„Не уништавај природу, не бацај смеће око себе, не бацај пластичне боце у реку!” То су савети, апели еколога упућени обичном човеку, који не чује. Екологија мора да се бави екологијом човека.
Како?
Усвајањем знања Изворног васпитања еколози би постали први људи који би ширили ово знање, помагали да се што више људи врати Извору, на којем је Љубав из које проистичу све друге љубави, на првом месту љубав према природи и себи као делу природе.
Жито је моба косила
Девојка воду носила
Драгом да пије, лице да мије,
душу да окрепи.
У воду вила
бисер је скрила
драгом да поклони.
Ево ти, драги, водице
да наросиш окице,
росу да пијеш,
лице да мијеш,
душу да окрепиш.
Извор је вода
из срца мога,
за те ћу певати.
Девојко, златна јабуко,
за’ити воде дубоко,
росу да пијем,
лице да мијем,
душу да окрепим.
Љубав си скрила ко горска вила,
за ме ћеш певати.
Ој, буди свој! Та створен јеси читав,
у грудима носиш, брате, срце цијело;
Не клони душом, и да нијеси млитав,
Пут ведра неба дижи своје чело!
Па дошли данци невоље и муке,
Па теко с чела крвав теби зној,
Ти скупи памет, упри здраве руке,
И буди свој!
Ој, буди свој! Знај, твоја глава млада
Неболике ти златне санке буди,
Kо сиви соко узвини се нада,
Ал свијет је свијет, и људи тек су људи
Да, збиља гони с узглавља те мека,
У себични те зовућ свијета бој;
Ма што те, брате, у животу чека:
Ти буди свој!
17. Она и Он (Песма из “Породичног буквара”)
Милује душу. Ваша Милица.
https://www.youtube.com/watch?v=dUJu7rZfMh0Припадам генерацијама рођеним у прошлом веку, генерацијама, које се припремају за „повратак“ или одлазак без повратка, како вам воља. Сведоци смо тог времена, али и времена садашњег. Имамо децу, коју смо васпитавали слично, као нас наши родитељи, традиционално. Неговали смо код наше деце, углавном непролазне вредности: доброту, љубав према раду, реду, честитост, поштење, учили смо их да им је „боље да изгубе главу, него своју да огреше душу“… Васпитавали смо их личним примером, уметничком литературом, образовањем.
