Za časopis Blagodarje: VELIKANI OBRAZOVANJA I VASPITANJA – PETAR SAVIĆ – TVORAC NOVE ŠKOLE

20

Glas predaka

PETAR SAVIĆ – TVORAC NOVE ŠKOLE

Sunce srpske pedagogije bio je i ostao nepriznati, našem narodu malo poznat Petar Savić (rođen u Požegi 28. maja 1910.). Ceo svoj život posvetio je stvaralaštvu tražeći načine da deci njegovog doba, deci budućnosti smanji patnju i pronađe takve pedagoške principe koji će im doneti radost i od života i od učenja. Tražio je drugačije, čovečnije puteve od onih koji su bili utabani u tradicionalnoj školi, puteve koji će podsticati dobrotu i radost u detetu i pomoći u samospoznaji svega što je dete donelo na svet (talente, potrebe, inteligenciju). Vrlo rano je sagledao da radosti nema kada ima „štapa“ kao oblika negativnog uslovljavanja u vaspitanju i učenju. Bio je on preteča dela moderne pedagogije, koja je mnogo godina docnije sagledala „štap“, kaznu kao prepreku uzrastanja deteta u porodici i školi. Iako vreme u kojem je radio i živeo nije poznavalo pozitivno uslovljavanje, kao vaspitni model, Savić je otkrio kao pravi pronalazač takvu tehnologiju u radu sa decom i nastavnicima da je pomoću svoga Indeksa vežbi i ispitnih pitanja spontano isključivao bilo koji oblik autoritarnog vaspitanja. Ta čudesna knjižica koja je bila put u samoobrazovanje dece, koja je pokretala još neviđenu unutrašnju motivaciju za učenjem i kod učenika i kod nastavnika i do dana današnjeg je ostala neprevaziđena u svetu, tvrdim kao praktičar. Ta čarobna knjižica je rušila razredno časovni sistem, rušila je nastavu eks katedra, nastavu imitatorsku i ponavljačku, rušila je omeđenu školsku godinu dopuštajući svakom detetu da napreduje tempom koji je zavisio od njegove intelgencije, talenata, sposobnosti, budeći neprestano žar želje i volje za učenjem, za napredovanjem i bezgraničnim razvojem svesnosti.

Jasno je da je kao najčovečniji pedagog u domenu obrazovanja ukidao i sve oblike autoritarnosti u odnosima između nastavnika i učenika. Zapadna pedagogija nam je devedesetih godina prošlog veka umesto „štapa“ nametnula „šargarepu“ i urušila obrazovanje sa lakoćom. Urušila ga je preko urušavanja tradicionalne porodice nametnuvši joj plišano vaspitanje. Danas deca plišane, jake virtuelne svesti, lenja, pohlepna, zavidna, nesvesna, nasilna, ne traže Savićevu školu. Savićeva škola čeka vreme svesnih i plemenitih roditelja, dece i takvih nastavnika.

Susret sa Savićem je odredio moj profesionlani život i stvaranje

Bila sam mlad profesor maternjeg jezika, tih davnih sedamdesetih godina prošlog veka kada me je direktor škole u kojoj sam radila zaustavio i umesto u učionicu vratio na Savića. Učinilo mi se da nekako bogobojažljivo stoji pred vratima zbornice, pokušavajući da privuče bar jednog nastavnika i zainteresuje ga za svoj rad. Niko ga nije udostojio ni pogledom. Hodnici su ostali pusti, tišina je zvonila zgradom škole i u
tom miru susretoh se sa tim duhovnim gorostasom. Sve sam razumela u trenu, svu dubinu i značaj njegovog otkrića u radu sa decom, u vremenu kada se tragalo za inovacijama u nastavi. Od tog dana više se nisam odvajala od svog učitelja i dela koje sam 25 godina primenjivala u praksi. Sate smo provodili razmenjujući njegova teorijska i praktična iskustva i moja iskustva u radu sa decom, učenicima sedamdesetih i osamdesetih godina. Odavno je bio u penziji, ali snagu da živi i dorađuje svoje delo davali su mu učenici sa kojima sa radila na principima njegove škole. Iskustva u radu sa njima prenosila sam mu gotovo svakodnevno. Bila je to prava revolucija u obrazovanju tog vremena. Kolege su govorile da su osmaci na mom času bili visoko svesni, poput studenata toga doba. Ta ozbiljnost sa kojom su me dočekivali na svojim mestima, sa uzdignutim ručicama koje su stremile visoko, u želji da što pre pokažu šta su sve sami naučili i da ponosno poput profesora izlože naučeno i upišu tu peticu u Indeks. Petica je bila simbol potpuno završenog rada na određenoj lekciji, na celom predmetu, a ne nagrada za uloženi trud. Koliko nastavnih jedinica, toliko petica ili praznih rubrika, a praznih rubrika gotovo da nije bilo. Probuđenu unutrašanju motivaciju za radom, učenjem, unutrašnju samodisciplinu, unutrašnji čovečan odnos prema drugovima, nastavnicima, tada niko nije umeo da objasni. Roditelji su dolazili na otvorena vrata tražeći u meni tu pokretačku snagu koju prenosim na njihovu decu. Ne znajući kako sam njihovu decu pokrenula da toliko vole da uče moj predmet, roditelji su meni pripisivali pedagoški talenat.Već tada sam znala da nije ključ u meni kao nastavniku i mom talentu, već u njihovoj deci, mada za to tada nisam imala objašnjenje. Tek mnogo godina docnije kada sam svoje iskustvo i znanje prenela na vaspitanje u porodici spoznala sam da deca dolaze sa svojim izvorom na kojem su Istina, Ljubav, Dobrota, talenti, potrebe i da je Petar Savić svojim „Indeksom“ pronašao tu „magičnu“ formulu da pokrene izvorno jezgro, koje deca dalje razvijaju samoobrazovanjem. Uzrastali su oni, uzrastala ja kao nastavnik, pokretali smo pravu malu revoluciju u svakoj školi u kojoj sam primenjivala Savićevu „Novu školu“. Uzrastao je naš, već ostareo učitelj, u radosti jer je video, pratio da njegovo delo živi u praksi, i u praksi nadgrađuje samo sebe. Umro je u nadi da će „zastava revolucije“, koju sam podigla osamdesetih prošlog
veka, kad tad ponovo da se zaviori na školama Srbije. Nažalost, zastave viore, ali zastave nekih finskih, švajcarskih, američkih, italijanskih i drugih pedagogija iz beloga sveta. I što ih je više motivacija naše dece za učenjem na svim nivoima obrazovanja je sve slabija i slabija.

Profesore, vaša škola je genijalna, zašto vas država ne prizna?

U beskrajno dugim i prijatnim razgovorima koje sam vodila sa mojim učiteljem u njegovom stanu nešto se ponavljalo. Ponavljao se osećaj tuge na rastanku, tuge u mom i njegovom srcu. „Profesore, zašto država ne prizna vaše genijalno delo, kako bi smo svetu pokazali da imamo najbolju školu na svetu?“, bilo je pitanje jednog mladog, poprilično naivnog nastavnika u igrama političkim ili igrama priznatih stručnjaka. Dobila sam odgovor: “Učiteljevao sam širom Srbije, dokazivao i pokazivao da je ovo put u obrazovanje za 21. vek, ali izgleda prerano. Moji prvi rukopisi pedagoških radova su mi tokom tridesetih godina oduzimani od strane vlasti. Držao sam predavanja o „Novoj školi“ u zarobljeničkim logorima u Libeku, Ninbergu, Osnabriku. Sačinio sam knjigu „Problem nasleđa i razvoj psihičkih sposobnosti“, koju su mi oduzeli Nemci, tvrdeći da je to štivo neprijateljsko i nepodobno. To oduzimanje se nastavilo i u posleratnoj, socijalističkoj Jugoslaviji. Uskraćivana mi je podrška od strane odgovarajućih pedagoških ustanova i prosvetnih instituta, pa nisam mogao da objavljujem radove, kako bi doprli do stručne javnosti i možda bili provereni u praksi. Tek 1964. godine sam teškom mukom uspeo da obelodanim nešto od svojih radova u vidu nezavisnih autorskih izdanja“, slušala sam ga sa tugom u srcu. Gledala sam ga širom otvorenih očiju ne verujući i još tada ne razumevajući da je svaka istinska ideja, koja urušava autoritarni sistem unapred osuđena na propast. Nisam verovala da bi neko iz ličnih interesa, zbog mrvice slave ili novca, bio učesnik u rasparčavanju ovog genijalnog dela. Profesor je nastavio: „Milice, treba da znaš imena ljudi, koji sigurno drže moje knjige na svojim radnim
stolovima i čupaju deo po deo moga dela. Oni rasparčavaju celinu, jer su to ljudi, čuvari sistema, a uz to šićardžije, koji verovatno znaju da moje delo može da živi samo kao celina, a ne kao deo.“

I zbilja ko je malo imao vezu sa školom i stručnjacima, sedamdesetih i osamdestih godina mogao je primetiti masu stručnih radova na temu inovacije u nastavi kroz samoobrazovanje. Sve je ostalo samo na pisanim člancima, na doktoratima, na boljim pozicijama u obrazovanju. Gotovo nikakav boljitak nije donet tradicionalnoj školi i deci toga doba. Imala sam sreću da u dobu ludila za inovacijama ni meni niko nije zabranjivao da primenjujem Savićevu „Novu školu“, pod punim imenom dela i imenom autora. Upućivao me Petar na koja vrata u tadašnjim ministarstvima da zakucam, da pokušam da ih otvorim. Upućivao me je na imana priznatih stručnjaka kojima treba da se obratim i pokušam, kroz svoje iskustvo, da ih uverim kolika je vrednost ove škole kako bi možda pomogli njenom priznavanju.Teška je to bila borba jer se u toj borbi unapred znalo da Savićevo delo ne može biti priznato i zvanično primenjeno, ni kao eksperiment. Četvrt veka sam vredno primenjivala Savićevo delo u praksi i onog dana kada se ugasio život moga učitelja (3. april 1993. godine) odlučila sam se da promenim način borbe za njegovu školu.

Devedesete su nam donele „plišano vaspitanje“

Devedesete su Srbiji i svim zemljama nerazvijenog sveta donele plišano vaspitanje (formalno ukinuta kazna, a nametnuta ucena i u porodici i u školi). Sve sam shvatila za par meseci radeći u svom vrtiću. Tu gde je plišana svest roditelja i dece tu Savićeva škola nikome ne treba. Nekada mislim da je on to razumeo i tiho je napustio ovaj svet. Sahranili smo ga u Beogradu daleko od očiju političara i stručne javnosti, a sve što mi je ležalo na srcu pročitala sam u nekrologu, znajući da čuje svaku moju reč, obećanje da ću se boriti na sve načine da njegovo delo ne padne u zaborav.

Život je tekao. Za samo nekoliko godina nekritičke primene plišanog vaspitanja izrastale su generacije, koje su prezirale i preziru sve više svaku školu i svaki vid rada i učenja. Savićeva škola je razvijala radost od učenja i izgubila je bitku u borbi za svoje đake. Zašto? Izvorna radost dece plišane svesti odavno je pretočena u interesnu, virtuelnu, pohlepnu svest kojoj su učenje i rad potpuno nevažni. Sada je celo nebo premreženo raznim pedagozima i raznim pedagogijama, psihologijama, a svi imaju zajednički imenitelj: „Što manje obrazovani, manje čovečni, đaci bez radosti, sutra će to biti ljudi spremni za vrhunsku manipulaciju bogatih. Biće to ljudi koji neće umeti, neće moći da se odupru svemu što dolazi, posebno ne porobljavanju čovečanstva tehnologijom.

Ništa nije gotovo, dok nije gotovo

No, nada u bolje sutra poslednja umire i zato sam ceo svoj život posvetila stvaranju Izvorne porodične pedagogije, koja vraća celu porodicu Istini, Ljubavi, Radosti prema učenju, radu, prirodi i životu. Svaka porodica koja je za ovih trideset godina čula za „Izvorno vaspitanje“ zna da sam imala za učitelja najvećeg pedagoga sveta, čije ime s ponosom pronosim Srbijom i svetom. Kada kvantitet Izvornih porodica preraste u kvalitet takvi će tražiti Savićevu „Novu školu“. Na svakoj novootvorenoj školi sijaće : Nova škola – PETAR SAVIĆ. Tada će ponovo početi da važi narodna izreka: „Dlanom se sunce ne može zakloniti“.

Za časopsi Blagodarje, tekst napisala: Milica Novković, autor „Porodičnog bukvara“ i „Bit(ka)
Ljubavi“

20