјалну надокнаду, одрадити неко други за човека, од закуцавања ексера, до торте. А баш тај ексер и та торта би могли да споје дете и родитеља.
Насилно их одвајамо од правих збивања у породици. Пред полазак у школу, уздишу и деца и одрасли. Замишљају како се приближава време у коме ће носталгично говорити о прошлим временима када се дете само играло. ” Видећеш ти, кад на јесен кренеш у школу! Нема више игре и лутања по белом свету”, жале и прете родитељи истовремено, подстичући несвесно код детета отпор према раду и школи.
Покушајмо да уочимо проблем. Под претпоставком да је игра, игре ради, праћна само хедонизмом, као одсуством рада, те емоције нису ни у каквој вези са будућим радом. Игра постоји игре ради, а рад остаје непријатна обавеза, нешто досадно, напорно, нешто што треба избегавати, или нешто што треба неко други за нас да уради. Није направљена спона између игре и рада. Није искоришћен процес уцеловљења који постоји само ако је жељена игра у функцији развијања свесности, а која је у складу са Дубоком свесношћу, ако јача вољу да се научено продуби, како би искуство било у функцији поновног враћања тој или сличној игри. Приметили сте да деца плишане свести лете са игре на игру, да нешто започну, оставе, некада се врате, углавном не. Њихова похлепна свест је гладна нових играчака с надом да ће их баш та нова играчка увести у процес уцеловљења и радост. Њихова лења, непродуктивна свест само чезне да јој други креира игру, убије досаду, бар на неко време. Зато вам сви говоре да ме морате анимирати.
После сваке игре у којој је покренут саморад, дете је ближе Љубави према себи, раду, животу. Да ли је активност детета везана за рад или игру (играчкама) споредно је. Све се заборави. Остаје стање испуњености и радости од завршеног посла. То се преноси на све животне активности.
Зато, драги родитељи помозите вашем детету да оствари саморад, пратите га дубоким поверењем, остварујући највише етичке идеале (психо-физичко здравље, изворну интелигенцију и човечност). Тада рад постаје игра, а игра рад. У ствари, живот постаје прелепа игра.
“Породични буквар” 2018
*Сва претходна издања Породичног буквара су објављена на нашем сајту, у рубрици “читајте буквар”
20