20Продица је, деведесетих година прошлог века ушла у духовну и моралну кризу јер су деца „загосподарила” родитељима, васпитачима и наставницима. „Плишана” породица је створила „плишани” вртић и „плишану” школу.
Данас се сви баве последицама и поправљањем вртића, школе, родитеља и детета. Зашто се све то догодило, како да се ствари промене и шта да ради родитељ који осећа како му сваки ауторитет над дететом полако клизи из руку, за Зелену учионицу говори Милица Новковић, професор у пензији и аутор књига „Породични буквар” и „Битка љубави”.
По Вашем мишљењу, који су највећи проблеми данас, када је у питању однос родитељ – дете?
Ако пажљиво анализирамо проблеме у односима између деце и родитеља данас, видећемо да су, на сваком узрасту детета, проблеми формално различити али предвидиви, јер су последица „плишаног” васпитања. Ако осмотрите децу вртићког узраста, уочљиви су следећи проблеми: дете неће да једе, да спава на време, да спава у свом кревету, да послуша, да покупи играчке, да се само обуче, да с радошћу иде у вртић, тешко га је одвојити од цртаћа и игрица, не уме само да се заигра.
Родитељи су постали „лоше слуге” а деца „лоши господари”. Полако се топи природни ауторитет родитеља. Свађе међу супружницима полако узрастају, оптуживања су неминовност јер нико не препознаје откуд толико проблема у васпитању деце које је до скоро било лако и некако спонтано.
Када дете крене у школу односи се погоршавају јер дете неће да учи, не воли школу, лењо је и у кући и у школи, а екран и телефон су му васпитач јачи од родитеља. Родитељи су уморни од покушавања да васпитају децу да буду вредна, послушна, да поштују одрасле, да воле вртић, школу, да су мирољубива… Напротив, резултати су потпуно супротни идеалима које је сваки родитељ поставио као циљ када је на дар добио дете. Савремено дете је похлепно, агресивно или аутоагресивно, лењо физички и духовно, претерано немирно, тврдоглаво или безвољно. Савршен је имитатор свега чему га уче негативни садржаји електронских медија, а који су у потпуној супротности са почетним идеалима родитеља.
Родитељи улазе или у осећање кривице и немоћи или једноставно дижу руке и пуштају да живот све уреди. Када је плишано васпитање сменило традиционално, када је награђивање и одузимање награде проглашено љубављу, када је љубав постало не постављати деци границе и правила, односи у породици су нарушени а проблем се умножавају…
Шта је утицало на то што су родитељи данас много попустљивији него што је то био случај са старијим генерацијама?
Нису родитељи попустљиви зато што желе да им деца буду неваспитана и непослушна. Сваки родитељ жели да од детета направи доброг човека, препуног љубави према раду, другим људима, према школи. Да, то желе сви, али на крају готово сви постају попустљиви, чак и они који су били заговорници прута и покушали да децу силом натерају на послушност. Па зашто су попустљиви и да ли је то попустљивост или немоћ?
Ако млади родитељ прихвати васпитање уз помоћ награда и казни, мислећи да је то једина опција, добиће похлепно дете. Похлепно дете врло брзо схвати принцип уцене и само окрене плочу: „Ако ти мислиш да ти ја… онда ми купи, уради, дозволи…”, рећи ће дете родитељу… Тог тренутка они постају васпитачи, а родитељи васпитаници. Дете је себи одредило врх породичне пирамиде са којег тражи, милом или силом, испуњавање свега чему га уче екран или вршњаци.
Модерни родитељи знају да то није добро и посегнули би и посежу за штапом, упркос свим забранама, али страх од казне, од могућег одузимања деце, којом прети друштво, блокира их и попуштају дечјим хировима. Многи одустају од жеље за било каквим васпитањем јер све чешће ни награђивање више не покреће децу на рад и послушност. Такво похлепно и агресивно дете, друштвено подржано (зна да може да пријави свог родитеља ако се дечја права не поштују на законом прописан начин), постаје насилно, лењо и тврдоглаво, истрајава у томе да остане у улози господара.
Дакле, не ради се о попустљивости због незаинтересованости за своје дете. Попустљивост је одраз немоћи родитеља да препозна праве узрочнике проблема, отклони их и себе и дете изведе на пут љубави. Када се уморе од исправљања последица, постају попустљиви, мада негде дубоко у себи знају да ће то донети нове, снажније проблеме.
Да ли је то разлог што се повећава вршњачко насиље или је за то одговорно брзо време у којем живимо и то што родитељи немају времена за своју децу?
Похлепно дете је насилно у породици, па зашто не био било насилно и међу вршњацима? Толике приче о забрани штапа у васпитању, а никад више породичног насиља, насиља међу вршњацима и на улици.
Уз плишано васпитање, родитељи не постижу жељене васпитне резултате, па онда кривицу пребацују на мањак времена које проводе са децом. Није толико проблем времена, колико погрешног васпитања. Имате толико мајки које су се одрекле каријере, остале уз децу, али уз плишано васпитање нису ништа урадиле. Напротив, сукоби су још већи, јер дете плишане свести не трпи контролу.
Милица Новковић, професор у пензији
20