PORODICA VIŠE NEĆE BITI ISTA

20

Sve je ove 2020. ubrzano. Današnji događaji potiskuju jučerašnje.Osetila sam da treba da zabeležim svoje viđenje promena u porodici u godini početka „vladavine“ nevidljive korone.

U ovim biblijskim vremenima, koja će proći, svi osećamo da nam zdrav razum više ne pomaže i osećamo neodoljivu potrebu da svoje brige i strahove predamo Gospodu.To i ne bi bilo loše, ali ova vremena traže svesnog ali i Duboko svesnog čoveka a samo takvom Gospod može pomoći.
Svakodnevno čujemo: “Čovek se mora probuditi, osvestiti”. To treba razumeti na pravi način. Velika većina ljudi traga za informacijama, a ima ih na pretek, tražeći odgovore na pitanja: „Šta se to dešava na našoj planeti, otkuda toliko pohlepe, laži, nasilja, zašto nema ljubavi među ljudima, kuda ide ovaj svet, ko kreira ovaj svet planetarno, šta će biti sa čovekom, sa porodicom?” Pitanja prava, odgovora na pretek. Razumom saznajemo istine, poluistine, laži i polako sklapamo kockice mozaika života. Budimo se i osvešćujemo istinu da smo vekovima živeli u dubokom snu prihvatajući laži kao istine. Ovo buđenje razumom, sagledavanje istine da spoljašnji svet nije ono što smo mislili je preduslov za buđenje Duboke svesnosti, koja je unutar nas i data nam je rođenjem. Ta Duboka svesnost, naša, unutrašnja, Bogom dana je u dubokoj komi vekovima. Na put buđenja Duboke svesnosti se kreće samo ako imamo VERU da je vreme da krenemo ka sebi, ka unutra, jer verujemo da je unutar nas „blago cara Radovana“: Ljubav, Dobrota i Radost.

Uprkos svim apokaliptičnim dešavanjima danas, kada polako gubimo NADU u mogućnost popravke spoljašnjeg sveta, moramo imati VERU da dolazi vreme Ljubavi, Radosti i Dobrote, da dolazi vreme da se i mi priključimo tom vremenu svojom probuđenom unutrašnjom Ljubavlju. Prvi milenijum hrišćanske civilizacije bio je milenijum ideja, drugi materijalizacija tih ideja, a ovaj treći je neminovno milenijum duhovnosti. Duhovnosti istinske nema bez vere da je Ljubav večna, Ljubav Hristova, tu u nama, od rođenja i da se iz te Ljubavi rađaju sve ostale ljubavi. Ljubav smo vekovima tražili samo u spoljašnjem svetu, a unutrašnja Ljubav je spavala u nama. Ako tu Ljubav osvestimo, probudimo, svet će biti okupan stotinama oblika ljubavi, kakve priželjkujemo hiljadama godina. Neki od oblika ljubavi biće ljubav u porodici, ljubav između čoveka i čoveka, ljubav između muškarca i žene, ljubav između čoveka i Boga. Buđenje te Ljubavi u nama, imperativ je čoveka današnjeg vremena. Tek sa njom ne gubimo VERU jer znamo da porodica nikada ne može biti uništena, ako je utemeljena na večnoj Ljubavi.

Ova vremena ne dozvoljavaju dremež, lažnu nadu da će nam buđenje Ljubavi i preobražaj porodice, od autoritarne, plišane do izvorne doneti neko drugi. Izvornu porodicu stvara svaki njen član odbacivanjem kazne i ucene u porodičnim odnosima. Osvestimo Istinu da su Satanine alatke, u rukama ljudi, najdublji uzroci svih muka koje živimo danas. Te proste alatke su vekovima držale Ljubav i Duboku svesnost u tamnici. Odbacimo ucenu i kaznu i svetlost Ljubavi nas obasjava iznutra a mi takvi obasjavamo svet spolja. Porodica nikada više više neće biti kakva je bila pre korone.

Poštovani roditelji, pokušaću da iz svog ugla zabeležim šta se dešavalo sa porodicama u toku prvog talasa korone. Sve porodice u Srbiji i širom sveta su bile u ogromnom strahu od nepoznatog. Kolektivni strah je pritisnuo celu planetu. U strahu sam bila i ja kao pripadnik najstarije generacije, koju su autoriteti ubedili da ćemo završiti na groblju samo ako promolimo nos, a kamoli da izađemo iz kuće, iz svoje sobe. Zaustavila sam svaku realnu akciju u svom radu sa porodicama. Znala sam da više nikada porodica neće biti kakva je bila pre korone. Sa realne komunikacije sa roditeljima i decom prešla sam na onlajn komunikaciju, što mi je omogućilo da iznutra vidim i osetim te početne promene. Važno
mi je bilo da sve razumem kako bih znala kako dalje, posle ovog prvog talasa i svih narednih talasa koji imaju moć da i pticu zalede u letu.

Strah od bolesti i preranog umiranja nas je umudrio, zaledio i zaustavio u brojnim aktivnostima u spoljašnjem svetu. Svi smo, pre korone, bili hiperaktivni, poput dece. Niko nije bio pripremljen za ovako nagle promene koje su dolazile iz straha od bolesti i smrtnih ishoda, iz straha za sebe, svoje bližnje, najviše iz straha za svoju decu. Mladi roditelji nisu znali šta pre: da li sa decom pristupiti onlajn nastavi, raditi sa njima domaće, sarađivati sa nastavnicima jer škola je škola, a u školu se mora, na ovaj ili onaj način. Trčali su da opsluže stare roditelje, zaštite sebe na ulici, u prevozu, na radnom mestu. Trčali su da obave najneophodnije, uletali u kuću sa kesama hrane pre početka policijskog časa. Oni koji su morali napolje poslušno su nosili maske, držali socijalnu distancu i
neprestano brinuli da li deca sada uče ili gledaju crtaće, da li ima interneta, da li će stići da im pomognu bar oko slanja domaćih zadataka, a i njih je bilo kao nikada do sada. Trebalo je svakodnevno slušati vesti kojima te stručnjaci obaveštavaju o zaraženima, bolesnima, preminulima opet uz strah i pomisao:“Bože samo zaobiđi moju porodicu“. Roditelji uplašeni, deca slede emociju roditelja, a u strahu su velike oči, naročito
u strahu od nepoznatog neprijatelja.

Strah umiruje telo jedno vreme i taj period mira doneo je mnogim porodicama blaženstvo. Nema jurnjave sa časa na čas, odvoženja i dovoženja u školu, u vrtić, na balet, na klavir, na sport, na rođendane, u igraonice, u đipaonice, nema izlazaka mladih u kasnim noćnim satima. Kao da mladi u strahu zaboraviše i na alkohol i na drogu i na potrebu za druženjem, za dodirom. Svi kao pilići i mali i veliki okupljeni uz skute roditelja. Đaci poslušno pristupaju onlajn nastavi, radoznali jer je to nešto novo, a novo je i što konačno mama i tata ne ponavljaju kao papagaji: “Isključi Tv, telefon, idi u sobu i uči, obuci se, požuri kasnimo,
ne tuci se u školi, ne pričaj na času…. O, kakav predah! Svi peru ruke po sto puta dnevno iz straha, televizor sa novom učiteljicom sa lakoćom budi decu, malo iz straha da će ponavljati ako ne budu pomno pratili virtuelnu učiteljicu, malo iz radoznalosti kako će danas izgledati onlajn nastava. Pravo je zadovoljstvo što se može i u pidžami, neumiven, neopranih zubića u „školu“ jer te učiteljica ne vidi. Svi odahnuše od jurnjave, od zvocanja roditelja od neprestanog otpora dece za savim obične stvari. Svako je u ovom novom našao svoj interes, ne pitajući se šta će biti sutra, nadajući se da će svima laknuti sa završetkom školske godine, sa kojom će i ta dosadna kraljica korona otići odakle je i došla. Sa nastupajućim letom roditelji i deca će veselo nastaviti svoj let, bila je misao svih.

Strah vlada na više načina. Polako je kod većine strah popuštao, uprkos izveštajima stručnjaka, uprkos karantinu, uprkos svemu novom i nepoznatom. Roditelji zagnjureni u svoje
ekrane polako su otkrivali da se iza ove igre sa koronom krije i neka druga istina, što im je davalo nadu da će sve ovo vrlo brzo nestati. Sve to je nekako unosilo veći mir u brojne porodice. Takvi su strah gubili, drugi su strah praznili svađama a treće je strah ledio, ledi ih i danas, pretvara u zombije. Jedne je korona spojila. Za kaznom, nagradom, prezaštićivanjem i verbalizmom gotovo da nije bilo potrebe u brojnim porodicama u kojima se strah otapao, a um osvešćivao istinu da nije sve tako kako se nama činilo. Mir se vratio u te porodice, a gde je mir tu nada i ljubav počinju da cvetaju. Takvi su mi se javljali onlajn sa divnom rečenicom: “Samo kada bi ovo potrajalo, da smo što duže na okupu, trajno bismo zadobili bitku Ljubavi“. Niko nije mislio šta posle prvog talasa korone. Sada nam ljubav cveta i to je dovoljno. Strah porodica u kojima je zaustavljeno plišano vaspitanje pretakao se u emocionalnu harmoniju a ona u ljubav. Nije bilo teško jer je u takvim porodicama ljubav
i postojala, ali je plišanim vaspitanjem bila potisnuta.

Neke je korona razdvojila. Tamo gde je plišano vaspitanje odavno uništilo ljubav između mame i tate, dece i roditelja, silom prilika, dolaskom korone u takvim porodicama svako je brzo pokazao svoje lice bez ljubavi. Nema više laži, bežanja, varanja, 24 časa gledaju jedni druge u oči, žive i dišu jedni uz druge, a rade jedni protiv drugih. Pretesno im je jer ljubavi nema, guše se netrpeljivošću i svađama. Strah narasta od nepoznatog neprijatelja, a novi
neprijatelj je spoznaja da ljubavi odavno nema u njihovoj porodici. Udvostručen strah, strah od korone i strah od bolne istine da ljubavi više nema, ni koliko crno ispod nokta, pretače se u netrpeljivost, u svađu, u pretnju, retko u porodično nasilje, jer su u krletki i imaju strah od brzog sankcionisanja. Strah se preliva u jasnu odluku: „Samo da napustim kuću, stan, samo da udahnem vazduh punim plućima, podnosim brakorazvodnu parnicu“, razmišljaju roditelji. Njima se pridružuju i deca i kuju planove o slobodi od svega što ih je pritiskalo u doba prvog talasa korone. Ne pitaju se šta će biti sa decom, sa ženom, sa mužem, sa starim roditeljima, sa njima samima, znaju samo da živeti bez ljubavi ne mogu. Ljubav će potražiti u novom braku, devojci, momku, u društvu, na ulici, misleći da ljubav može da se nađe na putu kao nečija izgubljena stvarčica. Isplivalo je sve što je bilo pod tepihom svake porodice. Mnogi brakovi su se jednostavno razveli i pre razvoda. Mnoga deca su se već tada „razvela“ od svojih roditelja. Da nije bilo korone trajali bi verovatno mnogo duže. Mnogi bi nastavili život po starim šinama da nisu preživeli koronu šok.

Ipak korona im je pomogla da dođu do istine: Život bez ljubavi nema nikakvog smisla. Kao da su predosetili da novo vreme traži samo Ljubav i dobrotu. Prvi oblik porodice i pojedinci iz drugog oblika porodice, stvorene u doba korone, su hrabro krenuli put ljubavi. Uspavani su se budili brzo, neosvešćeni osvešćivali. Osvešćivali su istinu da je došlo vreme za Ljubav i Istinu.

Korona je mnoge zombirala. Korona je oformila i treću grupu porodica ili bliže pojedinca u okviru porodice. To su pojedinci koji su preplavljeni strahom ušli u mračnu kapsulu iz koje ponavljaju jedno te isto: “Slepo verujem svemu što dalazi sa medija sa nacionalnom frekvencijom. Verujem njihovoj istini i samo njihovoj istini. U vodu u vodu, u vatru u vatru”. Otvoren je novi front: Zombirani protiv probuđenih. Istina i među uspavanima ima onih koji su se pretvarali da spavaju. Oni su tobože uspavani a svesno stoje uz kovid, uz sistem, brane ga silovito, iz interesa, a interesi su snažni moćni (politička pripadnost, radno mesto, novac, moć..) Mnogi među njima će uskoro iz dremeža preći u budno stanje, samo kada vreme za probuđene dođe. Takvi će s ponosom pokazivati da su odavno probuđeni, ali su to skrivali. Mada iskreno takvi i nisu istinski osvešćeni i pitanje je da li će to biti dovoljno da pređu u jato Duboko osvešćenih ljudi. Mnogi će ostati trajno i u strahu i u mraku, dosledni potrebi za dubokim snom ali će kroz duboku komu uvek čuti, zapamtiti i dosledno sprovoditi svaku naredbu izrečenu na medijima svakog sistema u svetu. Da li će se ikada probuditi o tome će vreme svedočiti. Za put ka Izvoru Ljubavi nikada nije kasno. Do ubiranja plodova ljubavi i dobrote dug je put. A onda je sa letom došla „sloboda“. Uletesmo svi u vetar jačine tornada. Mladi se opustiše željni dodira, razgovora, druženja. Roditelji se vratiše plišanom iz straha za decu.

Nekako je sve lako išlo dok korona ne pokaza svoju moć a njeni glasnogovornici su poručivali u njeno ime: „Ne opuštajte se, tu sam, čas me ima, čas me nema, ali vas pomno pratim i kada god poželim zastrašiću vas i staviti u karantin“. Nastavili smo grozničavo da kopamo po internetu da kopamo tražeći istinu, šta će biti dalje, do kada će ova korona vladati našim životima, zašto se svaka pobuna neslavno završava, da li je korona dimna zavesa iza koje se krije nešto mnogo strašnije, šta je to novo nepoznato, možda strašnije od korone, koliko će trajati divljanje korone i tako redom. Strah se uvukao ponovo u kosti, uprkos visokim letnjim temperaturama. Leto nam prolete u otporima, nemirenju, strahovima. Svako je pričao svoju priču. Ubrzo shvatismo da umesto istine dobijamo laži, poluistine, zbunjujujuće informacije. U realnosti opet samo korona i korona, pretnje, opet maske, opet izveštaji o zaraženima, umrlima. Bolesni od brojnih ozbiljnih bolesti izbegavaju posete lekarima jer se plaše lečenja „do smrti“, onda iznenada neobjašnjiv optimizam kako je broj zaraženih smanjen, pa onda opet pretnja zatvaranjem, zastrašivanjem brojem obolelih, zaraženih, umrlih, pretnje kaznama… Otvaraju se pa zatvaraju Kovid bolnice, pa se onda otvara još veći broj Kovid bolnica, pa onda testovi, da li su validni ili ne, a tek vakcina kao šlag na rođendansku tortu kraljice Korone. Kovid, pa Kovid, sporenja stručnjaka. Kome verovati, pita se svaka porodica. Sve praćeno izlascima na ulice širom sveta. Pobune ljudi širom sveta, a ljude niko ne čuje. Korona tera po svome. Strah se polako vraćao u sve porodice i one gde je ljubav počela da cveta i u one koje shvatiše da ljubavi nema i one što se razvedoše ili su na putu razvoda. A zombiranima strah zaledi i meso i kosti . Radna mesta se gase uprkos što nam mediji pričaju da se ne bojimo, jer smo mi najbolji i čvrsti kao stena. Strah divlja u svima, a gde je strah ljubav se topi. Jedni se junače, traže zaborav u inaćenju, a sve prožima potisnuti strah i ono zloslutno:“ A šta ako i ja umrem, mlad sam, dete sam“ i navlače masku makar preko usta. Pitanje opravdano, ponašanje takođe jer korona „zagrlila“ sve uzrasne grupe do beba, za nju ne važi socijalna distanca. Korona: I obrazovanje ću staviti na respirator, ako treba.

Stigla jesen rana, nekako obrasmo vinograde, sakupismo plodove i započe školska godina. Čudna škola, nekako sve u skladu sa koronom, malo realno, malo virtuelno, a sve u stilu maski i gušenja. Guše se deca, guše roditelji, guše se nastavnici gušimo se svi od straha jer je istina i dalje naša nepoznanica. Deca neće da uče, ne pale više ni štap ni šargarepa.
Roditelji nemoćni. Probuđeni vide da se urušava i obrazovanje i da će možda završiti na respiratoru, pa sanjaju o školovanju u kući, misleći da korona tu neće imati pristup. Škola, kao „stroga“ dama pokušava da održi lažnu sliku o sebi praveći se da se tu ništa drastično nije izmenilo (samo maskice i ništa više). Daju nastavnici zadataka preko mere,treniraju
strogoću, dele jedinice, kažnjavaju, a deca u sve jačem otporu. Sukobi između dece i roditelja se pojačavaju i povratak plišanom je neminovan, ali gotovo bezuspešan, a onda polako roditelji dižu ruke i od sebe i od dece.

Moć korone je zadivljujuća. Svedoci smo urušavanja ekonomije, obrazovanja, svih institucija, svih vrednosti na kojima je vekovima počivala ova civilizacija. O, koja kraljica, istorija takvu ne poznaje. Ne vidiš je a ruši sve pred sobom i pod sobom. Zavirujemo u džepove, u njima malo novca a dažbine ogromne. Porezi samo niču. Slušamo vlast i stručnjake i pitamo se: DOKLE BRE?! Slika korone ista u čitavom svetu. Polako počinjemo da se pitamo da li je sve ovo protiv ili za čoveka, protiv ili za porodicu, protiv ili za život. Odgovora nema, vrtimo se u krug čekajući šta će nam stručnjaci, političari, mediji i oni glavni i oni alternativni, šta će nam novi zakoni, reći. Korona je zbilja carica. Ne vidiš je a vlada svetom, stavila pod svoje sve ljude sveta, i vladare i osiromašenu raju.

Zid straha i plača iza, isti takav, još gori zid, ispred nas. Korona je podigla taj bedem i prekinula našu vezu sa porodicom kakva je bila pre korone. Korona je podigla bedem jači od kineskog zida ispred nas i ne da ni da privirimo i doznamo kakva će biti naša porodica posle korone i da li će je uopšte biti. Zidovi ustvari ne postoje. Strah je sagradio zidove. Oduvajte strah oduvali ste zidove, istina se pomalja. Porušimo zidove straha, oni su proizvod našeg plišanog uma.

Dragi roditelji, draga deco, teško je danas prorokovati šta nas čeka u bliskoj budućnosti ali ću pokušati kao pisac “Bitke Ljubavi” da vas ohrabrim u veri da će porodica trajati. Porodica, vremena koje dolazi, biće mesto Ljubavi, Dobrote i Radosti. Da li će vašu porodicu ojačati neko drugi i uvesti vas u prostore Ljubavi? Neće! To morate vi sami
uraditi. I uspećete ako duboko verujete da vreme Ljubavi stiže na planetarnom nivou. Ne vidite? Naravno da ne vidite jer je pred svitanje najmračnije. Ove oči vam za to ne trebaju. Srcem ćete prepoznati dolazak Ljubavi. Samo sa svojom porodicom prepunom Ljubavi možete uploviti u to vreme ili ostati na obali kao prosjaci koji mole drugoga da vam da
mrvice Ljubavi. Ne prosite mrvice jer ste vi božanska bića i Ljubav je u svakom od vas, u vama. Ako imate vere da zora sviće onda radite na procvatu ljubavi. Oslobodite se autoritarnosti u vašim odnosima. Odmah odbacite najkorumpiraniji vaspitni model UCENU. Taj model je razrušio porodicu, ugasio vatru radosti u vama i toliko potrebnu toplotu tela, koja život znači. Ako taj model odbacite svi ostali modeli se tope kao grudva snega na suncu. Gasi se pohlepa u vama, nasilje, lenjost, zavist, oslobađa se prostor Dubokoj svesnosti i Ljubavi. Da, reći ćete, hoću da verujem, ali drhtim od količine zla, laži i brzine kojom se urušava sve što smo poznavali i živeli. Ne bojte se! Savremeno apsolutno Zlo radi i za nas koji smo na stazi apsolutnog Dobra. Mi radimo svoje, oni svoje. Oni su brži i vredniji i baš tako rade za nas. Zlo ne postoji ono je tumor na tkivu Dobrog, a čovek je na Izvoru i rođenjem dobar. Kada Zlo uruši sve, onda ono dolazi do dna i ne zna šta bi dalje. Tada na ruševinama, iz pepela niče feniks, niče novo, a to novo samo Dobro može da gradi. Za to vreme morate se pripremati, radovati se rađanju nove civilizacije, civilizacije Dobra i Ljubavi. I u Bibliji stoji: „Novo vino, u nove mehove“. Ne možete u budućnost sa starim pohabanim mehovima pohlepe, laži i nasilja, ali ne možete u budućnost i ako niste vi to novo vino, ako niste porodica opijena Ljubavlju. Iza ona dva nepostojeća zida, zida plača i suza, ostaće pohlepni, oni koji pale ratove, bolesni vladari, lažovi, kriminalaci… Njihovo vreme prolazi, ali mora prvo da završe posao urušavanja svih vrednosti koje to nikada nisu ni bile.
Daaa, reći ćete ali kako da se ne bojimo kada gubimo radna mesta, nemamo novca, teško se razboljevamo, strahujemo da li će pobediti ovaj ili onaj. U pravu ste, ali narod veli da živimo biblijska vremena. Po meni još neviđena jer će ishod biti izvorna porodica prepuna Ljubavi. I zato ne časite ni časa jer se morate opet sami, kao porodica, izboriti da
preživite ovo apokaliptično vreme. Udružite se. Neko ima parče zemlje, neko znanje, neko imanje, a možda vi imate i jedno i drugo. Na tom imanju ljubavlju ćete početi da pravite od sebe novo vino i nove mehove. Vi ćete da gradite novo obrazovanje, novo zdravstvo, novu politiku, nove institucije… Ima još mnogo načina da preživimo vreme u kojem će telu biti potrebno malo, a duši i duhu mnogo. Znam da će mnogi naći put do Izvora Boga živoga u sebi. A on se nalazi ako se okrenemo sebi, svojoj porodici, svojim bližnjima, svojoj Dubokoj svesnosti, svom unutrašnjem biću, uvek bez ucene i kazne, tih đavoljih alatki. Do Izvora se ne stiže sedeći pred ekranom i navijanjem za ovog ili onog, očekujući baš “od ovog našeg” spas i spasenje. To više ne pije vodu, jer i taj koji pobedi mora da krene put Izvora Boga živoga u sebi. U se i u svoje kljuse, vele pametni. Ne strahujte, a brige prepustite Bogu. Vreme urušavanja starog sistema je pri kraju. Zora je blizu. Radujte se i korona će nestati kao da je nikada nije ni bilo. Gde su Ljubav i Radost tu korona ne niče.

Biću srećna ako sam ovom retrospektivom početka biblijskih vremena i savetima iz duše pomogla makar nekolicini svesnih koji su spremni za Duboku svesnost.

Vaša Milica, autor Porodičnog bukvara i Bitke Ljubavi

20