Ne mogu vam dovoljno naglasiti važnost ovog intervjua koji sam imala sa Milicom. Ako odlučite da odslušate samo jednu epizodu podkasta, neka to bude ova.
Jer samo sa negovanjem izvornih osećanja, iskonske želje za učenjem i radosnim radom, možemo napredovati. I naša deca i mi zajedno sa njima. Poslušajte ovu epizodu zbog svih nas na linku www.nikolinaandric.com/48
I ne odustajte lako. Neću ni ja.
Nikolina Andrić
Glas predaka
PETAR SAVIĆ – TVORAC NOVE ŠKOLE
Sunce srpske pedagogije bio je i ostao nepriznati, našem narodu malo poznat Petar Savić (rođen u Požegi 28. maja 1910.). Ceo svoj život posvetio je stvaralaštvu tražeći načine da deci njegovog doba, deci budućnosti smanji patnju i pronađe takve pedagoške principe koji će im doneti radost i od života i od učenja. Tražio je drugačije, čovečnije puteve od onih koji su bili utabani u tradicionalnoj školi, puteve koji će podsticati dobrotu i radost u detetu i pomoći u samospoznaji svega što je dete donelo na svet (talente, potrebe, inteligenciju). Vrlo rano je sagledao da radosti nema kada ima „štapa“ kao oblika negativnog uslovljavanja u vaspitanju i učenju. Bio je on preteča dela moderne pedagogije, koja je mnogo godina docnije sagledala „štap“, kaznu kao prepreku uzrastanja deteta u porodici i školi. Iako vreme u kojem je radio i živeo nije poznavalo pozitivno uslovljavanje, kao vaspitni model, Savić je otkrio kao pravi pronalazač takvu tehnologiju u radu sa decom i nastavnicima da je pomoću svoga Indeksa vežbi i ispitnih pitanja spontano isključivao bilo koji oblik autoritarnog vaspitanja. Ta čudesna knjižica koja je bila put u samoobrazovanje dece, koja je pokretala još neviđenu unutrašnju motivaciju za učenjem i kod učenika i kod nastavnika i do dana današnjeg je ostala neprevaziđena u svetu, tvrdim kao praktičar. Ta čarobna knjižica je rušila razredno časovni sistem, rušila je nastavu eks katedra, nastavu imitatorsku i ponavljačku, rušila je omeđenu školsku godinu dopuštajući svakom detetu da napreduje tempom koji je zavisio od njegove intelgencije, talenata, sposobnosti, budeći neprestano žar želje i volje za učenjem, za napredovanjem i bezgraničnim razvojem svesnosti.
Izvorno vaspitanje
Milice Novković
ŠTA UMESTO PET?“
Izvorno vaspitanje je emocionalni uticaj roditelja na dete i obrnuto, u odsustvu pet autoritarnih vaspitnih modela (bez nagrade, bez kazne, bez prezaštićivanja, bez verbalizma i bez zloupotrebe imitatorskog uma putem virtuelnih sadržaja).
Vreme prolazi, pohlepa, nasilje i lenjost uzrastaju
Roditelji dvehiljaditih su bili u drugačijoj poziciji. Prihvatili su realnost da je lenjost deteta „in“. Sve što je dete moglo samo, oni su umesto njega odrađivali (hranili ga do puberteta, skupljali igračke umesto njega, obuvali ga, oblačili, služili, tukli se sa učiteljem za nezasluženu peticu, učili sa detetom, pisali mu domaće i pisali lažna opravdanja..). Prezaštićivanje od rada, reda i škole postade normalna pojava.
Depresija dece i mladih je danas tako česta reč, koju upotrebljavaju roditelji i stručnjaci. Svi vide, osećaju, konstatuju da su moderna deca bezvoljna, beželjna, bez unutrašnje motivacije za radom, druženjem, učenjem. Roditelji su uplašeni kada im mladi grubo kažu: „Nemoj da me smaraš, sve je smaranje“, a tek kada im trogodišnjak ponovi nekoliko puta u toku dana: „Meni je tako dosadno“, roditelj je više nego preplašen. Roditeljima ostaje samo strah od sve jače i češće bezvoljnosti dece, ali i strah da i sami ne postanu depresivni. Sigurno da uzroci ovim pojavama mogu biti višestruki, ali najdublji uzrok leži u modernom, “plišanom“ vaspitanju, koje razara, krivi sve izvorne emocije, posebno izvornu emociju radosti.
Danas se prezaštićuje i muško i žensko dete od rada (neka sine, mama će), od reda (mali je, naučiće, sve će to proći i na svoje mesto doći), od života (sakriću od deteta nemaštinu, bolest voljenih…, da ne bude u patnji), od izvorne, večne Istine da novac nije cilj, da je materijalno samo u funkciji rasta duha i samoostvarenja kroz Ljubav i Dobrotu, kao krajnjeg cilja života, koji je sam sebi svrha.
Dragi roditelji, verni pratioci naše stranice, obraćam vam se sa jednom molbom. Prošetajte malo po jutjubu, po internetu, po tv emisijama, časopisima i proučite brojne manifestacije u našoj Srbiji, u vezi sa Danom veštica ili ti veeelikim oktobarskim praznikom razvijenih, Halloween. Ovakve akcije se u zemlji Srbiji odvijaju punih deset godina, a nikada nisu bile prisutnije i jače nego ove 2017. godine.
Šta nam preostaje osim kontrole?
Reči kontrola, kontrolisati, kontrolor, frik ili malo normalniji su danas u upotrebi, kao nikada. Svako svakoga kontroliše, momak devojku, devojka momka, muž ženu i obrnuto, šef radnike, država građane, kamere i čuda tehnologije sve i svakoga. Svako danas ima svog kontrolora i svako je nekome kontrolor. Najjača kontrola tek dolazi, kontrola čoveka i čovečanstva čudima tehnologije. Možda su svi oblici kontrole u malom samo uvertira u ono najstaršnije, u sveopštu kontrolu i pretvaranje ljudi u robote.
U tradicionalnom vremenu, kada su u upotrebi bili samo štap i lepa reč, dete je imalo slobodu izbora, u okviru autoritarnosti. Silom ili milom menjalo je svoju izvornu prirodu. Mogao se opredeliti za zlo ili dobro, uglavnom i zlo i dobro su imali klasni karakter. Vekovima mislimo da nam je Gospod podario tu vrstu slobode, slobodu izbora između zla i dobra. Nije. Podario nam je Slobodu da živimo i radimo u okvirima Dobra i Ljubavi. Dakle, čovek je od Boga dobio dar da bude nasušna Dobrota. Da je drugačije imali bi smo razlog da sumnjamo u Boga, kao vrhunsko Dobro.
