За баке и деке

fb-share-icon20

 

Припадам генерацијама рођеним у прошлом веку, генерацијама, које се припремају за „повратак“ или одлазак без повратка, како вам воља. Сведоци смо тог времена, али и времена садашњег. Имамо децу, коју смо васпитавали слично, као нас наши родитељи, традиционално. Неговали смо код наше деце, углавном непролазне вредности: доброту, љубав према раду, реду, честитост, поштење, учили смо их да им је „боље да изгубе главу, него своју да огреше душу“… Васпитавали смо их личним примером, уметничком литературом, образовањем.

А онда је дошло време „плишане“ демократије. Тамо где су вредности биле уткиване милом или силом, лако су се отопиле и многи из наших генерација, као и њихова деца поништише у себи вероватно оно што није ни постојало. Они који истрајавају на вредносном систему понешеном из породице, јер другачије не умеју питају се шта се то догодило за само тридест последњих година. Трећа генерација, унуци и наши и њихови, имају вредносни ситем који нема ни једну копчу са вечним вредностима, којима је вековима тежило свако друштво, свака породица. Рекох: “Макар се тежило“.

Ову страницу посвећујем душама свих бака и дека, који се не одричу човека у себи и знају да ће ово време зла проћи. Својом причицом о томе како је песма „Ој, буди свој“, постала мото мог живота, само желим да их охрабрим да знају да време љубави и доброте долази, да ће сав муљ плишане демократије вода однети. Остаће људи чисте душе и бистрог извора. И зато, до последњег даха, нудите својим унуцима све што је вредно у вама, у уметности, коју ви познајете, ону праву вечну. Од нас ће у нашим унуцима остати само део доброте у нама, понеки стих и само то ће бити та светлост, која ће их извести из таме, коју живимо у времену плишане демократије.

аутор фотографије: Симеон Милиновић

Била сам студенткиња прве године југословенске и светске књижевности, када смо једнако уживали у свему што је било вредно, не обазирући се да ли је то написао неко „наш“ или „њихов“. На једној књижевној трибини чујем девојку, оболелу од церебралне парализе, полу-словенка, полу српкиња, како тешко, муцајући изговара стихове Аугуста Шеное. Некако тешко, али с радошћу промуца да су ови стихови њен мото живота. Гледајући је са колико воље за животом, савладава своје тело које је мучи и мучиће је до краја живота, ја у трену одлучих: “Ако она с лакоћом доноси овакву одлуку, то ћу учинити и ја, још лакше са здравим телом“. Оно што смо имале заједничко био је здрав дух, који није знао за „досадно ми је“, за “све је сморно”, није познавао депресију. Тај здрав дух, нас младих људи,  је препознао ове стихове, као светло у тами, а таме је било одувек, па и у нашем времену.

Не знам да ли је она дошла или се приближава последњој строфи као и ја, али само знам да бих волела да је и она понудила генерацији плишаних унука, ако их је имала, макар прву строфу, јер време плишаних пролази, а време правих људи долази, упркос свему. 

Живели! Ваша Милица, аутор „Породичног буквара“.

ОЈ, БУДИ СВОЈ

Ој, буди свој! Та створен јеси читав,
у груди носиш, брате, срце цијело;
Не клони душом, и да нијеси млитав,
Пут ведра неба дижи своје чело!
Па дошли данци невоље и муке,
Па теко с чела крвав теби зној,
Ти скупи памет, упри здраве руке,
И буди свој!

Ој, буди свој! Знај, твоја глава млада
Неболике ти златне санке буди,
Kо сиви соко узвини се нада,
Ал свијет је свијет, и људи тек су људи
Да, збиља гони с узглавља те мека,
У себични те зовућ свијета бој;
Ма што те, брате, у животу чека:
Ти буди свој!

Ој буди свој! Тај свијет ти није пако,
Ни рај ти није; роди трном, цвијетом;
Ни десно, ни лијево, да се ниси мако,
Већ равно пођи, док те носи, свијетом;
Kорачај без обзира крепко, живо,
Судбина док не рекне теби;
Стој! И правим држи право, кривим криво,
И буди свој!

Ој, буди свој Та Божја ти је замет,
Ал Бог све мрзи што је лаж и варка;
И нека ти ја вазда ведра памет,
И срце врело, душа чиста, жарка;
Нек равно ум и срце важу,
Тек тако бит ћеш човјек, брате мој!
Да зли и добри људи смјерно кажу:
Да, он је свој!

Ој, буди свој! Ал” брат си буди браћи,
И ради за свијет, ал’ не слушај пљеска;
И љуби свијет, ал’ не надај се плаћи,
Јер хвала људска вода је врх пијеска,
У твојој свијести хвала ти је труду,
С поштена лица тече поштен зној,
И нијеси, брате, живио залуду,
Kад јеси свој.

Ој буди свој, и човјек људског звања!
Па дижи чело као сунце чисто;
Јер кукавица тек се рђи клања,
Твој језик, срце нек су вазда исто.
За сјајним златом ко за Богом гледи
Тек мученика ропских подли рој;
Ти гледај, да л’ и душа злата вриједи,
Па буди свој.

Да, буди свој! Па дође л’ поћи хора,
Гђе тисућ звијезда злаћаних се вије,
Kад човјек рачун си завршит мора,
И ти га свршуј, нек ти жао није,

Јер твоје срце шапнути ће ти:
Ој мирно, брајне, сад си рачун зброј!
Поштењак, човјек на земљи си био,
Био си свој!

Аугуст Шеноа

 

fb-share-icon20

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *