Дозволите ми да будем оригиналан и свој
Вербализам је у уској вези са најнижим обликом учења, учењем подражавањем, запамћивањем, имитирањем. Речи и понашања родитеља, речи и слике виртуелне гувернанте, дете имитира, усваја, и живи. Дете ауторитарног система готово никада не спозна снагу и лепоту вишег облика учења,самоучења,саморада и самоваспитања.
Човек је рођењем донео нагон за подражавањем и нагон за самоучењем. И један и други облик учења су потребни човеку. На несрећу, ауторитарно васпитање не дозвољава човеку да користи виши облик учења, самоучење, и тако долази до заустављања раста свесности, до нарушавања емоционалне хармоније и кривљења изворних потреба.
Одувек је човек користио нижи облик учења, али никада човек није био већи имитатор него што је данас. У традиционалној породици детету је остављен простор да развије своју оригиналност, јер је био негативно условљаван и често је баш та батина допринела да дете, када порасте, каже себи: „Е, баш нећу да будем као мој родитељ, наставник, друг…“ То им је и полазило за руком, јер је у окружењу постојало много више добрих позитивних узора.
Крајем двадесетог века учење подражавањем се максимално развило, нарочито појавом медија и могућношћу да се све прикаже на њима и све копира. Само једна мала привилегована група ствара, сви остали имитирају. Конзументи задовољавају своје искривљене потребе и хране јаку профитерску потребу произвођача.
Шта се све подражава?
Подражавањем се усвајају сва готова вербална знања, која стижу од ауторитета. Усвајају се, подражавају, памте, имитирају: утврђени ставови, вербални захтеви, готови модели понашања, стилови, модели васпитања; подражавају се негативни и позитивни узори, идоли, идеали, идеје, мода, музика, политика, стил живљења, емоционална стања других, нарочито родитеља, а данас све више емоционална стања својих виртуелних узора.
Крај двадесетог века је ојачао учење подражавањем јер су медији моћни и помажу да сви људи прихвате понуђене моделе и тако, нажалост, сви личе једни на друге. Плишане генерације конзумирају најнегативније виртуелне садржаје, усвајају их и почињу да их живе. Не видим никакву опасност у технологији, напротив, опасност лежи у негативним виртуелним и аудитивним садржајима, које деца гутају. Та чуда технологије нуде и човечне садржаје, али их плишано дете не жели, јер их не разуме. То није део његовог, унутрашњег, искривљеног света. Многи данас осуђују негативне виртуелне садржаје и сматрају да би њиховим укидањем деца била добра. То је прича која нема почетак. Прво се морају укинути плишани васпитни модели, омогућити деци и родитељима да се врате изворној суштини, а на Извору свако дете,сваки човек прави јасну разлику између добра и зла, непогрешиво се опредељујући за Добро, упркос истини да је Добра данас мало.
Деца традиционалне породице су слушала бајке у којима је било и зла и добра, али деца су увек препознавала добро, усвајала га и имитирала. Два васпитна модела су само делимично кривила изворно биће, љубави и доброте је било довољно, па су љубав и доброта у књигама, у филмовима, у уметности, у породици лако прихватана и имитирана.
Данас нема породице у којој се није отворио фронт, сукоб између родитеља, на једној страни и детета и његове електронске „гувернанте“ на другој. Зло убира данак, јер плишана деца, потпуно отуђена од себе, само имитирају и што је најстрашније препознају и имитирају само зло. Тамо где је подражавање, нема љубави према раду, нема изворне интелигенције, нема самоваспитања, нема духовног раста.
Плишани врше поделе, па и поделу између оних који производе, креирају и оних који конзумирају и некритички подражавају све понуђено. Ретки, привилеговани, дају готова решења за све области живота, а готово све њихове идеје су против духовног раста човека, јер су и сами последица плишаних. Огромна већина становника планете подражава, тј. имитира. Довољно је погледати само телевизијске куће. Сви имају лиценциране програме, од којих се не одступа. Само други људи, друге земље, други језици. Тако је у свим областима уметности, архитектуре, образовања. На лиценцираним стандардима свих врста ниче један клонирани свет.Умире свет оригиналних,великих људи.
Плишана деца тако вешто имитирају одрасле, јер деца имају природно снажан имитаторски облик учења, те копија постаје боља од оригинала. Савремени човек је задивљен копијама, али ни не наслућује да копија има свој рок трајања, уз немогућност да икада постане оригинал. Погледајте, дечије егзите, дечије евровизије, дечије музичке фестивале,музичке звезде и звездице, злоупотреба дечијих талената, модне ревије, избори за мис… Све наизглед задивљујуће, симпатично, мали а исти као велики, болно за свакога ко зна шта значи злоупотреба имитаторског ума детета.
Човечанство осећа да овај нижи облик учења мора бити надграђен вишим обликом учења, самоучењем,оригиналношћу, али не зна пут и начин. Када породица схвати да је за развој детета пожељно да у прве три године дете готово не конзумира виртуелне садржаје, да књига, као нижа виртуелна стварност мора имати примат, да све до девете године морамо контролисати шта дете гледа, слуша, чита, пева… (даљински не би смео, до седме године, бити у рукама детета), тада ствари добијају други ток.
У прве три године је пожељно да се изворне емоције развијају што више у реалним околностима. У противном дете ће се утемељити у виртуелним емоцијама. Осим тога, до седме године дететов ум је отворен. Прима неселективно и некритички све што му се понуди. Уколико га пунимо негативним, виртуелним садржајима, природно је да ће такви садржаји, отићи у несвесно,јер је бол превелика. Несвесно препуно смећа ће креирати личност одраслог човека. Резултате већ видимо. Плишане генерације живе у виртуелном свету, потпуно отуђене од себе, других људи, природе и живота, отуђене од спољашњег света.
Традиционална. хијерархијска организација живота у данашњој породици не постоји
Пала је традиционална пирамида, када је забрањен штап, који је одржавао поштовање вековне хијерархије. Пао је мушкарац са њеног врха. За врх непостојеће пирамиде отимају се дете и жена
У традиционалној породици је постојала чврста хијерархијска организација живота. На врху пирамиде је био мушкарац. Знало се: „Ко коси, а ко воду носи“. Дете се волело, али му се знало место. У оквиру главне породичне пирамиде, на чијем је врху био један „одабрани“, постојало је још неколико мањих пирамида нпр. оцу су подређени сви чланови породице, свекрви мајка и деца, мајци деца, старијем детету млађа деца итд.
Логична последица принципа пирамиде су фронтови, који се често и трансформишу уколико се мењају интереси група и појединаца. Где су фронтови ту је и борба, ту је напетост, ту је ланац негативности и увек присутна средства ауторитарног система васпитања, ту су неморални, нечовечни односи између свих чланова породице. Штап и страх од штапа су стварали ред, често привидан, спољашњи, али преко потребан да би породица функционисала у складу са очекивањима друштва.
А онда се догодило рушење материјалне пирамиде. Падом пирамиде пао је и мушкарац. Законом забрањена штап је осоколио подређене, да се срчано боре за своју слободу. Све је било припремљено за помирење мушкарца и жене, за помирење строгих очева са својом децом, све је било припремљено за раст Љубави и Доброте.
Од свега се није ништа догодило. Сви цвиле под рушевинама ауторитарне пирамиде, очекујући да ће неко други подићи стару пирамиду или бар ту нову, духовну, која нам је толико потребна. Док, чекају Годоа који неће доћи, људи оптужују једни друге, живе у страху јер све делује преткатаклизмично. Делује, то је тачно, али је исто тако тачно да ће свако морати да начини лични напор и почне да живи у одсуству плишане и реалне принуде. Напор је узалудан уколико се претходно не уклоне препреке духовном расту, казна, награда… у односима. Мало се ко истински данас покреће. Већину, као да је заледио страх, јер одвише дуго нешто чекају. Шта чекају? Чекају Истину да су плишани главни узроци мука савременог човека и целог друштва и да их у оквиру породице морамо сами отклонити, како би смо упловили у луку духовности.
Постоје и други путеви духовног раста, Богу хвала, али пут знања изворног васпитања је лак и чува породицу која мора да траје. Трајаће и бити учесник у стварању дивног доба, које је пред нама. Прво треба да се изврши транзиција традиционалне, делимично ауторитарне, преко савремене, потпуно ауторитарне до изворнестваралачке породице, породице за трећи миленијум.
Дете није тражило врх непостојеће пирамиде
На рушевинама ауторитарне пирамиде ускоро ће нићи један нови свет, којег ће креирати и у њему живети човек изворне свести. То ће се догодити тек пошто се унутар сваког човека, унутар сваке породице, формира изворна, двострука, радосна, дијамантска пирамида, са врхунским вредностима, вечним вредностима, на свом врху. Такав човек ће формирати спољашњи свет из равни своје унутрашње Љубави и Доброте.
Данас, док још траје, или се вештачки одржава ауторитарна пирамида, уз помоћ пет преживелих спољашњих васпитних модела, догађају се појаве противне здравој памети. Дете је стављено на врх породичне „пирамиде“, и отуда толики хаос. Дете је стављено и на врх друштвене, опет непостојеће „пирамиде“. Сви се улагују најбољем потрошачу. Како је могуће да вас „плишано“ дете води у креирању игара, куповине, доколице, школских програма, када то није дете већ виртуелни јунак, који све што тражи од одраслих јесте задовољење његових плишаних, искривљених потреба. Како може, то искривљено виртуелно дете да заповеда родитељима, да у десетој години живота тражи да одлучује о свом путу, јер он тобоже зна шта је за њега добро. Како може виртуелни малиша, старац у младом телу, да каже деди од седамдесет година како он разуме живот боље од деде. Што је најстрашније одрасли почињу да верују у то, а не виде да је малиша виртуелни старац који попут папагаја понавља оно што му је сервирао екран, његових „ситних“ десет година живота. Не уображавајте да су ове генерације паметније од претходних. Оне живе у информатичком друштву, у виртуелном свету крцатом информацијама, у свету полуистина и лажи. Њихов отворен ум све то некритички усваја, вешто репродукује, манипулише одраслима и ствара лажну слику о својој „великој“ памети.
Реч је о јаком имитаторском уму, који рано улази у стање виртуелне мудрости, мудрости без животног искуства. Ум савременог детета није у срцу и преостаје му да анорексично гута огроман број информација, духовног смећа и да их булимично повраћа, како би примао ново смеће. Ум затрпан смећем не прима проверене вредности, које нуди школски, образовни систем. Ако их и прими, јер то очекују родитељи – „спонзори“, готово све се усваја напамет, за дневне потребе, као потрошни материјал, без способности да се све научено смислено повезује и користи у функцији развијања свесности. Такво учење (бубање и пуко репродуковање) оптерећује ум и зато се ум спонтано ослобађа и ових информација, како би могао да врши улогу компјутера, којег повремено треба ослобађати непотребних фајлова и вируса.
Пошто су дете поставили и на врх непостојеће школске пирамиде, логично је да професори прате виртуелног, плишаног ђака, угађајући му, презаштићујући га, а да ни сами не знају, зашто то чине. Данас готово немате професора који не најављује дан провере знања и градиво које ће бити об��хваћено. Ученици уче кампањски, предмет, по предмет а после сваке добијене оцене траже од родитеља да се мало одморе од учења, очекујући лажна оправдања. Деца збиља осећају умор и с правом траже одмор, али није ствар у одмору од сваке плишане петице, већ је питање када ће родитељи престати са плишаним васпитањем и деци дати прилику да нас засене истинском, изворном интелигенцијом. За сада ојачана виртуелна свест уводи дете у „мудрост“ ,дете нема могућност да развија свесност,јер се свесност развија радосним радом,радосним домаћим васпитањем и рад
Наравно да виртуелном детету годи што са врха заповеда, али негде дубоко, дете осећа да нешто није у реду. Дете би било срећно да га ставимо на место које му одговара, то свакако није тај врх. Дете није желело да постане диктатор, а ми смо диктатора од њега створили. Дете све ово није тражило од нас, оно чека да родитељи препознају узрочнике његових мука и спусте га у долину, у своје крило.
Осим тога дете је дете, без мудрости животне, без искуства и сасвим је природно да одрасли морају водити дете кроз прашуму живота. Дете је данас, већ са седам година старац виртуелне мудрости, који заповеда, одређује, наређује. Некада се говорило: „Ко са децом спава, попишан се буди“. Знали су то људи традиционалне свести који су, и те како волели дете и настојали, колико су им дозвољавала два ауторитарна васпитна модела, да од тог детета изграде човека. Никада никоме, у прошлости, није пало на памет, да дете постави на врх породичне пирамиде и постави га за господара.
Врло брзо, пошто родитељи и сви одрасли чланови породице укину ауторитарност, формираће се спонтано радосна пирамида,о којој говори отац Николај Велимировић, у сваком човеку.Људи ће кренути на пут ка своме извору.Неће бити фронтова, сукоба, зле намере, и неће се догодити да родитељ каже детету : „Хранио сам псето, а данас ме уједа.“
Савремени родитељи говоре и мисле још црње и горе о смислу рађања деце, јер су деца буквално постала лоши господари родитељима. Зашто? Разумели сте читајући „Буквар“ да су сви васпитни модели на сцени живота, да се пирамида прво урушила породици. Улоге и породичне вредности су померене. Нема те снаге система који ће подићи преживелу, ауторитарну, спољашњу пирамиду, јер система нема, има само пет преживелих ауторитарних васпитних модела, који праве хаос. На срећу ауторитарности човека над човеком се назире крај.
Изворна породица је та која ће прва укинути ауторитарност, спонтано формирати човечну,радосну пирамиду, унутар сваког човека, па ће сви односи бити прожети Љубављу и Добротом. Проблем је била и остала ауторитарна људска свест. Људи данас не треба да троше снагу измишљајући нове облике властитог организовања. Све структуре и облици организовања који су постојали у ауторитарном систему, постојаће и у времену духовности које је пред нама, а изворна свест ће коначно показати универзалност ових структура, нарочито универзално значење породице. Са повратком Извору опстајаће само дела и вредности у које је уткана вечна Истина.
У изворној породици људи ће чути и видети једни друге, живеће у долини, са чврстим унутрашњим дијамантима, Где су Љубав и Доброта, ту је чврста веза међу људима. Ту је хармонија појединца, ту је хармонија у односима, све се сустиче и потпомаже да се сви самоспознају, самореализују и самоостваре, увек кроз Љубав. Дете не жели ни власт, ни ропство, јер и једно и друго руши хармонију у њему, у породици. И зато дете поручује, само га ми не чујемо: Нећу власт! Хоћу право на изворну породицу, хоћу право на Љубав!