20
Ljubav je bit – suština našeg života
Znanje Izvornog vaspitanja, vaspitanja bez nagrađivanja i bez kažnjavanja deteta nudila sam roditeljima Srbije od 1994. do 2015. kroz predavanja i „Porodični bukvar“. To je bio period u kojem je došlo do velikih promena u vaspitanju, u zemljama nerazvijenog sveta, pa i u našoj Srbiji. Tradicionalno vaspitanje i tradicionalna porodica, za ovih dvadeset godina, zemenjeni su plišanim vaspitanjem i “plišanom porodicom”, na vrlo jednostavan način. Deca više nisu smela da se kontrolišu „štapom“ (negativnim uslovljavanjem), već samo „šargarepom”(pozitivnim uslovljavanjem). Odreći se štapa bila je preporuka „nove plišane“ pedagogije. Preporuka je išla uz pretnju kako jednog dana nećemo smeti da vičemo na dete a kamoli da ga udarimo. Godine su prolazile, tradicionalna svest roditelja tog vremena teško se odricala „štapa“. Vešto su kombinovali “šargarepu” i “štap” kada dete pretera, “da zapamti”. Danas živimo posledice tih vremena. „Štap i šargarepa“ su „ubile Boga“, a time i Ljubav u generacijama poluplišane svesti, koje su prve žrtve „plišane“ pedagogije.
Rasle su i porasle generacije dece rođene sredinom osamdesetih, devedesetih, dvehiljaditih, generacije prve žrtve „plišanog“ vaspitanja. Te generacije, ja nazivam „poluplišanima“, stručnjaci ih zovu milenijumci. „Poluplišani“ imaju sećanje na tradicionalne vrednosti, na tradicionalano vaspitanje jer su osetili snagu „štapa“ u svom detinjstvu, ali oni danas žive život koji nameće „plišana“ demokratija, razapeti između tradicionalnih vrednosti i kvazi vrednosti plišanog uma. Oni prihvataju i žive sve što je do skora bilo osuđivano (pohlepa, nasilje, lenjost tela i duha, blud, razvrat, prevare voljene osobe, lako napuštanje porodice, ostavljanje dece, nebriga i neodgovornost, prezir prema trajnom, proverenom znanju, prihvatanje poluistina, laži, površnih informacija, preziranje učenja, škole, rada, domaćeg vaspitanja). Prihvataju konzumiranje marihuane, kao nešto bezazleno i poželjno, droge, alkohola, seksa bez ljubavi, nasilja, kao nešto što je „in“. Društvo podržava te vrednosti organizovanjem raznih „alko“ festova, rijalitija, sajtova najbizarnijih sadržaja brojnih blogera, koji zarađuju ogroman novac i virtuelnim sadržajima, koji podstiču mlade na kriminal, blud, nasilje, ubistvo. Najcenjeniji postaju oni koji do skoro ne bi zaslužili ni trunku pažnje javnosti. Jedino zbog čega su u centru pažnje to je san siromašnih da nauče koje su prečice do bogatstva. Za brzim i lakim bogaćenjem žudi pohlepna svest poluplišanih i plišanih umova. Svi traže „leba bez motike“. Dok ih prate, milioni mladih veruje da je moguć uspeh i bogatstvo bez rada, bez učenja, bez ljudskih kvaliteta. Za poslednjih četvrt veka dogodile su se velike promene u Srbiji i okruženju. Vrednosni sistemi su potpuno promenili odnose između muškarca i žene. Porodica, kao osnovna ćelija društva je izgubila draž i smisao koji je imala. Sklopiti brak, roditi decu, zatim, razoriti brak i porodicu i onda kada su razlozi benigni, danas je realno, moguće i društveno podržano. Sve što se nije moglo zamisliti da može da uradi čovek tradicionalne svesti danas je normalno, prihvatljivo i ne snosi osudu ni porodice, ni društva u celini.
„Poluplišani“ su porasli
Deca su rasla i porasla. Momci i devojke rođene negde osamdestih pa do dvehiljaditih u svoje veze danas 
unose teret posledica plišanog vaspitanja. Neki se zaljube, na kratko otkriju jedno drugom svoju predivnu izvornu prirodu, Ljubav bljesne, požele brak i decu, što i ostvare. Nažalost, oboje se vrlo brzo vrate onom svom, u detinjstvu i mladosti stečenom licu, stečenim navikama i kvazi vrednostima. Zašto? Zato što nastave sa upotrebom nagrade, kazne, prezaštićivanja, imitirajući i dalje sve što im nude mediji. Razočarenje je neminovno, deca se rađaju, postaju veliki teret i obaveza mladima, nespremnim na žrtvu, koju traži porodica. Razvodi su laki, povratak momačkom, često i devojačkom životu je sve miliji. Deca su tu negde između otuđenih roditelja, njihovih unesrećenih roditelja, koji se pitaju gde su to pogrešili.
„Poluplišanim“ generacijama posvećujem „Bitku Ljubavi“
Upravo tim poluplišanim generacijama, koje su porasle, osnovale ili razorile brakove i porodice posvetila sam 2016. godine svoju knjigu „Bit(ka) Ljubavi”. Njima namenih Bitku, da saznaju kako su ih roditelji u neznanju i pod pritiskom društva odvojili od Izvora Dobrote, Ljubavi, Istine, da prepoznaju istinu da su uzroci njihovih muka pet autoritarnih vaspitnih modela. Kada se oslobode ove pošasti, vratiće se sebi, svom Izvoru. Neki će u tome uspeti još u periodu zaljubljenosti, neki dok premišljaju da li vezu da raskinu ili nastave, neki u braku dok ne dobiju decu, neki kada deca pristignu u njihove živote. Znanje Izvornog vaspitanja, pretočeno u „Bit-ka Ljubavi“ će im pomoći da vaspitavaju svoju decu bez bilo kojeg oblika uslovljavanja, bez dresure „štapom i šargarepom“. Decu će zadržati na Izvoru Ljubavi, a sebe vratiti svom Izvoru Ljubavi, za koji misle da više ne postoji.
Prošle su tri pune godine kako su mi poluplišane generacije postale najmilija ciljna grupa. Već sam stekla ogromno iskustvo u radu sa njima, ali mogu slobodno reći da je to težak, mukotrpni rad jer su posledice „štapa i šargarepe“, posledice kvazi vrednosti, realnih i virtuelnih uzele svoj danak. Pritom, deca koju rađaju poluplišane generacije imaju potpuno plišanu svest. To su deca rođena od 2010. kada je u živote te dece ušao smart–tač telefon. Istovremeno zakonom o porodici potpuno je zabranjen štap (klasična kazna), a „šargarepa“ roditelja više nije potrebna. Najslađa „šargarepa“ postala je „virtuelna vaspitačica“, smart telefon, koji se nudi u najranijem detinjstvu. Sudar „poluplišanih“ roditelja i dece plišane svesti, dece pohlepne, nasilne, lenje, tvrdoglave, dece koju brane kordoni zakonodavaca, nevladinog i vladinog sektora izgleda kao sudar nepoznatih svetova. U tom sudaru rat je neizbežan, a u takvom ratu nema pobednika.
Bez ljubavi muškarca i žene nema srećnog deteta
Od ovog broja za Blagodarje ću pisati o problemima muškaraca i žena poluplišane svesti. O pokušajima da se vrate Ljubavi, jer bez njihove ljubavi ni deca ne mogu biti srećna. Nekada ću pisati o momku i devojci, nekada o dva roditelja, koji ne znaju koji im je rat teži, rat između njih i dece, rat između same dece ili rat između žene i muža, snahe i svekrve. Nekada o razvedenim roditeljima, koji pokušavaju da ostanu dobri roditelji, nekada o dva roditelja, davno razvedena, u novom braku, koji prave iste greške kao i u starom. Posebnu pažnju mi privlače mladi koji ne kriju da ne žele ni brak, ni decu, ni porodicu. Vodiću vas kroz ovu temu brojnim primerima iz svog iskustva u radu sa mladim ljudima. Zajednički imenitelj svima su pokušaji da zadobiju svoju Bitku Ljubavi, zarad sebe i svoje dece. Svaka priča, svako znanje kako vaspitavati decu, postaje i ostaje jalovo ako žena i muškarac nisu u ljubavi.
Primeri iz prakse:
Oni su Bitku dobili, pa izgubili. Sada su u potrazi za novom Ljubavi
Lepi, mladi, završili fakultete, zaposleni, iz dobro stojećih porodica. Rođeni sredinom osamdesetih. On se odavno pomirio sa tim da neće moći nikoga da voli jer su njegove emocije odavno zamrznute, potisnute. Uspevao je da ih probudi marihuanom. Tada je osećao da je živ, jer mu je marihuana budila iluziju radosti. I iluzija je bila bolja od odsustva radosti. A posle marihuane, dolazilo je buđenje u kojem se sretao sa svojim besom, nezadovoljstvom i emotivnom tupošću. Društvo, krcato drugarima iz detinjstva, svi u potrazi za radošću, smislom i ljubavlju. Noći u zadimljenim sobama, uz kartanje, jamb, kocku, igrice, zezanje, uz cigaretu, alkohol, marihuanu koja se zaliva alkoholom i uverenjem da je to prava stvar, bezopasna i tako „in“. Uvek su se tu motale i neke lepuškaste devojke koje su bile u potrazi za iskrenom ljubavi. Takve noći su se završavale u krevetu sa devojkom kojoj se često ni imena nije sećao. Pitao se da li je uopšte bilo seksa. Opet jutro, opet sudar sa besom i pitanjem: „Dokle tako i da li je moguće da on nije ni na tragu ljubavi!?“. A onda se dogodilo čudo. Sreće devojčurka svojih godina. Lepa, vedra, ljupka, naizgled prepuna života i spremna da mu život začini najprijatnijim iznenađenjima. Otapale su se emocije, duše se prepoznale i oboje su bili spremni na putovanje ka Izvoru, odavno zatrpanom. Napustio je društvo koje mu je pružalo privid sreće i okrenuo se njoj. Noći provedene u razgovorima, u ćeretanju, u nežnosti. Telefoni u rukama, usijani, poruke prepune pametnih misli. Dovoljni jedno drugom počinju da sanjaju san o zajedničkom životu. 
Venčanje iz snova. Ima se, može se. Fotke za pamćenje. Drugari ne prepoznaju lice njegovo, ono lice koje je samo pod marihuanom dobijalo izgled lažne radosti. Na licima njihovim svi vide osmeh, ali osmeh duša njihovih. Venčaše se. Započeše život bračni, vratiše se uobičajenim obavezama, sanjaju da će uskoro dobiti bebu koja će im ispuniti život. Posle malo pojedene šačice soli počeše da se pitaju ko je ustvari onaj drugi. On neuredan, lenj, požele da okusi zaboravljen ukus radosti momačke. Ona, da bi ga oraspoložila, zadržala, da bi pokazala svoju „dobrotu“ uđe u prezaštićivanje. Radila je sama sve, dok je on uživao u starim navikama. Čekala ga je uplakana i često pripita. Dopuštala je da luduje sa društvom, ponekad ga je pratila, pravila se da je raduje ta gungula muškog sveta. Ono što ni ona više nije skrivala bila je istina kojoj on nije pridavao značaj dok su se zabavljali. Posegnula bi za čašom, sve češće i sve brže bi se opila. Nije joj prigovarao jer je i njegova drugarica bila čaša ili marihuana. Vraćali bi se kući, polupijani ili on naduvan, obavljali su nekako svoje bračne dužnosti. No, bebe nema, pa nema. Ujutru, otrežnjen, susretao se sa starim drugarom, besom. Bes je postajao nepodnošljiv jer je ona izlazila iz sobe, sva u suzama tražeći ujutru mrvice nežnosti, koje on nije mogao da joj da ni noćas, a ne želi ih ni jutros. Pet godina braka. Prolete!
Kod mene dolaze u trenutku kada su se potpuno vratili svojim starim licima, navikama, svojim vrednostima stečenim u porodicama, u društvu. On onaj stari, sa svim posledicama plišanog vaspitanja. Ona sve dublje u alkoholu, suzama, bezizlazu. Savladali su znanje Izvornog vaspitanja, razumeli da su greške iz porodice spontano preneli u brak. Udaljeni jedno od drugog, bez dece, nisu imali snagu da se izbore za svoju bitku ljubavi. Niko nije hteo, nije mogao da se odrekne svojih poroka, svojih loših navika, svojih autoritarnih vaspitnih modela. Nisu hteli, nisu mogli? Svejedno je. Razvod je bio neminovan, uprkos spoznaji da su bili rođeni jedno za drugo, za ljubav, koju su stekli, pa izgubili.
Svaki kraj ima svoj novi početak
Ona je danas zrela žena koja je pobedila alkohol, koja se znanjem Izvornog vaspitanja vratila svom Izvoru na kojem su Dobrota, Istina i Ljubav. Kada je vidim onako veselu, prepunu života pitam se da li će zadobiti novu 
bitku ljubavi sa nekim srećnikom. U potrazi je za novim muškarcem, ali srce nije izbrisalo onoga kojem je dušu darovala. Danas samo reče: “E, da sam imala ovo znanje kada sam ga upoznala!“. Nikada ga ne bih prezaštitila od rada, reda, realnog porodičnog života. Zajedno bismo znali da krčimo put ka svojim Izvorima i dočekali našu bebu u zdravlju i ljubavi.
On? Njegovi poroci nisu nimalo laki. Bori se sa manje ili više uspeha. Pokušava da osmisli svoj život, u potrazi je za novom ženom. Dok traga vraća se starim, lošim navikama, društvu koje se polako osipa. Mnogi se oženili, neki trpe, neki se razveli, neki ponovo oženili, neki varaju, neki okorele neženje. Često se čujemo, vidimo. Sa setom ponavlja: “E, da smo znali!“ Ja u sebi, sa smeškom, pomislim: “Ko zna, kada i ti mladiću prestaneš da zavaravaš sebe da je smisao života u tome kako živiš, kada se vineš put svog Izvora, možda će vas život spojiti, možda ćete izvojevati bitku ljubavi koju ste započeli, pa od nje odustali. Božije puteve čovek ne poznaje.“
Za časopis “Blagodarje” Milica Novković, autor knjiga „Porodični bukvara“ i „Bit(ka) Ljubavi
20