Из писама Милице Новковић – Туга након губитка ближњег

fb-share-icon20

Драга моја ________,

Дубоко осећам твоју бол, јер смрт у физичком смислу је коначни опроштај од драге особе. У духовном смислу она живи у нашим сећањима, у срцу, у души. Они који остају могу само да жале што нису знали за Љубав. Онај који је отишао спознао је оним сферама да је једини циљ и сврха нашег живота била Љубав. И једни и други су цео живот трагали за Љубављу, и на крају схватили да су дошли до нивоа љубави, у најбољем смислу речи. Kод велике већине остаје горчина, кајање, бол.

Да би све лакше пребродили црква нас учи: „О, мртвима све најбоље”. То је добро, јер у мору добрих и лоших дела, ваља задржати само она добра, да би души преминулог путовање било лакше, а нама који остајемо то би требало да буде мудро искуство да не понављамо грешке са онима који су и даље са нама (деца, вољени, родитељи, приајтељи, комшије…).

Због много речи, изречених или прећутаних, због много дела учињених или  неучињених, остаје нам после сахране више туге и бола, него задовољства и поноса. Ако и осетимо понос и задовољство, углавном нам на то укажу други људи, а нама остане питање: “Зашто га ја нисам познавао тако добро као ови људи, зашто је био бољи према њима, него према нама, зашто му нисмо дали прилику да буде једнако добар према нама, као према њима, зашто се није самоостварио у породици колико у пословном свету или драгим пријатељима …? Углавном, то осете сви људи, када изгубе своје ближње, осете то на сахранама и у време дубоке жалости. У данима свеже туге постављају себи и другима филозофска питања о бесмислу сукоба и отуђења, а онда врло брзо настављају по старом, заборављајући да ће ускоро опет неко драг отићи у вечност или ћемо баш ми бити ти драги који одлазе, а да ни ми, ни они који остају нисмо знали шта смо све могли бити и учинити. И када се догоди нова смрт драгих, опет иста прича. Бол, сузе, кајања, опроштај…

МОЖДА О ОВОМЕ НЕ БИХ ДУБОKО ПРОМИШЉАЛА ДА МЕ НИСИ ИНСПИРИСАЛА

Зашто је то тако? Није тешко одговорити. Препрека Љубави о којој човечанство сања је тај проклети ауторитарни ум, тај насилнички ум који у својој гордости разара све чега се такне. Размишљам, како ће у будућности у којој ће живети и умирати људи изворне свести и сахране изгледати потпуно другачије. Некако сам сигурна да ће то бити опроштаји без суза, без много туге, јер ако испраћамо некога ко се самоостварио кроз Љубав и Доброту, а тај неко је и сам знао да се самоспознао и самореализовао на Радост своју и Радост других, сузама нема места. Ту мора бити Радости и радовања што преминули није залуд провео дати му живот, а ми његови најближи, најважније знамо да нисмо ничим ометали његово самоостварење. Напротив, зналачки смо стварали емоционалне услове за његов раст, али и за сопствени раст.

Можда сада помишљаш да код источњачких народа то постоји. Они не плачу, они славе смрт, радују се. То није то. Они живот виде као муку, а смрт као ослобођење и нову шансу да се исправе начињене грешке. Не знају зашто је живот мука, а осећају да за муку нисмо створени. Не знају да је ауторитарни Ум узрок тој чињеници што је живот мука. Не знају да ће поновљени живот, у истим условима, опет живети и доживети као муку. Само будала може да се радује поновљеним мукама.

Са-храна, у основи речи, ХРАНА, као вас-питање, “питање”, као храњење. Није ли то у некој вези? На овом свету морамо једни друге хранити Љубављу, „храном“ отићи Господу у сусрет, јер само слично хрли у сусрет сличном. Бог је Љубав, па и ми му се морамо вратити као Љубав, као Икона Његова, Њему налик. Ако ми шаљемо Господу његову икону, мислим на човека којег испраћамо, чему онда сузе, ридања, жаљење? Послао нас је у ову прелепу учионицу, која се зове живот, да се самоостваримо кроз Љубав. Завршили смо задатак, испраћамо га с радошћу, или испраћају нас. Значи, нема умирања. Једни се рађају, с радошћу их дочекују људи изворне свести, „вас-питају“ га с Љубављу и враћају „на-храњеног” Господу. На са-хране ће долазити само они који који су били истински хранитељи душе његове.

Док постоји ауторитарна свест сахране ће бити долине суза, место где долазе и пријатељи и непријатељи, а најмање је “хранитеља”. Биће места где се очита пар пригодних, “лепих”, пожељних некролога, а највише плачу они који су били највећи ометачи на путу самоостварења покојника. А када се исплачу и даљи и ближи, најближи одлазе на даћу, некако одахну, навале на месо и колаче, причају о политици и осталим прозаичним темама, само да не би случајно започели причу о упокојеном. Ако најближи започну, а вино, наздрављање уз чашицу, одвезују језик, па што трезан мисли, пијан може да проговори. Неко би могао рећи: „Било га је мало у мом животу, волео је брата више од мене, њему је више оставио, није ми ништа оставио, за друге је био добар за своју породицу није, некога је тукао, некога варао, некоме остао дужан, некога вређао,некога…, шта све не…, зато се и ближњи срдачно мрзе јер знају праву истину једни о другима. Зато се на породичним даћама готово не прича о покојнику, што мене ужасава. А ваљало би и на ауторитарним даћама представити упокојеног какав је био када је био цео, у Љубави. Брат, сестра, ћерка ,син, супруга, комшија, колега сигурно имају сјајних искустава док је човек био жив. Кад црква каже : „О, мртвима све најлепше“, не значи лагати, улепшавати, већ пронаћи та зрнца лепоте, доброте и Љубави, а свако их има јер смо сви ми углавном полусвесне особе, које заблистају у тренуцима свести, а падну у тренуцима несвесности.

Данас је породица поприште рата, јер су плишани модели све божанско претворили у сатанско и тешко ће ко моћи да истински проговори о добру најближих. Смислили комеморације, да би пословно, друштвено окружење имало прилику да упокојеног види и доживи у најлепшем светлу. Неко, ко се сећа неког из седамдесетих година прошлог века, збиља има море лепоте и искрених речи о Доброти и Љубави тог човека, да каже и искаже. Зато су те комоморације истински, потресне јер су искрене и праве. Нажалост, када будете ви, млађи присуствовали комеморацијама умрлих, који су рођени деведесетих и оних после 2000. (комеморације „плишаних” за „плишане”)питање је на шта ће то личити. Имаће форму, а садржај? Не смем ни да слутим. 

Нека душа твог оца путује несметано ка Богу. Нека Господ прими ______ раширених руку, јер знам да је он то заслужио. Снагом свога духа, сигурно је успео да се самооствари кроз Љубав, упркос свим препрекама које је пред њега постављало традиционално друштво, а богами двадесетак година је осећао и терет плишаног друштва. Твоја Милица.

* Миличини одговори на питања која су јој сарадници на многе теме упућивали.

fb-share-icon20

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *