Za bake i deke

fb-share-icon20

 

Pripadam generacijama rođenim u prošlom veku, generacijama, koje se pripremaju za „povratak“ ili odlazak bez povratka, kako vam volja. Svedoci smo tog vremena, ali i vremena sadašnjeg. Imamo decu, koju smo vaspitavali slično, kao nas naši roditelji, tradicionalno. Negovali smo kod naše dece, uglavnom neprolazne vrednosti: dobrotu, ljubav prema radu, redu, čestitost, poštenje, učili smo ih da im je „bolje da izgube glavu, nego svoju da ogreše dušu“… Vaspitavali smo ih ličnim primerom, umetničkom literaturom, obrazovanjem.

A onda je došlo vreme „plišane“ demokratije. Tamo gde su vrednosti bile utkivane milom ili silom, lako su se otopile i mnogi iz naših generacija, kao i njihova deca poništiše u sebi verovatno ono što nije ni postojalo. Oni koji istrajavaju na vrednosnom sistemu ponešenom iz porodice, jer drugačije ne umeju pitaju se šta se to dogodilo za samo tridest poslednjih godina. Treća generacija, unuci i naši i njihovi, imaju vrednosni sitem koji nema ni jednu kopču sa večnim vrednostima, kojima je vekovima težilo svako društvo, svaka porodica. Rekoh: “Makar se težilo“.

Ovu stranicu posvećujem dušama svih baka i deka, koji se ne odriču čoveka u sebi i znaju da će ovo vreme zla proći. Svojom pričicom o tome kako je pesma „Oj, budi svoj“, postala moto mog života, samo želim da ih ohrabrim da znaju da vreme ljubavi i dobrote dolazi, da će sav mulj plišane demokratije voda odneti. Ostaće ljudi čiste duše i bistrog izvora. I zato, do poslednjeg daha, nudite svojim unucima sve što je vredno u vama, u umetnosti, koju vi poznajete, onu pravu večnu. Od nas će u našim unucima ostati samo deo dobrote u nama, poneki stih i samo to će biti ta svetlost, koja će ih izvesti iz tame, koju živimo u vremenu plišane demokratije.

autor fotografije: Simeon Milinović

Bila sam studentkinja prve godine jugoslovenske i svetske književnosti, kada smo jednako uživali u svemu što je bilo vredno, ne obazirući se da li je to napisao neko „naš“ ili „njihov“. Na jednoj književnoj tribini čujem devojku, obolelu od cerebralne paralize, polu-slovenka, polu srpkinja, kako teško, mucajući izgovara stihove Augusta Šenoe. Nekako teško, ali s radošću promuca da su ovi stihovi njen moto života. Gledajući je sa koliko volje za životom, savladava svoje telo koje je muči i mučiće je do kraja života, ja u trenu odlučih: “Ako ona s lakoćom donosi ovakvu odluku, to ću učiniti i ja, još lakše sa zdravim telom“. Ono što smo imale zajedničko bio je zdrav duh, koji nije znao za „dosadno mi je“, za “sve je smorno”, nije poznavao depresiju. Taj zdrav duh, nas mladih ljudi,  je prepoznao ove stihove, kao svetlo u tami, a tame je bilo oduvek, pa i u našem vremenu.

Ne znam da li je ona došla ili se približava poslednjoj strofi kao i ja, ali samo znam da bih volela da je i ona ponudila generaciji plišanih unuka, ako ih je imala, makar prvu strofu, jer vreme plišanih prolazi, a vreme pravih ljudi dolazi, uprkos svemu. 

Živeli! Vaša Milica, autor „Porodičnog bukvara“.

OJ, BUDI SVOJ

Oj, budi svoj! Ta stvoren jesi čitav,
u grudi nosiš, brate, srce cijelo;
Ne kloni dušom, i da nijesi mlitav,
Put vedra neba diži svoje čelo!
Pa došli danci nevolje i muke,
Pa teko s čela krvav tebi znoj,
Ti skupi pamet, upri zdrave ruke,
I budi svoj!

Oj, budi svoj! Znaj, tvoja glava mlada
Nebolike ti zlatne sanke budi,
Ko sivi soko uzvini se nada,
Al svijet je svijet, i ljudi tek su ljudi
Da, zbilja goni s uzglavlja te meka,
U sebični te zovuć svijeta boj;
Ma što te, brate, u životu čeka:
Ti budi svoj!

Oj budi svoj! Taj svijet ti nije pako,
Ni raj ti nije; rodi trnom, cvijetom;
Ni desno, ni lijevo, da se nisi mako,
Već ravno pođi, dok te nosi, svijetom;
Koračaj bez obzira krepko, živo,
Sudbina dok ne rekne tebi;
Stoj! I pravim drži pravo, krivim krivo,
I budi svoj!

Oj, budi svoj Ta Božja ti je zamet,
Al Bog sve mrzi što je laž i varka;
I neka ti ja vazda vedra pamet,
I srce vrelo, duša čista, žarka;
Nek ravno um i srce važu,
Tek tako bit ćeš čovjek, brate moj!
Da zli i dobri ljudi smjerno kažu:
Da, on je svoj!

Oj, budi svoj! Al” brat si budi braći,
I radi za svijet, al’ ne slušaj pljeska;
I ljubi svijet, al’ ne nadaj se plaći,
Jer hvala ljudska voda je vrh pijeska,
U tvojoj svijesti hvala ti je trudu,
S poštena lica teče pošten znoj,
I nijesi, brate, živio zaludu,
Kad jesi svoj.

Oj budi svoj, i čovjek ljudskog zvanja!
Pa diži čelo kao sunce čisto;
Jer kukavica tek se rđi klanja,
Tvoj jezik, srce nek su vazda isto.
Za sjajnim zlatom ko za Bogom gledi
Tek mučenika ropskih podli roj;
Ti gledaj, da l’ i duša zlata vrijedi,
Pa budi svoj.

Da, budi svoj! Pa dođe l’ poći hora,
Gđe tisuć zvijezda zlaćanih se vije,
Kad čovjek račun si završit mora,
I ti ga svršuj, nek ti žao nije,

Jer tvoje srce šapnuti će ti:
Oj mirno, brajne, sad si račun zbroj!
Poštenjak, čovjek na zemlji si bio,
Bio si svoj!

August Šenoa

 

fb-share-icon20

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *