ПОРОДИЦА ВИШЕ НЕЋЕ БИТИ ИСТА

Све је ове 2020. убрзано. Данашњи догађаји потискују јучерашње.Осетила сам да треба да забележим своје виђење промена у породици у години почетка „владавине“ невидљиве короне.

У овим библијским временима, која ће проћи, сви осећамо да нам здрав разум више не помаже и осећамо неодољиву потребу да своје бриге и страхове предамо Господу.То и не би било лоше, али ова времена траже свесног али и Дубоко свесног човека а само таквом Господ може помоћи.
Свакодневно чујемо: “Човек се мора пробудити, освестити”. То треба разумети на прави начин. Велика већина људи трага за информацијама, а има их на претек, тражећи одговоре на питања: „Шта се то дешава на нашој планети, откуда толико похлепе, лажи, насиља, зашто нема љубави међу људима, куда иде овај свет, ко креира овај свет планетарно, шта ће бити са човеком, са породицом?” Питања права, одговора на претек. Разумом сазнајемо истине, полуистине, лажи и полако склапамо коцкице мозаика живота. Будимо се и освешћујемо истину да смо вековима живели у дубоком сну прихватајући лажи као истине. Ово буђење разумом, сагледавање истине да спољашњи свет није оно што смо мислили је предуслов за буђење Дубоке свесности, која је унутар нас и дата нам је рођењем. Та Дубока свесност, наша, унутрашња, Богом дана је у дубокој коми вековима. На пут буђења Дубоке свесности се креће само ако имамо ВЕРУ да је време да кренемо ка себи, ка унутра, јер верујемо да је унутар нас „благо цара Радована“: Љубав, Доброта и Радост.

Упркос свим апокалиптичним дешавањима данас, када полако губимо НАДУ у могућност поправке спољашњег света, морамо имати ВЕРУ да долази време Љубави, Радости и Доброте, да долази време да се и ми прикључимо том времену својом пробуђеном унутрашњом Љубављу. Први миленијум хришћанске цивилизације био је миленијум идеја, други материјализација тих идеја, а овај трећи је неминовно миленијум духовности. Духовности истинске нема без вере да је Љубав вечна, Љубав Христова, ту у нама, од рођења и да се из те Љубави рађају све остале љубави. Љубав смо вековима тражили само у спољашњем свету, а унутрашња Љубав је спавала у нама. Ако ту Љубав освестимо, пробудимо, свет ће бити окупан стотинама облика љубави, какве прижељкујемо хиљадама година. Неки од облика љубави биће љубав у породици, љубав између човека и човека, љубав између мушкарца и жене, љубав између човека и Бога. Буђење те Љубави у нама, императив је човека данашњег времена. Тек са њом не губимо ВЕРУ јер знамо да породица никада не може бити уништена, ако је утемељена на вечној Љубави.

Ова времена не дозвољавају дремеж, лажну наду да ће нам буђење Љубави и преображај породице, од ауторитарне, плишане до изворне донети неко други. Изворну породицу ствара сваки њен члан одбацивањем казне и уцене у породичним односима. Освестимо Истину да су Сатанине алатке, у рукама људи, најдубљи узроци свих мука које живимо данас. Те просте алатке су вековима држале Љубав и Дубоку свесност у тамници. Одбацимо уцену и казну и светлост Љубави нас обасјава изнутра а ми такви обасјавамо свет споља. Породица никада више више неће бити каква је била пре короне.

Поштовани родитељи, покушаћу да из свог угла забележим шта се дешавало са породицама у току првог таласа короне. Све породице у Србији и широм света су биле у огромном страху од непознатог. Колективни страх је притиснуо целу планету. У страху сам била и ја као припадник најстарије генерације, коју су ауторитети убедили да ћемо завршити на гробљу само ако промолимо нос, а камоли да изађемо из куће, из своје собе. Зауставила сам сваку реалну акцију у свом раду са породицама. Знала сам да више никада породица неће бити каква је била пре короне. Са реалне комуникације са родитељима и децом прешла сам на онлајн комуникацију, што ми је омогућило да изнутра видим и осетим те почетне промене. Важно
ми је било да све разумем како бих знала како даље, после овог првог таласа и свих наредних таласа који имају моћ да и птицу заледе у лету.

Страх од болести и прераног умирања нас је умудрио, заледио и зауставио у бројним активностима у спољашњем свету. Сви смо, пре короне, били хиперактивни, попут деце. Нико није био припремљен за овако нагле промене које су долазиле из страха од болести и смртних исхода, из страха за себе, своје ближње, највише из страха за своју децу. Млади родитељи нису знали шта пре: да ли са децом приступити онлајн настави, радити са њима домаће, сарађивати са наставницима јер школа је школа, а у школу се мора, на овај или онај начин. Трчали су да опслуже старе родитеље, заштите себе на улици, у превозу, на радном месту. Трчали су да обаве најнеопходније, улетали у кућу са кесама хране пре почетка полицијског часа. Они који су морали напоље послушно су носили маске, држали социјалну дистанцу и
непрестано бринули да ли деца сада уче или гледају цртаће, да ли има интернета, да ли ће стићи да им помогну бар око слања домаћих задатака, а и њих је било као никада до сада. Требало је свакодневно слушати вести којима те стручњаци обавештавају о зараженима, болеснима, преминулима опет уз страх и помисао:“Боже само заобиђи моју породицу“. Родитељи уплашени, деца следе емоцију родитеља, а у страху су велике очи, нарочито
у страху од непознатог непријатеља.

Страх умирује тело једно време и тај период мира донео је многим породицама блаженство. Нема јурњаве са часа на час, одвожења и довожења у школу, у вртић, на балет, на клавир, на спорт, на рођендане, у играонице, у ђипаонице, нема излазака младих у касним ноћним сатима. Као да млади у страху заборавише и на алкохол и на дрогу и на потребу за дружењем, за додиром. Сви као пилићи и мали и велики окупљени уз скуте родитеља. Ђаци послушно приступају онлајн настави, радознали јер је то нешто ново, а ново је и што коначно мама и тата не понављају као папагаји: “Искључи Тв, телефон, иди у собу и учи, обуци се, пожури каснимо,
не туци се у школи, не причај на часу…. О, какав предах! Сви перу руке по сто пута дневно из страха, телевизор са новом учитељицом са лакоћом буди децу, мало из страха да ће понављати ако не буду помно пратили виртуелну учитељицу, мало из радозналости како ће данас изгледати онлајн настава. Право је задовољство што се може и у пиџами, неумивен, неопраних зубића у „школу“ јер те учитељица не види. Сви одахнуше од јурњаве, од звоцања родитеља од непрестаног отпора деце за савим обичне ствари. Свако је у овом новом нашао свој интерес, не питајући се шта ће бити сутра, надајући се да ће свима лакнути са завршетком школске године, са којом ће и та досадна краљица корона отићи одакле је и дошла. Са наступајућим летом родитељи и деца ће весело наставити свој лет, била је мисао свих.

Страх влада на више начина. Полако је код већине страх попуштао, упркос извештајима стручњака, упркос карантину, упркос свему новом и непознатом. Родитељи загњурени у своје
екране полако су откривали да се иза ове игре са короном крије и нека друга истина, што им је давало наду да ће све ово врло брзо нестати. Све то је некако уносило већи мир у бројне породице. Такви су страх губили, други су страх празнили свађама а треће је страх ледио, леди их и данас, претвара у зомбије. Једне је корона спојила. За казном, наградом, презаштићивањем и вербализмом готово да није било потребе у бројним породицама у којима се страх отапао, а ум освешћивао истину да није све тако како се нама чинило. Мир се вратио у те породице, а где је мир ту нада и љубав почињу да цветају. Такви су ми се јављали онлајн са дивном реченицом: “Само када би ово потрајало, да смо што дуже на окупу, трајно бисмо задобили битку Љубави“. Нико није мислио шта после првог таласа короне. Сада нам љубав цвета и то је довољно. Страх породица у којима је заустављено плишано васпитање претакао се у емоционалну хармонију а она у љубав. Није било тешко јер је у таквим породицама љубав
и постојала, али је плишаним васпитањем била потиснута.

Неке је корона раздвојила. Тамо где је плишано васпитање одавно уништило љубав између маме и тате, деце и родитеља, силом прилика, доласком короне у таквим породицама свако је брзо показао своје лице без љубави. Нема више лажи, бежања, варања, 24 часа гледају једни друге у очи, живе и дишу једни уз друге, а раде једни против других. Претесно им је јер љубави нема, гуше се нетрпељивошћу и свађама. Страх нараста од непознатог непријатеља, а нови
непријатељ је спознаја да љубави одавно нема у њиховој породици. Удвостручен страх, страх од короне и страх од болне истине да љубави више нема, ни колико црно испод нокта, претаче се у нетрпељивост, у свађу, у претњу, ретко у породично насиље, јер су у крлетки и имају страх од брзог санкционисања. Страх се прелива у јасну одлуку: „Само да напустим кућу, стан, само да удахнем ваздух пуним плућима, подносим бракоразводну парницу“, размишљају родитељи. Њима се придружују и деца и кују планове о слободи од свега што их је притискало у доба првог таласа короне. Не питају се шта ће бити са децом, са женом, са мужем, са старим родитељима, са њима самима, знају само да живети без љубави не могу. Љубав ће потражити у новом браку, девојци, момку, у друштву, на улици, мислећи да љубав може да се нађе на путу као нечија изгубљена стварчица. Испливало је све што је било под тепихом сваке породице. Многи бракови су се једноставно развели и пре развода. Многа деца су се већ тада „развела“ од својих родитеља. Да није било короне трајали би вероватно много дуже. Многи би наставили живот по старим шинама да нису преживели корону шок.

Ипак корона им је помогла да дођу до истине: Живот без љубави нема никаквог смисла. Као да су предосетили да ново време тражи само Љубав и доброту. Први облик породице и појединци из другог облика породице, створене у доба короне, су храбро кренули пут љубави. Успавани су се будили брзо, неосвешћени освешћивали. Освешћивали су истину да је дошло време за Љубав и Истину.

Корона је многе зомбирала. Корона је оформила и трећу групу породица или ближе појединца у оквиру породице. То су појединци који су преплављени страхом ушли у мрачну капсулу из које понављају једно те исто: “Слепо верујем свему што далази са медија са националном фреквенцијом. Верујем њиховој истини и само њиховој истини. У воду у воду, у ватру у ватру”. Отворен је нови фронт: Зомбирани против пробуђених. Истина и међу успаванима има оних који су се претварали да спавају. Они су тобоже успавани а свесно стоје уз ковид, уз систем, бране га силовито, из интереса, а интереси су снажни моћни (политичка припадност, радно место, новац, моћ..) Многи међу њима ће ускоро из дремежа прећи у будно стање, само када време за пробуђене дође. Такви ће с поносом показивати да су одавно пробуђени, али су то скривали. Мада искрено такви и нису истински освешћени и питање је да ли ће то бити довољно да пређу у јато Дубоко освешћених људи. Многи ће остати трајно и у страху и у мраку, доследни потреби за дубоким сном али ће кроз дубоку кому увек чути, запамтити и доследно спроводити сваку наредбу изречену на медијима сваког система у свету. Да ли ће се икада пробудити о томе ће време сведочити. За пут ка Извору Љубави никада није касно. До убирања плодова љубави и доброте дуг је пут. А онда је са летом дошла „слобода“. Улетесмо сви у ветар јачине торнада. Млади се опустише жељни додира, разговора, дружења. Родитељи се вратише плишаном из страха за децу.

Некако је све лако ишло док корона не показа своју моћ а њени гласноговорници су поручивали у њено име: „Не опуштајте се, ту сам, час ме има, час ме нема, али вас помно пратим и када год пожелим застрашићу вас и ставити у карантин“. Наставили смо грозничаво да копамо по интернету да копамо тражећи истину, шта ће бити даље, до када ће ова корона владати нашим животима, зашто се свака побуна неславно завршава, да ли је корона димна завеса иза које се крије нешто много страшније, шта је то ново непознато, можда страшније од короне, колико ће трајати дивљање короне и тако редом. Страх се увукао поново у кости, упркос високим летњим температурама. Лето нам пролете у отпорима, немирењу, страховима. Свако је причао своју причу. Убрзо схватисмо да уместо истине добијамо лажи, полуистине, збуњујујуће информације. У реалности опет само корона и корона, претње, опет маске, опет извештаји о зараженима, умрлима. Болесни од бројних озбиљних болести избегавају посете лекарима јер се плаше лечења „до смрти“, онда изненада необјашњив оптимизам како је број заражених смањен, па онда опет претња затварањем, застрашивањем бројем оболелих, заражених, умрлих, претње казнама… Отварају се па затварају Ковид болнице, па се онда отвара још већи број Ковид болница, па онда тестови, да ли су валидни или не, а тек вакцина као шлаг на рођенданску торту краљице Короне. Ковид, па Ковид, спорења стручњака. Коме веровати, пита се свака породица. Све праћено изласцима на улице широм света. Побуне људи широм света, а људе нико не чује. Корона тера по своме. Страх се полако враћао у све породице и оне где је љубав почела да цвета и у оне које схватише да љубави нема и оне што се разведоше или су на путу развода. А зомбиранима страх заледи и месо и кости . Радна места се гасе упркос што нам медији причају да се не бојимо, јер смо ми најбољи и чврсти као стена. Страх дивља у свима, а где је страх љубав се топи. Једни се јуначе, траже заборав у инаћењу, а све прожима потиснути страх и оно злослутно:“ А шта ако и ја умрем, млад сам, дете сам“ и навлаче маску макар преко уста. Питање оправдано, понашање такође јер корона „загрлила“ све узрасне групе до беба, за њу не важи социјална дистанца. Корона: И образовање ћу ставити на респиратор, ако треба.

Стигла јесен рана, некако обрасмо винограде, сакуписмо плодове и започе школска година. Чудна школа, некако све у складу са короном, мало реално, мало виртуелно, а све у стилу маски и гушења. Гуше се деца, гуше родитељи, гуше се наставници гушимо се сви од страха јер је истина и даље наша непознаница. Деца неће да уче, не пале више ни штап ни шаргарепа.
Родитељи немоћни. Пробуђени виде да се урушава и образовање и да ће можда завршити на респиратору, па сањају о школовању у кући, мислећи да корона ту неће имати приступ. Школа, као „строга“ дама покушава да одржи лажну слику о себи правећи се да се ту ништа драстично није изменило (само маскице и ништа више). Дају наставници задатака преко мере,тренирају
строгоћу, деле јединице, кажњавају, а деца у све јачем отпору. Сукоби између деце и родитеља се појачавају и повратак плишаном је неминован, али готово безуспешан, а онда полако родитељи дижу руке и од себе и од деце.

Моћ короне је задивљујућа. Сведоци смо урушавања економије, образовања, свих институција, свих вредности на којима је вековима почивала ова цивилизација. О, која краљица, историја такву не познаје. Не видиш је а руши све пред собом и под собом. Завирујемо у џепове, у њима мало новца а дажбине огромне. Порези само ничу. Слушамо власт и стручњаке и питамо се: ДОКЛЕ БРЕ?! Слика короне иста у читавом свету. Полако почињемо да се питамо да ли је све ово против или за човека, против или за породицу, против или за живот. Одговора нема, вртимо се у круг чекајући шта ће нам стручњаци, политичари, медији и они главни и они алтернативни, шта ће нам нови закони, рећи. Корона је збиља царица. Не видиш је а влада светом, ставила под своје све људе света, и владаре и осиромашену рају.

Зид страха и плача иза, исти такав, још гори зид, испред нас. Корона је подигла тај бедем и прекинула нашу везу са породицом каква је била пре короне. Корона је подигла бедем јачи од кинеског зида испред нас и не да ни да привиримо и дознамо каква ће бити наша породица после короне и да ли ће је уопште бити. Зидови уствари не постоје. Страх је саградио зидове. Одувајте страх одували сте зидове, истина се помаља. Порушимо зидове страха, они су производ нашег плишаног ума.

Драги родитељи, драга децо, тешко је данас пророковати шта нас чека у блиској будућности али ћу покушати као писац “Битке Љубави” да вас охрабрим у вери да ће породица трајати. Породица, времена које долази, биће место Љубави, Доброте и Радости. Да ли ће вашу породицу ојачати неко други и увести вас у просторе Љубави? Неће! То морате ви сами
урадити. И успећете ако дубоко верујете да време Љубави стиже на планетарном нивоу. Не видите? Наравно да не видите јер је пред свитање најмрачније. Ове очи вам за то не требају. Срцем ћете препознати долазак Љубави. Само са својом породицом препуном Љубави можете упловити у то време или остати на обали као просјаци који моле другога да вам да
мрвице Љубави. Не просите мрвице јер сте ви божанска бића и Љубав је у сваком од вас, у вама. Ако имате вере да зора свиће онда радите на процвату љубави. Ослободите се ауторитарности у вашим односима. Одмах одбаците најкорумпиранији васпитни модел УЦЕНУ. Тај модел је разрушио породицу, угасио ватру радости у вама и толико потребну топлоту тела, која живот значи. Ако тај модел одбаците сви остали модели се топе као грудва снега на сунцу. Гаси се похлепа у вама, насиље, лењост, завист, ослобађа се простор Дубокој свесности и Љубави. Да, рећи ћете, хоћу да верујем, али дрхтим од количине зла, лажи и брзине којом се урушава све што смо познавали и живели. Не бојте се! Савремено апсолутно Зло ради и за нас који смо на стази апсолутног Добра. Ми радимо своје, они своје. Они су бржи и вреднији и баш тако раде за нас. Зло не постоји оно је тумор на ткиву Доброг, а човек је на Извору и рођењем добар. Када Зло уруши све, онда оно долази до дна и не зна шта би даље. Тада на рушевинама, из пепела ниче феникс, ниче ново, а то ново само Добро може да гради. За то време морате се припремати, радовати се рађању нове цивилизације, цивилизације Добра и Љубави. И у Библији стоји: „Ново вино, у нове мехове“. Не можете у будућност са старим похабаним меховима похлепе, лажи и насиља, али не можете у будућност и ако нисте ви то ново вино, ако нисте породица опијена Љубављу. Иза она два непостојећа зида, зида плача и суза, остаће похлепни, они који пале ратове, болесни владари, лажови, криминалаци… Њихово време пролази, али мора прво да заврше посао урушавања свих вредности које то никада нису ни биле.
Дааа, рећи ћете али како да се не бојимо када губимо радна места, немамо новца, тешко се разбољевамо, страхујемо да ли ће победити овај или онај. У праву сте, али народ вели да живимо библијска времена. По мени још невиђена јер ће исход бити изворна породица препуна Љубави. И зато не часите ни часа јер се морате опет сами, као породица, изборити да
преживите ово апокалиптично време. Удружите се. Неко има парче земље, неко знање, неко имање, а можда ви имате и једно и друго. На том имању љубављу ћете почети да правите од себе ново вино и нове мехове. Ви ћете да градите ново образовање, ново здравство, нову политику, нове институције… Има још много начина да преживимо време у којем ће телу бити потребно мало, а души и духу много. Знам да ће многи наћи пут до Извора Бога живога у себи. А он се налази ако се окренемо себи, својој породици, својим ближњима, својој Дубокој свесности, свом унутрашњем бићу, увек без уцене и казне, тих ђавољих алатки. До Извора се не стиже седећи пред екраном и навијањем за овог или оног, очекујући баш “од овог нашег” спас и спасење. То више не пије воду, јер и тај који победи мора да крене пут Извора Бога живога у себи. У се и у своје кљусе, веле паметни. Не страхујте, а бриге препустите Богу. Време урушавања старог система је при крају. Зора је близу. Радујте се и корона ће нестати као да је никада није ни било. Где су Љубав и Радост ту корона не ниче.

Бићу срећна ако сам овом ретроспективом почетка библијских времена и саветима из душе помогла макар неколицини свесних који су спремни за Дубоку свесност.

Ваша Милица, аутор Породичног буквара и Битке Љубави