НАЈЛЕПШИ ЦВЕТ НА РЕВЕРУ БЛАГОДАРЈА МИЛИЦА НОВКОВИЋ

fb-share-icon20

“Сматрај сваки дан свог живота као један цео отпочет и завршен живот. Одживи га као целину, а не као део. Нека се сваки твој дан одрони од тебе као један цео човек с којим ћеш желети да се опет састанеш као са пријатељем и да га покажеш Богу, васиони.”      Владика Николај Велимировић

                                                          Александра Франко

Када сам од уредника овог часописа добила ни мало лак задатак да напишем нешто о нашој Милици Новковић, размишљала сам како да се обратим читаоцима. Она је сваки свој чланак започињала са “Драги родитељи, …” па сам одлучила да се читаоцима обратим као један од многобројних родитеља који нашој Милици дугују пуно тога, пре свега Љубав, здраву породицу и здраво потомство.

Милица Новковић је са својим Изворним васпитањем била сарадник Благодарја од првог броја. Говорила је да је она са њеном рубриком била “цветић на реверу Благодарја”. О Милицином раду, који је био вишедеценијски, многи знају. Нема места у Србији где није одржала предавање, неуморно нудећи знање за које је знала да може бити спас многима. Прихватала је свакога ко је помоћ тражио у ова тешка времена препуна изазова да се породица очува. Била је свесна да тај задатак никада у историји није био тежи и зато је вредно радила ширећи знање Изворног васпитања у Србији и у свету, више од 20 година.

Окосницу њеног рада чинило је упорно трагање за УЗРОЦИМА проблема који вековима стоје на плећима човека. Јер узроци су ти које треба отклонити да би се последице истопиле саме, а последице су бројне и данас се углавном сви баве тим последицама. Својим неуморним радом дошла је до кључа како помоћи савременом човеку. Као главне узроке разарања савремене породице али и поједница, навела је васпитне моделе који почивају на КАЗНИ и НАГРАДИ тј. штапу и шаргарепи. Таквих модела је укупно пет и то су: казна, награда, презаштићивање човека од рада, реда и учења, вербализам и злоупотреба имитирања које је најјаче путем екрана. Упозоравала је деценијама уназад да нас чека права голгота уколико у односима не укинемо казну и награду као главне препреке духовном расту. На жалост, ту голготу данас сви живимо и на породичном и на друштвеном плану. Свима је позната њена силовита борба против, како је говорила, ‘царице шаргарепе’ која је уденута у све односе данас, како међуљудске тако и међудржавне, глобалне. “Данас су завађена и два ока у глави али никоме не пада на памет да искључи уцену у односима”, стално је понављала.

Свако ко је имао прилику да упозна Милицу, са њом разговара и од ње да учи, памти те сусрете као нешто несвакидашње, нешто што не може никада да се заборави. Својим животом и односом према сваком човеку сведочила је своје дело. То је био однос препун љубави и то изворне љубави, у коме нема ни једног модела ауторитарности, а рад са њом препун радости јер није било ни казне ни награде ни презаштићивања. Знала је да када човек једном добије ово знање, више неће бити исти. Имаће макар свест о томе да греши када греши, а када ће пожелети да га примени у целини и полети ка свом извору зависило је од сваког понаособ. Дакле, пружала је знање и очекивала од сваког да га примени када за то буде спреман, неко пре неко касније, али зато никада није
презаштитила своје ученике и радила уместо њих оно сто они могу сами. Тачно је знала са сваким човеком докле треба да води а када треба да пусти да сам настави даље, јер тек самосталним радом и самоучењем улази се у свесност и стичу се услови за остварењем целокупног потенцијала који смо добили рођењем. Од свакога очекивала је управо то, да вредним радом у условима живота без ауторитарности оствари сав свој потенцијал, а родитеље је учила да отклоне препреке и главне ометаче да би се у њиховој деци развио тај потенцијал као и сви таленти које су донели на свет. Знала је да смо као ЦЕЛО дошли на овај свет и да су нас у незнању претворили у ДЕО, као и да је најузвишенији задатак сваког човека да се поново уцелови. А уцеловљење је могуће само у одсуству ауторитарности, дакле у условима живота без пет ауторитарних васпитних модела. “Врло брзо, пошто родитељи и сви одрасли чланови породице укину ауторитарност, формираће се спонтано радосна пирамида, о којој говори отац Николај Велимировић, у сваком човеку. Људи ће кренути на пут ка своме Извору. Неће бити фронтова, зле намере, и неће се догодити да деца постану лоши господари родитељима.” (Породични буквар, 2018.)

Пре доста година, као једна од многих уплашених и изгубљених породица и ми смо закуцали на њена врата. Нисмо разумели турбулентно време у којем смо свијали своје гнездо, нити које су нове улоге мушкарца и жене ни која је улога родитеља данас? Збуњивало нас је много тога новог у односу на време када су нас и наше родитеље подизали, а нисмо били свесни чак ни своје збуњености. Нисмо знали да је прва транзиција која се догађа, пре свих других економских, политичких, друштвених.. транзиција породице и да је она најболнија. О томе нико не говори. Нико нам није појаснио да је свет сада материјано потпуно развијен и да је дошло време за Љубав.
Да се човек не би тога досетио, бачена је коска у виду шаргарепе и направљен је пакао. Планета се данас врти гладна само једног, Љубави. И то свих њених облика: љубави међу људима, између деце и родитеља, љубави према раду, учењу, према природи, планети, према животу који је постао поприште сукоба и фронтова… Љубави између мушкарца и жене пре свега, јер то је почетак и када нема ње нема ни једног другог облика Љубави.

И онда, догађа се нас сусрет са Милицом. Дуго је трајало откривање узрока свих патњи како нас родитеља, одгајаних у традиционалној породици и друштву, тако наше деце која расту у условима савременог плишаног друштва. Уз рад са Милицом један по један чвор се одвезивао и полако је расла свесност у нама као и опроштај за све грешке почињене у незнању. Никада нисмо помислили да одустнемо. Знали смо да је ова стаза стрма, да се може у сваком тренутку пасти и вратити на старо али да су плодови слатки. Тако нас је учила и ми смо јој веровали. Уз раст породице долазио је и наш индивидуални раст као појединаца, а после озбиљног рада почели су да стижу први дарови. Научила нас је да све што нам живот донесе, биће увек у складу са количином знања примењеног у пракси. Због свега тога, као што на почетку рекох, Милица је неко коме дугујемо све. При том, знамо да нисмо једини.

Њен дугогодишњи рад изнедрио је стотине породица које у својим крилима подижу изворне људе. Ти ће људи бити носиоци новог, прелепог времена које стиже. Стално нам је понављала да будућност очекује од сваког човека да изађе из свог оклопа ауторитарности, да прихвати да је дошло време Љубави, да планетом, уместо имитатора, болесних, депресивних, несвесних и лењих људи који пристају на наднички уместо радосни рад, почну да шетају рајске пирамиде. Сваки тај човек биће чврст, аутентичан и свој, то ће бити бића равна дијаманту која ће повести свет у ново доба. Кад се осврнемо око себе и погледамо свет у коме данас живимо, то нам делује невероватно. Али не треба заборавити “пред свитање је најмрачније”.

Миличиним уценицима може се сматрати свако, ко је храбро и зналачки запловио у прелепу авантуру звану живот на принципима Изворног васпитања. И сви они ће бити сведоци њене бесмртности. Можемо рећи да Милици смрт не припада, јер њено дело се живи и она ће живети кроз сваку породицу, свако дете и човека који примени њено знање.

За свакога ко жели, знање Изворног васпитања је ту, кроз књиге, сајт, фб страницу која се неће угасити, бројне емисије у којима је Милица гостовала, чак и музички цд са речима песама на тему Изворног. Ту су и њени ученици да помогну и понуде знање које је намењено свима. Својој породици и својим сарадницима оставила је у аманет да се дело сачува и преноси у изворном облику. А за које време је ово дело намењено, није на нама да бринемо. Наше је да сачувамо себе и своје најмилије како би знање преносили даље и да знамо да у Србији спава благо цара Радована које чека своју ширу примену.

Милица Новковић је за живота урадила најважније. Доказала је зашто је ауторитарност толико опасна, показала је како све применити у пракси и своје целовито дело оставила на добро човеку и човечанству кроз своје три књиге: Породични буквар, Битка љубави и Изворна школа, која тек треба да дочека своје прво издање. Једном ми је написала: ”Од мене и превише. Довољно је стало у један људски живот који ма колико да траје, прекратак је за човека који има шта да понуди човеку.”

Александра Франко

fb-share-icon20

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *