20
Дете се рађа са божијим даровима: Добротом, као Ускршњом Радошћу и Слободом, рађа се са Извором на којем су Љубав Христова и Истина, као једнота, јер је то Истина вечна. Све ове дарове дете доноси на свет и повезано је са њима. Првих неколико година дете нема свест о даровима. Свести нема, али живи на њиховим принципима. Кад год родитељ покуша да детету наметне моралну, човечанску истину, пролазну, класну, ауторитарну истину, било које врсте дете се од тих „истина“ брани циком, виком, одбијањем, јер има здрав нагон изворне борбености. Брани вечну Истину у себи, јер препознаје да се човечанска и божанска Истина не поклапају. Родитељ, у незнању, такво понашање детета прогласи безобразлуком и сматра да то треба сасећи у корену, мислећи да је то васпитање и да га васпитати значи што брже уклопити у вредности света у који је дошао.
Родитељ не зна да је дете дошло васпитано на овај свет и да су му само потребни услови без ауторитарности да узрасту клице дарова, које је донео на свет. Прихватиће дете човечанске “истине“, како га будемо ломили плишаним васпитањем. На крају ће бити потпуно удаљен од свога извора, али са потмулим немирима у себи, незнајући порекло немирима. Целог детињства смо га удаљавали од Извора, цео доцнији живот, човек ће тражити путеве да се врати Извору, Богу живоме.
Дете има изворни нагон глади. Ако није гладно, силовито ће се бранити од родитеља и његовог настојања да га нахрани баш сада, баш оним што је родитељ одабрао. Када почне побуна детета, традиционални родитељ ће прутом, претњом натерати дете на послушност. Где је страх од штапа, ту је послушност из страха. Временом ће дете прихватити истину да треба јести и када ниси гладан.
Савремени родитељ се хвата за једини дозвољени модел васпитања, за позитивно условљавање, за шаргарепу и дете ће појести, послушати, али сада из интереса. Полако, али сигурно, користећи један, други или оба васпитна модела, дете ће послушати, из страха или из интереса. Дечији ум брзо схвати да принципи на којима почива овај свет, нису у складу са божанским принципима, које он интуитивно следи. Ауторитарно васпитање га брзо одвоји од дарова божијих, од Доброте, Љубави и Истине вечне. Ту почиње губитак Слободе да сва дела његова буду проткана Добротом, Истином и Љубављу. Усваја наметнуте истине, истине пролазне, класне, интересне. Полако, али сигурно изворне емоције се криве, наслојавају, потискују, дете је све даље од свога Извора, а све ближе емоционалним, менталним и физичким проблемима и забораву Извора, унутар себе. Похлепа, агресија, аутоагресија, лењост тела и духа, несвесност, тврдоглавост, завист, лажна виртуелна мудрост, постају принципи, на којима дете функционише. Све је ближе греховном, а све даље од врлинског живота. А онда се целог века лечимо од грехова у које нас је увело ауторитарно васпитање.
Укинимо сваки облик кажњавања и награђивања, условљавања над собом и другим човеком, дозволимо себи и другима да се примене све законитости изворног васпитања и све искривљено у човеку почиње да се исправља и враћа ИЗВОРУ.
(„Породични буквар“, 2010)
20