20
„Ne uništavaj prirodu, ne bacaj smeće oko sebe, ne bacaj plastične boce u reku!” To su saveti, apeli ekologa upućeni običnom čoveku, koji ne čuje. Ekologija mora da se bavi ekologijom čoveka.
Kako?
Usvajanjem znanja Izvornog vaspitanja ekolozi bi postali prvi ljudi koji bi širili ovo znanje, pomagali da se što više ljudi vrati Izvoru, na kojem je Ljubav iz koje proističu sve druge ljubavi, na prvom mestu ljubav prema prirodi i sebi kao delu prirode.
Kako bi to mogli da čine efikasno?
Ekološki pokreti se umnožavaju i umrežavaju na celoj planeti. Imaju moć koju nisu iskoristili. Njihova moć postaje velika kada počnu da šire znanje Izvornog vaspitanja, da na najvišem društvenom nivou obaveštavaju moćne ljude da znanje postoji, znanje, koje kada se usvoji u porodici sa lakoćom vraća čoveka sebi. Takav čovek ima potrebu da čuva prirodu od sebe. „Ja imam potrebu da čuvam prirodu, čiji sam deo“, postaje geslo čoveka izvorne svesti. Takav čovek neće pristajati na ratove koje pokreću najpohlepniji ljudi sveta, zarad svojih interesa. Neće pristati i neće gajiti GMO, a bez proizvođača, koji nemaju pohlepnu svest nema ni snage Monsanta. Ekolozi izvorne svesti će imati snagu da doznaju istinu o avionima koji su svakodnevno na našem nebu, a ne znamo istinu šta znače beli tragovi koje ostavljaju za sobom. Imaće snagu da okupe ljude izvorne svesti i zabrane ove i ovakve poduhvate. Čovek izvorne svesti nikada neće sesti u avion prepun otrova i bacati ih na svoju decu, ma kakvi interesi bili u pitanju. Ekolozi izvorne svesti će imati hrabrost da objave tačne podatke šta znači za zdravlje zemlje i čoveka svaki rat koji se vodi u bilo kojem delu planete, kada se tone bombi bacaju i na zemlju i na čoveka. To je ekološka svest, koja je u skladu sa Dubokom svesnošću. Samo čovek izvorne svesti čuva prirodu, sebe i drugog čoveka, kao deo te prirode.
Bilo bi me stid da kao predstavnik ekološkog pokreta sedim u Skupštini, u Vladi, a ne rešavam krucijalne probleme ekologije. Šta je jedna deponija smeća u odnosu na deponije, koje ostaju posle oružanih napada, posle kojih gore i nebo i zemlja i čovek. Šta su deponije otpada u odnosu na deponije, koje se stvaraju na svim nivoima, kao posledice plišanog vaspitanja. Deponije smeća na Tv, u kulturi, u umetnosti, u nauci, u politici. Deponije će biti sve veće i veće, dok nas ne potope i ne sahrane. To se neće dogoditi, ako počnemo da se bavimo uzrocima svih deponija koje pravi čovek plišane svesti. Zato pozivam ekologe da transformišu svoju plišanu u izvornu svest. Da učine pomak, prvo u svojoj porodici, u svom okruženju, u svojoj organizaciji.
Sakupljanje smeća su igrarije kojima se maju ekolozi, dok pravi zagađivači, pokretači ratova, prljave proizvodnje, zagađivači vode, vazduha i zemlje, vaspitanja, umetnosti, kulture nisu objekat njihovog rada. Cela ekologija, koju održavaju ljudi plišane svesti je laž i u interesu je bogataša, jer pomažu da se stvori predstava, kako i veliki brinu o planeti i čoveku, jer su eto dozvolili da se ekološki pokreti šire celim svetom i da budu deo globalne politike.
Danas imamo tužnu sliku o jalovosti plišane ekologije, a milioni ljudi dobijaju veliki novac da pokažu kako šiju odelo bez igle i konca. A onda se pojavi jedan don Kihot, jedan junak crtanog filma, koji se baci na spasavanje celog sveta. Nisu slučajno ti junaci nametnuti deci, kroz crtaće. Poruka je jasna. Možete postati pojedinačni borci, koji će spašavati svet od beznačajih posledica. Ni jedan crtani ne govori o grupi koja spašava svet. Ili jedan, ili pet, ostali čekaju da budu spašeni. To ne biva. To samo stvara iluziju o promeni spolja. Nema usrećitelja, dok kod većine stanovnika ne bude jaka izvorna svest. Nedavno reče jedan borac za sreću, čovek plišane svesti, pripadnik grupe, koja takođe ima plišanu svest: „Stiže srećno doba“. Nema sreće koju ti neko može spolja doneti, a da ti iznutra budeš u dubokoj komi.
Kada se u životu pojavi jedan borac, koji zna i vidi sve i bez straha za svoj život upozorava javnost o pravim zagađivačima, tada uglavnom takav ni ne strada. Jednostavno njegov rad se ignoriše, ne primećuje, ismeva, omalovažava, pripisuje mu se paranoja svesti. Kada se ekolozi, lekari, političari, budu srčano zauzeli za Izvorno vaspitanje, tada će se roditi: izvorna ekologija, izvorna politika, izvorna medicina, izvorna ekonomija, kultura, nauka… samo ljudi izvorne svesti mogu izlečiti sebe i kroz sebe zdravog izlečiti prirodu, život i sve što treba da čini zdrav život.
Nema tome, mili moji, ni pola veka, kako ste se kupali u bistrim rekama i potocima. Niste se skrivali od Sunca razmišljajući o ozonskim rupama, nije bilo ovoliko ekoloških 
katastrofa, atomskih proba, upotrebe najjačeg oružja u ratovima koji besne planetom, nije bilo zloupotrebe tehnologije u svrhu uništavanja zdrave hrane, zagađenja vode, zemlje, vazduha, nije bilo svega što radi pohlepan čovek, političar, pohlepni moćnici, sebi, drugome, planeti, na početku 21. veka. Zar je moguće da ne važi više narodna izreka: „Ko se Sunca krije, bolje da ga nije“. Otapanje leda na polovima, cunami, orkanski vetrovi, tornada, ogromne količine padavina, poplave, zemljotresi, vulkani.
Da li je moguće prirodu i čoveka, kao deo te prirode, izlečiti?
Naravno da je moguće. Nikada medicina nije bila razvijenija nego danas, mislim na tehnologiju. Nikada više bolesnih nego danas. Sve više i više novih bolesti. Lekovi gube moć jer je i njih čovek zloupotrebio. Odnosi među ljudima su zagađeni. Čovek sve slabiji. U najboljem slučaju u ljudima besne strahovi, pohlepa, mržnja, pakost, zavist, zlo i neprestano prisustvo osećanja straha da se čoveku bliži kraj života na planeti Zemlji. Čovek je postao nasilnik, a odrekao se zadatka koji mu je odredio Gospod da bude čuvar, gospo-dar na Zemlji.
U najgorem slučaju ne postoje ni odnosi, jer nema ni emocija. Otuđenje od sebe, drugih ljudi, prirode je prisutno. Nema te oblasti medicine, psihologije, psihijatrije, religije, dobre literature, koja će povratiti veru i poverenje čoveka u vrednost i smisao života, ako se čovek života uplašio. Bezuspešno je lečiti na stari način, onoga koji je izgubio smisao života. Čovek koji je izgubio smisao vlastitog života ne haje za svoje zdravlje, zdravlje drugih i planete. Smisao života gubi samo čovek potpuno narušene harmonije, čovek koji ni ne zna da se rodio sa klicama Ljubavi i Dobrote. Čovek kojem su iskrivljeni svi izvorni nagoni, sve izvorne emocije. Takav čovek stvara besmislene uslove života, i bavi se bezuspešno samo „lečenjem“ posledica, posle čega sledi pitanje o smislu postojanja.
Ima li izlaza?
Krećemo se u začaranom krugu autoritarnosti, u vreme kada autoritarni sistem više ne postoji, već postoje samo sluge sistema, autoritarni vaspitni modeli. Svaki verbalizam i apeli da se život mora voleti i ceniti da se vrsta mora produžavati, da se priroda i zdravlje moraju čuvati, da ratove ne treba više voditi, ne vode rešenju problema. Čovek će u ovom veku iskočiti iz ove zamke, u kojoj je vekovima.
Šta mora da se dogodi?
Promene mora da se dogode, događaju se već danas.
Odlomak iz “Porodičnog bukvara 2018.” autora prof.Milice Novković
20