„ИЗГУБИЛА/О САМ ПО-ВЕРЕ-ЊЕ у тебе“

 

Ово је реченица коју свакодневно упућују родитељи својој деци или упућују суприжници једно другом или пријатељ пријатељу, у земљи Србији. Годинама сам олако прихватала то као исказ који је у реду и има неко дубоко значење за онога који то изговара, јер је он повређен и некако је повређени увек у праву. Онај други је кривац и било шта да учини неће моћи тако лако да смањи бол родитељу, пријатељу, супружнику због изгубљеног поверења у њега. Данас ћу покушати да ове исказе осветлим из равни Изворне свести, на други начин, јер ће можда ускоро и ова реченица престати да постоји у Србији. Има ли овде места за поделу на кривог и правог? Мислим да нема. Да би  било лакше пратити моје тумачење говорићу о родитељу и детету, у овом контексту.

ПО-ВЕРЕ-ЊЕ. Средишни део речи је ВЕРА, коју је изгубило дете, изгубио је веру као врхунски квалитет који је добио рођењем. Родитељ, који је васпитањем све учинио да му тај квалитет окрњи, да га одвоји од Извора Бога живога,  је супериоран у односу на дете. Дете је у једном моменту само манифестовало истину да није више на Извору, чинећи неко „недопустиво“ дело (украло је, било је насилно…). Родитељ му супериорно поручује да треба да се стиди онога што је учинило и зато се јасно дистанцира и од детета и од његовог дела реченицом: “Изгубио сам поверење у тебе“! Значи ли то да и родитељ признаје да нема вере у себи, којом би извео, вратио дете на прави пут, чиме признаје да ни он није на Извору, на којем су Истина, Љубав и Доброта. Да је родитељ на Извору, својом вером би учинио све да дете врати његовом Извору и да дете то дело више не понавља. Пошто родитељ не препознаје усзрочнике, ауторитарне васпитне моделе, он их понавља. У том случају ова реченица постаје бесмислена, као и та  супериорност без покрића.

Родитељ очекује покајање детета за почињену грешку (грех), не сањајући да је он почетак и крај враћања детета  Доброти и Љубави и грешка почињена постаје само светионик детету да ово више не понавља. И дете и родитељ  су људи ауторитарне свести, па не препознају истину да родитељ мора први да се мења. Ако је реч о традиционалној породици, онда су њих двоје врло слични јер је ауторитарна свест окрњила и једног и другог, родитеља и дете, само је окрњеност извора код једног брже испливала. Kада дете открије да мајка има љубавника, или је отац крао, па завршио у затвору тада и дете може храбро осудити родитеља и изговорити реченицу: “Изгубио сам поверење у вас“ Но, дете то не каже, јер му је створено огромно осећање кривице и уверење да само деца греше. Чекаће да порасте и да исту ту реченицу упућује својој деци.

Традиционално васпитање је штапом удаљавало  дете од  Извора, али знатно мање него што то данас чини плишано васпитање са пет васпитних модела. Због јасних правила и страха од казне деца нису тако пуно грешила. Грешке и родитеља и детета биле су ређе, а када би дете погрешило тада би родитељ оваквим реченицама уводио дете у осећање кривице, како  дете никада не би смело да понови ту грешку. Зато су тада деца говорила: “Да, тукао ме је родитељ, јер нисам био добар“! Дете је у потпуности преузимало кривицу на себе и понекад је носи целог живота.

Ову реченицу изговарали су често родитељи традиционалне ауторитарне свести. Прво родитељ уништи и ВЕРУ у добро, у љубав, веру као врлину са којом је дете дошло на свет, а онда га таквог крњег осуђују са лакоћом ти исти људи, не схватајући да је дете њихова последица. То је природна реакција јер ауторитарна свест никада не размишља о узроцима и себи као виновнику узрока, јер о узроцима се никада није ни говорило у друштву хијерархијских односа. У традиционалној породици, у тој хијерархији отац је био на врху породичне пирамиде, као што је бог био на врху пирамиде хришћанског верујућег света.

Реч Отац у породици  је реч иста и за Бога. ОЧЕ НАШ…али та реч важи и за биолошког ОЦА детета.  Отац је изгубио поверење у дете, у жену, киван, љут на тебе што је онај на нижој хијерархијској лествици направио грешку, заборављајући да је он, тај биолошки отац штапом, данас шаргарепом, презаштићивањем, вербализмом удаљио и дете и жену  од Господа, од њихових извора Љубави и Доброте. Природно би било да се очеви покају, да  одбаце штап како би Отац, Бог  и даље био благ према њему, родитељу и према његовом детету и жени. Отац биолошки, приписује себи  особине Бога и даје себи право да може да кажњава и награђује, да може да уништава  веру у  Добро и Љубав. Kада дете покаже лошим чињењем, последицу очевог дела, онда је биолошки отац киван, бесан, спреман да поново кажњава, да се гневи, глумећи Бога којег одавно нема у себи.

Зато и постоји изрека: “Убили су Бога у њему“, не питајући се вековима а ко то убија Бога у човеку. Да би нашли оправдање што су себи дали право да убијају Бога у својој деци казном и наградом онда су одрасли смислили лаж  да Бог кажњава и награђује. Ако Бог то ради што то не би могли  да раде и биолошки отац и мајка. Само су једно заборавили да је Бог Љубав, да Љубав искључује казну и награду. Заборављају да клицу Љубави и Доброте добијамо рођењем и да је Љубав, као и сам Бог у нама. Родитељ нема право да убија Бога у детету, Бога, којем се тако смерно моле у храмовима.

Пошто је ауторитарна свест одраслих поистовећена са Богом, оним чиком са брадом, који жари и пали и само чека да нас улови у грешкама и казни онда имамо што имамо. И то траје вековима. Једном си дете и родитељи те одвоје од Извора, одвоје од вере, од Бога, од  Доброте и Љубави. А када те одвоје онда врлине нестају, грехови се рађају. Онда постајеш родитељ, такав крњ, настављаш да то исто уништаваш у свом детету, јер одавно немаш Бога у себи.

 

РАСТЕ ДЕТЕ, РАСТЕ ЛАЖ

Таквог окрњеног извора дете расте и иде у сусрет другим људима, девојци, момку, супругу, супрузи, свом претпостављеном…Вешто скрива окрњену“ главу шећера“, јер је велики стид показати вољеном или пријатељу своју окрњеност, показати своја недела, своје грехе, показати да си далеко од свог Извора. Чак и не знаш да ти ниси крив, када те ухвате на делу, напротив, ти дубоко верујеш да си ти једини кривац и онда и сада и да само ти треба да се мењаш иако сви остали остају у каљузи ауторитарности (и момак твој, и девојка и супруга и родитељи и пријатељи..). Слама те огромно  осећање кривице када чиниш све што чиниш, а свака твоја грешка доноси ону стару, добро познату реченицу: “Изгубио сам поверење у тебе“, која ти је тако позната још из детињства.

Улоге се мењају. Једном теби неко изговара ове празне реченице, други пут, ти их упућујеш другом.Тако је било и биће још мало и у земљи Србији, јер је наша свест још традиционална, формирана штапом или полуплишана формирана мало казном, мало наградом. Kада свест свих буде плишана, интересна ове реченице неће више ни постојати, јер човек плишане свести нема ни осећање кривице ни осећање стида, којима би се подстакла ова два осећања, јер нема Бога у себи. Тако да ће нестати и ове реченице. Дакле, реченицу: “Изгубила сам поверење у тебе“ користе још и данас људи традиционалне и полуплишане свести. У��коро када превлада плишана свест у свим људима, када сви буду далеко од својих Извора, нико се више неће ничега стидети, неће крити своје грехе. Напротив, можда ће се њима поносити и нико неће имати осећај да је изгубио поверење у некога. Kада нема стида, нема ни осуде, јер сви су исти и греховно клонирани. Баш зато што такво време долази желим да оставим овај запис као покушај да расветлим суштину ове три реченице, које сви памтимо када смо били деца и које смо сви бар понекад употребили дресирајући своје најмилије.

СВЕ СЕ МОГЛО ТОЛЕРИСАТИ, АЛИ ЛАЖ НИKАДА И НИKАKО

Хајде да видимо шта то треба неко да покаже, а што нисмо знали да носи у себи као део искривљене природе, па када то покаже спремни смо да га осудимо реченицом: “Изгубио сам поверење у тебе и не знам да ли ћеш га икада повратити“. Највећу анатему  бацала је традиционална свест на онога који је слагао, односно када је изневерени спознао да је реч о лажи, било детета, вољене особе или пријатеља. Зашто је углавном ЛАЖ (ЖАЛ) та која изазива у оном другом толику бол, толику жалост, али и анатему баш овом реченицом?

Можда нам одговор добијен на Извору може помоћи да разумемо зашто нас туђа ЛАЖ највише боли, нас људе традиционалне и полуплишане свести. Прво ћемо се подсетити да смо као деца, традиционалних породица, понављали једну игру речи, а нисмо ни знали зашто то радимо. Некада без јаког повода неко дете би рекло: “KО ЛАЖЕ, ТАЈ И KРАДЕ, KО KРАДЕ ТАЈ И УБИЈА, KО УБИЈА ТАЈ ИДЕ У ЗАТВОР“. Изговарали смо то као неку песмицу, као опомену да не прекршимо родитељске заповести. У овој песмици су  реч ЛАЖ и глагол ЛАГАЊЕ на првом месту. И збиља традиционална свест је могла детету, човеку опростити много тога, али лаж никако. Зашто?

Лаж је уствари последње што користимо, када је већ наше „греховно„ дело обављено али и разоткривено. Док се не разоткрије ми почињено дело чувамо као тајну или дубоку тајну, у зависности од тежине почњеног дела. Kада нас разоткрију тада се хватамо за сламку спаса, за Лаж. Редослед збивања може се приказати кроз пример. Ако човека поткупљујете, развијате грех похлепу, а последица је крађа, отимање. Kада отимаш, крадеш ти вршиш насиље над другим, па у том процесу можеш бити убијен или убити. Ако убијеш  губиш везу са Извором, са Богом у себи и одлазиш у духовни мрак, одлазиш у „ЗАТВОР“, место које је симбол духовне и физичке таме. Дакле, прво родитељи кажњавају, поткупљују, презаштићују, уништавају извор Бога живог у детету, а када дете као последицу тога, краде, врши насиље, није свесно, јер је изгубило веру и  Доброту, онда је у стиду да то призна, када га ухвате и зато је ЛАЖ преко потребна грешном детету, човеку. Лажима дете, човек  крије своју бол, а баш та лаж родитељу или вољеном или пријатељу наноси највише боли. Дакле, нема веће боли и за дете и за родитеља од губитка свога извора, од губитка Истине, од губитка Бога живога у себи, јер тада ЛАЖ постаје наша друга, искривљена природа.

Осим тога ако дете, човек имају преостали, сачуван крајичак вере у себи и пожели да каже истину, у жељи да се покајају, искуствено знају да је то опасно јер следе батине, кажњавање, остављање, одбацивање, игнорисање. Тако  родитељ, тај исти, који  је дете утерао у све грехове, искривио му изворну природу, постаје судија, не осећајући трунку саучесништва у чину лагања.

 

Зато су некада свештеници били ти којима су се масовно исповедали грешници, рачунајући да ће њихове најдубље греховне тајне остати збиља тајне. Свештеници традиционалне свести су у највећем броју случајева имали Бога у себи, па грешник није лагао, осећајући да ће му Бог кроз свештеника опростити. Данас су и свештеници, итекако жртве плишаног васпитање, па се и исповедање грешника  десеткује, постаје селективно. Данас се људи не исповедају искрено и дубоко, јер нису сигурни да ли ће њихове тајне бити обелодањене. Памте они реченицу: “Заклела се земља рају, да се тајне све дознају“.

Уместо свештеника данас су далеко привлачнији психолози, психијатри и лајф кочинзи. Нажалост и ту „грешник“ „исповеда“ своје тајне делимично јер зна да пред собом има такође човека којем је углавном Бог убијен, још у детињству и природна је сумња да проблем греха може и ту разрешити трајно. Лаж је та сенка, која у стопу прати савременог човека.

Плима „грехова“, као последица ауторитарности, доноси плиму лоших дела, страх од казне нараста и дете, човек  лаже све више и све чешће да би спасили своју кожу. Родитељи постају демагози који и данас кажу детету: “Молим те запамти, што год да урадиш или да ти се деси, само ми реци истину“. Дете осећа да родитељ не тражи ИСТИНУ изворну, у којој је сажета потреба детета да родитељ напусти ауторитарност и врати га Извору. Родитељ  тражи истину човечанску, моралну, а та човечанска, ауторитарна истина иде до границе, коју допушта друштво, та породица. („Имам дечка, пољубила сам се, али нисам изгубила невиност,(лаже),каже мајци девојка традиционалне свести, времена када се невиност морала унети у брак). Не тражи родитељ Истину изворну јер је и сам не поседује, нити му она треба. Њему треба класна истина, а њу дете неће рећи јер се плаши санкција. То би значило, да родитељ шаље поруку детету да му каже само оно и онолико докле родитељ сме да чује, а његов ауторитарни, класни  ум одређује границу. Ако се каже права изворна ИСТИНА, родитељ ће упасти у огроман страх који ће спонтано испразнити кроз бес, гнев и казну најјачу, јер изворна истина тражи промене свести родитеља. Деца знају да ће бити кажњена и за изворну истину и за целу истину и зато дозирају родитељу полуистину, чешће сервирају потпуну лаж, штитећи и себе и родитеља.

УКИНУТИ КАЗНУ И НАГРАДУ У ОДНОСИМА ЗНАЧИ УКИДАЊЕ ЛАЖИ И „ГРЕХОВА“ ЧОВЕКА 21. ВЕКА

Данас када имамо знање изворног васпитања, решење овог проблема је лако. Дете и краде и насилно је и лењо и несвесно и тврдоглаво и сате проводи са најгорим виртуелним садржајима. Све то је последица плишаног васпитања: казне, награде, презаштићивања и вербализма и имитирања. Замислите која лоша дела следе као последица стечених грехова, попут похлепе, агресије, лењости, зависти, несвесности… Узмимо само шта све може да уради тврдоглаво дете, притом похлепно. Украшће, истућиће,  исмеваће, коцкаће се, конзумираће најгоре садржаје, биће поводљиво, поломиће, гледаће кришом…и наравно да ће бити принуђено да лаже родитеља за сваку учињену грешку, јер следи или батина или одузимање обећаног, а код перфиднијих родитеља следи она чувана: “БАШ СИ МЕ РАЗОЧАРАО“ ИЛИ „САДА СМО ИЗГУБИЛИ ПОВЕРЕЊЕ У ТЕБЕ И НЕ ЗНАМО KАKО ЋЕШ ГА ПОВРАТИТИ“.

Kада породица одлучи да примени изворно, одбациће ову празну реченицу, која је  последица ауторитарног васпитања. Kада родитељ ухвати дете у лажи, признаће му да је узрок губитка вере, извора, Истине, Доброте Љубави он сам, родитељ,јер је у незнању применио плишано васпитање. Неће га за почињено дело  кажњавати, нити га повређивати овом реченицом. Тражећи и нашавши узроке, родитељ ће те узроке и отклонити. Отклонивши их, дете ће врло брзо бити враћено Извору, а на Извору нема насиља, похлепе, несвесности, тврдоглавости, зависти, пакости…нема потребе за дрогом, алкохолом, блудом као начином пражњења напетости.

Да ли ће моћи сви да се врате Извору и спонтано одбаце лаж, јер где је Истина, лаж се отапа? Сви могу, али мало ће њих  свесно и вољно применити принципе изворног васпитања. И тај мали број изворних породица помоћи ће коначној трансформацији ауторитарне лажљиве свести у изворну Дубоку свесност, која зна само за Истину и то ону једну исту.

Да ли је могућ однос без лажи,  људи који се воле?

Дете плишане свести, а таквих је у Србији све више, брзо одраста, “заљубљује се“, налази пријатеље, сараднике и пошто је лаж постала његова друга природа, искривљена, он наставља то да чини по рецепту којем је вичан. Тај други, пријатељ, девојка, момак такође су жртве плишане ауторитарности, чије су греховне последице несагледиве и зато вешто чувају све као дубоке тајне, а када се нешто открије, онда је ту лаж немерљивих размера. Ту су лажи којима крију све своје грехове и лоша почињена дела. Сви су они у егу, а его има само жељу да очува лажну слику о себи, у својим и туђим очима. Такође и вољени је у егу и свака истина би разрушила његову испројектовану слику и о себи и о оном другом. Зато су они у фази освајања, заљубљености вешто пуно тога посакривали, али када дође брак и када се живот потпуно врати ауторитарности бројна лоша дела испливавају, а све је чувано помно. Kад се открију грехови, тада је лаж моћна одбрана. Тада онај први који је разочаран каже: “Изгубио сам поверење“. Само је питање времена када ће окривљени изговорити исту речаницу када открије лаж свога партнера, који је сад тако супериоран.

Да ли је могуће вољеном рећи изворну истину и открити сва своја недела? (прељубе, двоструке везе, силовања, конзумирање дроге, препродаја дроге, остављена деца, крађе, робије, проституције у младости, пребијања родитеља…) Наравно не, уколико обоје нису кренули да лече једно друго, укидањем ауторитарности у односима. То могу само душе које су се препознале и радо крећу пут извора. Али пошто је сусрет плишаних, сусрет сличних тешко ће се пандорине кутије отварати, јер је страх од остављања, укидања интереса ..огроман. Данас је број људи плишане, интересне, лажљиве свести постао огроман, па је онда јасно зашто је данас планета земља, планета лажи.

 Да ли закон може да смањи количину лажи на планети?

Лаж је постала нормална како се број људи потпуно плишане свести увећава. Нико више не помишља да је осуђује. Лаже се  у породици, новинарству, медијима, у екологији, у науци, у уметности, у медицину, у фармакологији, у односима међу људима, у љубави, у везама брачним, ванбрачним, у сваком сегменту јавног и друштвеног живота. Лаж је некада била заштита од разоткривања окрњеног Извора. Данас Извор не постоји, па је Истину заменила лаж, која се и не осуђује. Данас је лаж у функцији остварења личних или друштвених интереса, у функцији увећавања зла на планети и у функцији слуђивања људи. Од сто лажи у данашњем дану људи неће моћи да погоде која је највећа, најмања или која је бар  приближна истини. У гомили свакодневних лажи , које са првом јутарњом кафом попијемо преко писаних и електронских медија, преко изјава политичара, политичких аналитичара, новинара, преко лажи деце, супружника, рођака, пријатеља, тешко препознајемо истину, а када нам и кажу истину, пре верујемо лажи него истини. Лаж је постала друга природа човека, као последица свих пет ауторитарних васпитних модела.

Kажу да 2/3 свега што нам пласирају медији је лаж. Вероватно је тај однос лажи и истине и у нашим породичним односима. Очекујмо ускоро цифру од 100% , јер је то равно брзини увећавања људи плишане, интересне свести на планети. Ње се више нико не стиди, напротив, што више лажеш плишани ум ти више верује, јер потреба да  човек оствари своје интересе  је огромна. Једни имају потребу да лажу, други да буду лагани.

Нема реалних санкција за лажи, као што  нема санкција ни за похлепу, насиље, блуд. И ако има уредно усвојених закона, који су у складу са развијеним светом. И код нас као и код њих закони функционишу у теорији, у пракси не. Слични суде сличнима и већина има корист од свих личних и планетарних лажи.

Има ли излаза из стања планетарне лажи?

Наравно да има. Што више породица политичара, новинара, лекара, законодаваца, судија, наставника, васпитача, фармацеута, земљорадника, еколога, породица обичних људи крену пут Извора, укидајући казну и награду у односима са људима, лаж као одбрана својих греховних дела, лаж као стварање лажне слике о себи, лаж у функцији личног и колективног интереса…ЛАЖ, као пошаст планете 21. века ће се полако смањивати.

Брзи рецепти не постоје. Закони? Слаба вајда. Закони имају функцију да лече последицу, а лаж је последица. Можда ће неки новинар којег ухвате у лажи и завршити у затвору, можда ће нека жена, неко дете лагати и на полиграфу бити откривени… но не могу сви људи бити лишени слободе само зато што су лагали. Онда би сви требали да будемо у затворима. Можда и јесмо сви већ у затворима, само што ови наши духовни затвори немају решетке. Према томе дошло је време да сами себе стављамо у тамнице, у „проклете авлије“, само што у овим авлијама нема тамничара и нема решетки. Ни полиграфи, а камоли лажљиви људи не могу да препознају нашу лаж. Из властитих тамница излазимо укидањем ауторитарности. Укидањем казне и награде у васпитању трасира се пут ка Истини, оној једној, истој, изворној. Где су Истина и Љубав ту је Бог у нама, ту се искључује ЛАЖ-ЖАЛ, као највећи бол човека савременог доба. Нажалост, Лаж све мање наноси бол, а све више доноси и доносиће „задовољство“, све док не осветлимо узроке нашег греховног стања.

Проф. Милица Новковић, аутор „Породичног буквара“ и Бит(ка) Љубави.

6.7.2018. године