Има ли екологије без људи изворне свести?

fb-share-icon20

„Не уништавај природу, не бацај смеће око себе, не бацај пластичне боце у реку!” То су савети, апели еколога упућени обичном човеку, који не чује. Екологија мора да се бави екологијом човека.

Како?

Усвајањем знања Изворног васпитања еколози би постали први људи који би ширили ово знање, помагали да се што више људи врати Извору, на којем је Љубав из које проистичу све друге љубави, на првом месту љубав према природи и себи као делу природе.

Како би то могли да чине ефикасно?

Еколошки покрети се умножавају и умрежавају на целој планети. Имају моћ коју нису искористили. Њихова моћ постаје велика када почну да шире знање Изворног васпитања, да на највишем друштвеном нивоу обавештавају моћне људе да знање постоји, знање, које када се усвоји у породици са лакоћом враћа човека себи. Такав човек има потребу да чува природу од себе. „Ја имам потребу да чувам природу, чији сам део“, постаје гесло човека изворне свести. Такав човек неће пристајати на ратове које покрећу најпохлепнији људи света, зарад својих интереса. Неће пристати и неће гајити ГМО, а без произвођача, који немају похлепну свест нема ни снаге Монсанта. Еколози изворне свести ће имати снагу да дознају истину о авионима који су свакодневно на нашем небу, а не знамо истину шта значе бели трагови које остављају за собом. Имаће снагу да окупе људе изворне свести и забране ове и овакве подухвате. Човек изворне свести никада неће сести у авион препун отрова и бацати их на своју децу, ма какви интереси били у питању. Еколози изворне свести ће имати храброст да објаве тачне податке шта значи за здравље земље и човека сваки рат који се води у било којем делу планете, када се тоне бомби бацају и на земљу и на човека. То је еколошка свест, која је у складу са Дубоком свесношћу. Само човек изворне свести чува природу, себе и другог човека, као део те природе.

Било би ме стид да као представник еколошког покрета седим у Скупштини, у Влади, а не решавам круцијалне проблеме екологије. Шта је једна депонија смећа у односу на депоније, које остају после оружаних напада, после којих горе и небо и земља и човек. Шта су депоније отпада у односу на депоније, које се стварају на свим нивоима, као последице плишаног васпитања. Депоније смећа на Тв, у култури, у уметности, у науци, у политици. Депоније ће бити све веће и веће, док нас не потопе и не сахране. То се неће догодити, ако почнемо да се бавимо узроцима свих депонија које прави човек плишане свести. Зато позивам екологе да трансформишу своју плишану у изворну свест. Да учине помак, прво у својој породици, у свом окружењу, у својој организацији.

Сакупљање смећа су играрије којима се мају еколози, док прави загађивачи, покретачи ратова, прљаве производње, загађивачи воде, ваздуха и земље, васпитања, уметности, културе нису објекат њиховог рада. Цела екологија, коју одржавају људи плишане свести је лаж и у интересу је богаташа, јер помажу да се створи представа, како и велики брину о планети и човеку, јер су ето дозволили да се еколошки покрети шире целим светом и да буду део глобалне политике.
Данас имамо тужну слику о јаловости плишане екологије, а милиони људи добијају велики новац да покажу како шију одело без игле и конца. А онда се појави један дон Кихот, један јунак цртаног филма, који се баци на спасавање целог света. Нису случајно ти јунаци наметнути деци, кроз цртаће. Порука је јасна. Можете постати појединачни борци, који ће спашавати свет од безначајих последица. Ни један цртани не говори о групи која спашава свет. Или један, или пет, остали чекају да буду спашени. То не бива. То само ствара илузију о промени споља. Нема усрећитеља, док код већине становника не буде јака изворна свест. Недавно рече један борац за срећу, човек плишане свести, припадник групе, која такође има плишану свест: „Стиже срећно доба“. Нема среће коју ти неко може споља донети, а да ти изнутра будеш у дубокој коми.

Када се у животу појави један борац, који зна и види све и без страха за свој живот упозорава јавност о правим загађивачима, тада углавном такав ни не страда. Једноставно његов рад се игнорише, не примећује, исмева, омаловажава, приписује му се параноја свести. Када се еколози, лекари, политичари, буду срчано заузели за Изворно васпитање, тада ће се родити: изворна екологија, изворна политика, изворна медицина, изворна економија, култура, наука… само људи изворне свести могу излечити себе и кроз себе здравог излечити природу, живот и све што треба да чини здрав живот.

Нема томе, мили моји, ни пола века, како сте се купали у бистрим рекама и потоцима. Нисте се скривали од Сунца размишљајући о озонским рупама, није било оволико еколошких катастрофа, атомских проба, употребе најјачег оружја у ратовима који бесне планетом, није било злоупотребе технологије у сврху уништавања здраве хране, загађења воде, земље, ваздуха, није било свега што ради похлепан човек, политичар, похлепни моћници, себи, другоме, планети, на почетку 21. века. Зар је могуће да не важи више народна изрека: „Ко се Сунца крије, боље да га није“. Отапање леда на половима, цунами, оркански ветрови, торнада, огромне количине падавина, поплаве, земљотреси, вулкани.

Да ли је могуће природу и човека, као део те природе, излечити?

Наравно да је могуће. Никада медицина није била развијенија него данас, мислим на технологију. Никада више болесних него данас. Све више и више нових болести. Лекови губе моћ јер је и њих човек злоупотребио. Односи међу људима су загађени. Човек све слабији. У најбољем случају у људима бесне страхови, похлепа, мржња, пакост, завист, зло и непрестано присуство осећања страха да се човеку ближи крај живота на планети Земљи. Човек је постао насилник, а одрекао се задатка који му је одредио Господ да буде чувар, госпо-дар на Земљи.

У најгорем случају не постоје ни односи, јер нема ни емоција. Отуђење од себе, других људи, природе је присутно. Нема те области медицине, психологије, психијатрије, религије, добре литературе, која ће повратити веру и поверење човека у вредност и смисао живота, ако се човек живота уплашио. Безуспешно је лечити на стари начин, онога који је изгубио смисао живота. Човек који је изгубио смисао властитог живота не хаје за своје здравље, здравље других и планете. Смисао живота губи само човек потпуно нарушене хармоније, човек који ни не зна да се родио са клицама Љубави и Доброте. Човек којем су искривљени сви изворни нагони, све изворне емоције. Такав човек ствара бесмислене услове живота, и бави се безуспешно само „лечењем“ последица, после чега следи питање о смислу постојања.

Има ли излаза?

Крећемо се у зачараном кругу ауторитарности, у време када ауторитарни систем више не постоји, већ постоје само слуге система, ауторитарни васпитни модели. Сваки вербализам и апели да се живот мора волети и ценити да се врста мора продужавати, да се природа и здравље морају чувати, да ратове не треба више водити, не воде решењу проблема. Човек ће у овом веку искочити из ове замке, у којој је вековима.

Шта мора да се догоди?

Променe мора да се догодe, догађају се већ данас.

Одломак из “Породичног буквара 2018.”  аутора проф.Милице Новковић

fb-share-icon20

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *