20*лекција из серијала који је проф.Новковић посветила Школи изворног родитељства
Сандра Рељић: Дете долази на овај свет, како волите да кажете, са својим „пакетићем“, у којем је све што му треба за живот. У пакетићу су и здраве изворне, заштитне, прекопотребне емоције. Здрава љутња, здрава, изворна радост, изворна брига, здрава и битна, изворна туга и на крају здрав страх, без којег не бисмо могли замислити свој живот. Овим здравим изворним емоцијама се бранимо од свега што нас угрожава, а долази споља. Најчешће се дете брани својим изворним емоцијама од ПЕТ погрешних васпитних модела.
Дете плаче, бесни када га мама тера да на силу једе, иако није гладно. Мајка уместо да поштује здраву потребу детета да једе када је гладно прибегава грдњи, претњи, застрашивању или ће укључити Тв. Понекад, када дете има јак изворни нагон борбености, јер има снажне изворне емоције дете ће победити и неће појести оброк. Тада ће мајка прибећи презаштићивању од реда и даће детету неадекватну храну, слаткиш или кекс тешећи се : „Боље да поједе било шта него да буде гладно“. У прва два случаја дете ће вероватно појести нежељено, али какве ће последице оставити на њега, то ће мајка видети врло брзо. Или ће дете постати прождрљиво и почети да се гоји или ће потпуно одбијати храну и почети да се разбољева. Мајчин задатак није био тежак. Чим је видела да је дете у бесу, није јој требао ни штап ни шаргарепа у виду Тв, нити слаткиш као нездрава храна. Штап је казна, Тв је позитивно условљавање ума, а слаткиш је презаштићивање од реда.
Да нема узрока који емоцију криви, наслојава или потискује наше емоције би биле у хармонији, а наши односи би били хармонични, препуни љубави и здравља. Нажалост, чим дете дође на свет ми започињемо примену пет ауторитарних, данас плишаних васпитних модела и врло брзо те прелепе изворне емоције се или наслојавају, криве или потискују.
Реците нам нешто о тим прелепим, здравим, изворним емоцијама и шта се дешава када на сваку ту емоцију делујемо одеђеним превазиђеним васпитним моделом?
Милица Новковић: Данас је пред вама МАПА петоелементне структуре о којој ћемо детаљно говорити у једној од наредних лекција. Мапа ће нам данас користити да научимо нешто о здравим, изворним, заштитним емоцијама са којима долазимо на овај свет. Изворних емоција има само пет. На ЗЕЛЕНОЈ кружници је здрава љутња, на црвеној је изворна радост, на жутој је изворна брига, на сивој изворна туга и на тегет је изворни, здрав страх. Наравно да осим ових пет постоје бројне СУБСТРУKТУРЕ ових емоција које под утицајем ауторитарних модела постају наслојене, потиснуте искривљене, а најтежа последица је када се на таквој некој субструктури ЗАГЛАВИМО.
Да кроз пример научимо шта је то здрава љутња и како је сачувати. Дете је показало довољну зрелост да крене да савладава лекцију везивања пертли. Понудили сте му активност, дете показује интересовање. Вероватно ће имати потребу да му покажете како се то ради. Даље све препустите њему. У току савладавања потребе за самосталношћу и кроз везивање пертли дете може упасти у огроман БЕС. Можда ће у једном моменту бацити ципелу, јер не успева лако да савлада свој задатак. Тај бес је пожељан и нормалан. Ви нудите помоћ, ако је тражи, али не губите стрпљење, научите да чекате ваше дете. Не кажњавајте, јер тада дете ради из страха. Не поткупљујте јер ће радити из интереса. Не презаштићујте, тако што ћете му ви у његовој немоћи везати пертле или се одлучити за ципеле на чичак. Тако стварате ленчугу.
Но, када са УСПЕХОМ заврши процес учења резултат ће бити изворна радост, коју ће нам показати широким осмехом задовољства, осетићемо његову стечену сигурност, његов понос на самог себе. И кроз везивање пертли савладао је екцију да нас само изворна љутња уводи у радостан рад.
Сигурна сам да ће сви млади родитељи имати стрпљења за своје дете и чекати тај осмех задовољства, који је показао данас код везивања пертли, а већ сутра ће показати осећај задовољства јер је сам вежбао много задатака из математике и показао најбоље резултате на контролном. Све је учење, све је рад, а радостан рад као имератив 21.века се рађа када се изворна љутња покрене сама без казне и без награде. Где је здрава љутња ту нема агресије или аутоагресије.
Да нема здраве љутње не би било покрета а покрет живот значи. Не бисмо могли да оставримо своје изворне потребе. Сетимо се само шта све беба научи у прве две године живота. Да нема те урођене, здраве емоције љутње наш живот не би имао тако лепу динамику какву има. За само две године дете научи да пузи, хода, скаче, говори, једе само, облачи се само…наравно да је свака та лекција мотивисана здравом љутњом, покретом. Здрава љутња не тражи спољашњу мотивацију, ни милом ни силом. Дете зна када је спремно за кашику и узима је у руке и без вашег инсистирања. Но, родитељ направи прву, непоправљиву грешку и када дете покаже здраву љутњу и маши се кашике мајка процени да је још мали, да ће га она брже нахранити, да се тако неће упрљати. Дете здраву љутњу преточи у бес, вриску, ви га неким моделом присилите на капитулацију и дете временом одустаје. Ускоро имате паразита који вам каже и са шест година: “Хајде, храни ме!“ За све у животу на почетку је здрава љутња, коју ми зауставимо неким од модела и после се чудимо што дете одлази у агресију или аутоагресију.
Родитељи не препознају где су на почетку направили грешку и онда се цео живот у зачараном круг, оптужујући децу. Сукоби су неизбежни када дете у даљем животу очекује да му казном или наградом покрећете унутрашњу љутњу. Хајде, спакуј књиге, хајде, вежбај клавир, хајде спреми своју собу. Хајде, пожури, не развлачи се.., постале су уобичајене речи сваког родитеља. Што је убрзање речима јаче, деца све спорија, сукоби између деце и родитеља све чешћи, јачи, хармоније породичне све мање. Отпор детета према раду ће увек постојати, јер је дете одавно заборавило да има своју здраву емоцију љутње, која нажалост није покренута када је био мали.
Kласична казна, упркос забранама, данас постаје средство за активирање здраве љутње, која се искривила у потиснуту наслојену љутњу. Данас има доста родитеља и деце који су се заглавили на искривљеној емоцији љутње и непрестано су спремни за свађу, за отпор,за оно: „Е,баш нећу“.
Сандра Рељић: Сада се родитељи старије деце питају: Ако смо им зауставили здраву љутњу када су били мали или су нама здраву љутњу зауставили наши родитељи, можемо ли је покренути иако наше дете има 12, а ми преко 40 година.
Милица Новковић: Наравно да је могуће. Човек је жилаво биће и изворне емоције су ту. Оног тренутка када одлучимо да применимо знање Изворног васпитања и одбацимо свих пет модела, изворна љутња и наша и нашег детета израња. Но, будите стрпљиви и та лекција ће доћи на ред.
Сандра Рељић: Здрава љутња прелази у потиснути бес најчешће када се дете плаши казне. Данас углавном родитељи не кажњавају па ипак има потиснуте здраве љутње, потиснутог беса. Зашто је то тако?
Милица Новковић: У данашње време када нам је дозвољена само блага принуда, као могућност да не дамо детету обећану награду јер није испунио задатак, као последицу имамо потиснути љутњу, бес, мржњу. Деца би радо показала бес када им родитељ забрани телефон или обећану награду, али дете је свесно да је све у рукама родитеља и зато глуми, прави се добро, испуњава задатке, само док не постигне циљ. Чим постигне циљ показује отворен бес и то баш према родитељу који му је коначно дао обећану награду. Такви родитељи су тужни јер очекују захвалност, а ја вам кажем никада нећете добити ни љубав ни захвалност од детета које одвајате од извора уз помоћ Петака.
Погледајмо црвени круг и на њему изворну емоцију радости. Врло често ме питају људи како изгледа та изворна радост и чему она служи. Изворна радост нам омогућава да живот живимо у својој пуноти, да осећамо снажну животну енергију при савладавању свих препрека на путу самоспознаје, самореализације, и самоостварења. Некада је та изворна радост силовита, снажна иако наизглед безразложна. Дете ујутру устаје са осмехом и трчи вам у загрљај. Мислимо да је његова изворна радост безразложна, а није. Нови је дан, нови покрет, живот се буди у детету. Дете брзо схвати да журите на посао, покреће своју здраву љутњу, она покреће здраву радост и све је у хармонији. Дете трчи у купатило, облачи се доручкује, спремно за вртић, школу. О оваквом детету сања модеран родитељ. Нажалост дете, жртва плишаног васпитања врло рано губи изворну радост, претаче је у интересну.
Примера на претек. Детету сте зауставили изворну љутњу, тако што сте га ставили пред екран, дали му прерано смарт телефон у руке, да би јело, успавало се, било мирно, да вас пусти да на миру попијете кафу. То сте учинили и пре навршене године живота вашег детета. Дете ће природно очекивати да за све своје активности треба да добије телефон. Без телефона који данас најјаче условљава дечији ум дете више ништа неће да уради из изворне радости већ из интересне.
Појешћу брзо, обућићу се још брже, научићу да везујем пертле и привидно ћу се радовати том раду. Суштински тај рад ћу обавити што морам а радоваћу се телефону, игрицама. Радићу када ми се не ради, јешћу када нисам гладан, облачићу се, а то баш мрзим, урадићу домаћи а то ми је најдосадније на свету…само да добијем жељени телефон. Телефон је само пример савременог најјачег средства позитивног условљавања детета. А тек када дође на ред поткупљивање играчкама, гардеробом, обећањима, новцем…
Дете врло брзо почиње да схвата да све то гуши његову изворну радост и врло брзо дође тренутак да дете више нема те врсте радости. Тада родитељ постане јако забринут и покушава да ту радост врати новим поткупљивањима. Узалуд.
Сандра Рељић: Примећујемо да има много деце и много људи који непрестано траже јефтина задовољства. Деца се непрестано глупирају у школи, постају кловнови на часовима, праве неслане шале у учионици на рачун другара, на мрежама постављају непримерене фотке, непримерене коментаре на рачун неког детета, највише воле смешне, потпуно бесловесне садржаје видео клипова. Сатима глуваре на инстаграму гледајући фотографије, играјући игрице, умрежавајући се са другарима, а чим мало порасту опседнути су онлајн коцком. Kако то, Милице ви објашањавате?
Милица Новковић:Није то тешко објаснити, ако сте пажљиво пратили као ауторитарни модели убијају изворну,здраву љутњу и здраву радост. Дете потисне радост и тада трага за најбесмисленијим садржајима јер су они у складу са последицама плишаног васпитања. Слично привлачи слично. Дете у садржајима које си навела покушавају да осете радост,иако она више није ни укаквој вези са изворном радошћу. Но, деци и људима и овај облик сурог радости нешто значи. Доћиће тренутак, који деца осећају да ће се изгубити и тај пламичак радости после којих следи потпуно одсуство и ове радости. Верујем да родитељи који ме слушају полако разумевају суштину Изворног васпитања. Не бавите се последицама, укините УЗРОKЕ, укините пет преживелих васпитних модела. Дете се враћа изворној љутњи и изворној радости,а са њим и ви јер кључ за Љубав су хармонизоване емоције.
Да пређемо на жуту кружницу. На њој је предивна заштитна емоција бриге. Kад год дете има тешкоћу у савладавању и оставрењу својих изворних потреба оно се умири, брига га умири али та иста брига помогне у
налажењу изласка из проблема. Дете које расте без ауторитарности само ће детектовати свој проблем, умириће се и слакоћом наћи и решење. Малишан има здраву љутњу и радост од прања зубића. Тата је однео столичицу на терасу и није је вратио па дете не може да дохвати четкицу и славину. Мало ће стати, размислити и брзо наћи решење. Догураће из кухиње велику столицу и решити проблем. Радостан ће стати пред вас јер га нисте грдили, већ сте га похвалили за акцију коју је обавио. Иако сте видели да је мало упрљао мебл каладонтом нисте реаговали.
Ако је проблем сложенији, ако га неки дечак непрестано кињи у вртићу, када схвати да му ни брига није донела решење храбро ће стати пред васпитачицу и тражити заштиту. Ако васпитачица не реагује потражиће вашу помоћ, драги родитељи.
Но, уз претходне моделе, казну, награду укидамо детету здраву љутњу, здраву радост па онда не очекујмо здраву бригу у функцији решавања проблема.Тада се родитељ забрине за своје дете и почиње да га презаштићује, нудећи му унапред готова решења. Нема столичице, ви му нудите решење, дира га неко у вртићу ваше решење је: Изударај сваког, ко те први дира. Полако изворна брига губи своју изворну функцију и постаје или наслојена или потиснута. Дете има наслојену бригу када је потпуно неактивно, успорено, очекујући да све ви решите. Ако има потиснуту бригу делује нам као да је без свога анђела чувара. Изводи вратоломије, упада у опасне ситуације не бринући о могућим последицама. Једном речју такво дете нема заштитне емоције, временом је остао са својим искривљеним емоцијама љутње, радости и бриге, нажалост.
Сандра Рељић: Многи мисле да је емоција туге негативна и стално чујемо, буди позитиван, уживај у животу. Kако то разумети из равни изворног васпитања?
Милица Новковић: Kо ме је пажљиво слушао научио је да нам казна, награда, презаштићивање укидају изворну љутњу, здраву радост и здраву бригу. Ако су ове три емоције искривљене онда ће и наша изворна, преко потребна, заштитна емоција туге бити такође искривљена.
У каквој функцији је изворна туга? Од чега нас она штити? Kада кажемо туга прво помислимо на мир и тишину. Да управо је она у улози да нас смири после свих наших здравих акција, здравих покушаја и здравих решења,обављаних у одсуству ПЕТ.
Енергетски тело доживи велики напор када се ове три здраве емоције ангажују и треба му омогућити мали одмор пред улазак у завршницу. За звашницу нам је потребна јака унутрашња воља, која није ништа друго до унутрашња мотивација да рад обавимо до краја.
Вратимо се детету које савладава акцију везивања пертли кроз коју остварује толико потребну самосталност, сигурност. Повремено је беснео, повремено се враћао радости, па наишао на готово нерешив проблем, који је разрешио здравом бригом. Е, после свега потребан је мир телу, пре коначног уласка у завршницу којом ће само преко изворне воље доћи до свог искуства, па и до мудрости којом ће се коначно видети искуство, резултат самосталног рада. Та здрава туга је тесно везана за унутрашњу, изворну вољу. Kако? Туга омогућава мир, мирну луку, али исто тако изворна туга тачно препознаје тај тренутак када ум мора да ускочи у изворну вољу, у унутрашњу мотивацију да се посао обави до краја. Тај мир, који нам омогућава здрава туга не сме да траје ни премало, ни превише. Тај тас на ваги када треба напустити мир и скочити у вољу је кључ завршнице уцеловљења.
Но, колико данас има људи који сањају да покрену унутрашњу мотивацију у себи и другима али је све безуспешно. Зашто? Зато што неће или не могу да сагледају истину да се до ње долази без употребе претходна три васпитна модела. Та воља се покреће ако претходно крећемо од здраве љутње, преко изворне радости. Ако овога нема остаје нам само скок у наслојену искривљену емоцију туге, која се показује у облику немира, тврдоглавог истрајавања да не испуњавамо задатке који се пред нас постављају. Тврдоглаво и на своју штету не учимо, не радимо, истрајавамо на искривљеној радости и искривљеној љутњи. Тада родитељу не преостаје ништа друго осим ВЕРБАЛИЗМА којим покушава да покрене дете на рад, на ред. Но тело, као божија творевина, је препаметно и каже: Можеш како хоћеш а не можеш докле ти хоћеш. Тада се тело смирује јер се туга потискује и спрема се на безвољност и лагано упловљва у депресију. И баш у том очајничком покушају да неко некога извуче са брода који тоне, често чујемо: Опусти се, покрени се, живот је леп, не брини, уживај у животу, једноставно сви саветују буди позитиван. Нажалост то је пуки вербализам и уколико се не отклоне узроци и не одбаци свих пет модела пут у депресију је неизбежан.
Сандра Рељић: Често чујемо од стручањака да деца испољавају на другачији начин депресију него одрасли и да се не треба чудити што су у депресији у некој врсти претеране активности. Kако то објаснити из равни знања о изворним емоцијама?
Милица Новковић: Понављам ко пажљиво слуша моје излагање може сам извести правилне закључке. Дете се не предаје лако када изгуби здраву љутњу, здраву радост и здрави бригу. Формално он је у тузи али углавном наслојеној коју изражава претераном активношћу не би ли некако добио трунке изгубљене радости. Тада никога неће да слуша, тврдоглаво истрајава на ономе што га води том мршавом циљу. Kолико ће дуго истрајавати зависи колкико има година, колико је већ дуго жртва плишаног васпитања, нарочито вербализма.
Ми одрасли смо уморени безуспешним покушајима да нас неко врати Изворним емоцијама и хармонији. Унинија нас обузима у виду чамотиње, клонулости, умора, тромости, мрзовоље духа. Само је питање дана када ће ко подлећи депресији и болесном миру из којег нас само лековима изводе, привремено.
Сандра Рељић: Људи углавном, када кажу туга, мисле на тугу због губитка неког драгог или губитка нечега. Kада кажу туга углавном мисле и на изразито емотивне људе. Да ли и ти облици туге могу да буду здрави, изворни и како изгледа таква туга везана за болне губитке или емотивност?
Милица Новквоић: Здрава туга је јако важна заштитна емоција и своје право, то добро, лице показује у тренуцима губитка најдражих или при губитку нечег нама јако важног (материјални губици). Kада имамо здраву тугу ми губитак драге особе одболујемо, ожалимо у миру и достојанствено. Здрава туга нас уводи у мир и тачно зна тренутак када треба да буди здраву вољу која нас враћа животу. Стари су то знали и говорили су: Ожалите најмилије и на годину дана скидајте црнину. А за губитак имовине су говорили: Док је главе на рамену, поново ћеш све стећи.
Нажалост, данас је под утицајм плишаних све наопако. Децу углавном ни на сахране не водимо да се не потресају, а тек да понесу црнину и на кратко, ни случајно. Дете не успе да ожали баку, деку, који су му помагали да одрасте, који су га искрено волели. Одвајамо их од туге за најмилијима, а зато имамо оправдање за њихову тугу када изгубе играчку, када изгубе у игри човече не љути се , на игрицама или када изгубе новац у коцкарницама.
Што се тиче емотивности то није тешко разумети ако се зна да поједини људи имају природом дату јачу
емотивност него неки други људи. Такви су склони да заплачу када су други несретни, када други изгубе блиског, када су други сиромашни, гладни. Такви људи нису у опасности јер их њихова туга не уводи у проблем. Такви су добро света. Но, данас имамо емотивце који плачу за све и свашта, нарочито када живот живе из равни пет ауторитарних васпитних модела. Сваку ову тезу бисмо могли развијати али за нашу школу ово је довољно.
Пређимо на тегет кружницу у којoj је смештена здрава изворна емоција страха.
Сандра Рељић: Врло често у Породичном буквару кажете : Страх човека умудрује и понављате страх је јако важна изворна емоција јер штити сам живот. Шта то значи?
Милица Новковић: Здрава изворна емоција страха је збиља јако важна. Где има здравог страха дете чува своје тело, своје здравље, свој дух, избегава опасности и наравно чува друге од себе…,једном речју здрав изворни страх смо донели рођењем, као део ЦЕЛОМУДРЕНОСТИ, као део донешеног ДУХОВНОГ ЗДРАВЉА. Такав здрав страх човека умудрује а бити мудар и без искуства се може само уз здраву, заштитну емоцију страха. У традиционалној породици, где је било само казне и лепе речи духовно здравље се нарушавало, али се и могло релативно лако обновити. Данас, у времену плишаног васпитања у најранијем детињству изворне емоције се криве, па се и и духовно здравље као потенцијал донешен рођењем убрзано топи. Не треба ту много приче. Замислите коју снагу има виртуелни страх који прерано уђе у живот сваког детета. Дете има очекивања да прво упозна реални, па тек онда виртуелни свет. Ако му дате телефон са пола године живота беба улази у страх од тог виртуелног иако ништа не разуме. Притом када је тако малену уведете у тај свет,беба се грчевито везује за то прво што сте јој понудили и одваја се од реалног света. Замислите колико је јак страх од виртуелног и страх од одвајања од реалног. Само то би било довољно да уништи изворни страх. А где су казна, награда, презаштићивање, вербализам, наказни модели који одвајају дете од себе од своје изворне суштине.
Шта преостаје детету искривљеног страха? Да потисне емоцију страха, да је усмери ка својој унутрашњости и да полако оде у болест. Пошто је тело младо за болест има времена дете свој потиснути страх празни кроз аутоагресију или агресију. Други пут је да наслоји емоцију страха имате пред собом дете које се плаши и своје сенке. Преостаје му да шета између туге и страха, страха и туге и наноси бол и себи и родитељу. Не бих више о страху, осим да подвучем, нагласим, где нема ПЕТАKА има целомудрености, као духовног здравља, има изворног страха као најјаче заштитне емоције.
Сандра Рељић: Обиграли смо петоелементну структуру и показали родитељима да није тешко очувати свом
детету духовно здравље. Детету чувате диховно здравље, себе враћате духовном здрављу јер сте и ви дошли са њим на овај свет.
Сада је јасније зашто су ХАРМОНИЗОВАНЕ ЕМОЦИЈЕ KЉУЧ ЗА ЉУБАВ.
Срећно.
*Остале лекције, могу се преслушати на Јутјуб каналу Школа изворног родитељства на линку: https://www.youtube.com/channel/UCETdVdb-dDycUL3iObiqS2g
20