20Vreme prolazi, pohlepa, nasilje i lenjost uzrastaju
Roditelji dvehiljaditih su bili u drugačijoj poziciji. Prihvatili su realnost da je lenjost deteta „in“. Sve što je dete moglo samo, oni su umesto njega odrađivali (hranili ga do puberteta, skupljali igračke umesto njega, obuvali ga, oblačili, služili, tukli se sa učiteljem za nezasluženu peticu, učili sa detetom, pisali mu domaće i pisali lažna opravdanja..). Prezaštićivanje od rada, reda i škole postade normalna pojava.
Nismo platili na mostu, plaćamo na ćupriji
Vrag odnese šalu. Prođe i 2010. godina, stanje sa dečicom sve gore. Roditelji se pitaju: „Šta će i ko će ostati posle nas, posle našeg “plišanog” uragana“? Svi vidimo da stižu bogati kapitalisti kojima treba sveža, vredna radna snaga. Snaga koja kidiše i na rad i na potrošnju. Političari ozbiljno zabrinuti. Dadoše ogroman kapital za svako novootvoreno radno mesto. Konstatuju da nema vrednih radnika. Teše se da je to prolazna faza. Znaju oni da se radnik motiviše na rad visokim dohotkom, kojeg nema. Ne znaju ljudi da uskoro ni „visoki“ dohodak neće biti motiv, ljenjom i beželjnom telu i umu.
„Nema dobrih radnika, nema želje za preduzetništvom“, kukaju političari zemalja u tranziciji. Zabrinuti su. Silno žele da se mladi oduševe idejom neoliberalnog kapitalizma. Razmišljaju kako da promene svest mladih, od lenje i beželjne da stvore pohlepnu gramzivu. Zato i podgrevaju preživelo “plišano vaspitanje”. Priželjkuju da se mladi satiru od rada uvećavajući dohodak kapitalisti, a državi poreze, da kidišu na novac, na biznis, na podizanje kredita, na zaduživanje.
Za tako nešto je poprilično kasno. Četvrt veka filujemo decu “šargarepom”, štapom, ali i prezaštićivanjem. Možda su i bili gramzivi i preduzimljivi pre desetak godina. Danas su ljenji, beželjni, bezvoljni. Roditelji, 
onemoćali i bolesni. Poslednje generacije tradicionalne svesti popunjavaju novotvorena radna mesta. Pristaju na ponižavajuće uslove rada, jer kod kuće treba nahraniti sinove i kćeri, koji su noćas došli sa splavova, surfovali po internetu, opijali se, napajali se raznim farmama, bludnim i prizemnim rijaliti predstavama, gluvarili po životu, pa sada spavaju bezbrižno dok roditelji rade. Kada ta radna snaga roditelja postane neupotrebljiva, ko će popunjavati radne strojeve? Plišani, beželjni i bezvoljni umovi naše dece sigurno neće. Troškariće imovinu koju im ostaviše roditelji. Političari računaju da ima dovoljno pohlepnih, koji će ipak izgarati na mestima koje kapitalisti, investitori otvaraju, a država ih finansira. Teško. Takvi ne kidišu na težak i malo plaćeni rad.
Plišani, pohlepni, lenji i nasilni znaju gde su izabrana radna mesta: u politici, u kancelarijama, u kriminalu, u bludu, u prostituciji, u rijaliti zabavama, svuda gde ima „leba bez motike“. Oni drugi, plišani, a beželjni, bezvoljni, lenji, oni su na jaslama roditelja. Siromašni su u svojim sobama, zagnjureni u ekrane ili su već u bolnicama, na psihijatrijama ili su u zatvorima zbog nasilja u porodici. Oni iz bogatijih porodica gluvare po fakultetima, kafićima, kafanama, pitajući se koji je smisao ovakvog ispraznog života.
Kada bi političari hteli preporod društva i svesti mladih, prvo bi se morali osloboditi “plišanog vaspitanja”. Prvo u svojim porodicama, pa redom. To se neće dogoditi skoro, jer je temelj plišane demokratije, “plišano vaspitanje”. Naći će država nova rešenja. Šta im preostaje? Uvoz nove „sveže krvi“, uvoz „robova“ sa ratom razorenog Istoka. Migracije? Slučajne? Ne.
Pa gde su ti mladi, zdravi, vredni, radni evropejci? Šta će razvijenima tuđa radna snaga ako imaju svoju omladinu, koja radi i stvara mnogoljudnu porodicu?! Nema ih. I oni su “plišani”, i tamo slugin sluga, traži slugu, traže “hleba bez motike”. Samo jedno razvijeni ne znaju. Uvežena radna snaga, niti je naivna, niti kvalitetno obrazovana, niti odviše vredna. I oni su osetili slast “plišanog vaspitanja”, još dok im zemlje nisu bile razorene bombama. Gde je ušla televizija, internet, ušli su “plišani”. Demokratijom i plišanim vaspitanjem se pelcuje preko medija, preko poslovnih saradnji, na milion načina, jer je ceo svet umrežen i u paukovoj mreži “plišanih”. Virus plišanih je zarazio čitav svet. A gde su “plišani”, tu je pohlepa, lenjost i nasilje. Smenjuje je ih potisnuta agresija, beželjnost i bezveljnost. Sve je drugačije nego što je bilo, sve gore nego što je bilo, sve će biti gore nego što je danas. Razvijeni nisu ni pretpostavili kolika je negativna snaga “šargarepe”.
(…) Pokrenite se na unutrašnje promene, dragi moji milenijumci! Otklanjajte plišane iz svog života. Kada se oslobodite plišane svesti nećete kupovati diplome, jer ćete znati da bez znanja ne možete u bitku Ljubavi. Samo vredan, obrazovan, zdrav mladi čovek, prepun Ljubavi i Dobrote, postaje svetlost društvene svesti, koja se rađa. Menjajući plišanu u izvornu svest, menjate matricu na kojoj počiva svest plišane demokratije. Taj svet umire.
Odlomak iz knjige Bit(ka) Ljubavi
20